U knjizi „Cuker Laza“ Živojin Petrović otkriva brojne interesantne detalje iz života neobičnog i danas skoro sasvim zaboravljenog ekscentrika koji je ostavio dubok trag u istoriji svoga grada.
Sve je počelo kada sam tokom istraživanja više hiljada ostavinskih pisama, zaostavština i amaneta u Arhivu Srbije zapazio testament iz 1897. godine u kome se, za razliku od drugih uobičajenih zaveštanja, izričito naglašava ime i prezime jedne osobe kojoj pisac tog dokumenta ne ostavlja apsolutno ništa od svog enormnog bogatstva.
Prvo me je kopkala misao ko li je taj Josif J. Kurtović koji je svoj testament sročio tako da je sav novac, bisere, brilijante i dijamante, kafane, ciglane, kuće i okućnice, njive i imanja, sve zlato i srebro, carske, napoleonske i ostale dukate – sve ukupno neprocenjivo bogatstvo – na vrlo precizan i jasan način raspodelio mnogobrojnim naslednicima, ali i humanitarnim fondovima, školama i kulturnim ustanovama, zatim manastirima i crkvama, pa je čak mislio i na svog predanog i poštenog slugu Dimitrija Spasojevića: „Za njegovo verno služenje kod mene staraoci mase da izdaju do njegove smrti, hranu, obuću, stan i ostale potrebe, a pored toga i po 10 dinara svakog meseca, a kad umre, da ga pristojno sahrane.“
A zatim su se dalje nizala i logična pitanja oko toga šta mu je sinovac Mihailo toliko zgrešio, pa da jedini od brojnih naslednika bude izopšten iz testamenta, i to podebljanim rečima: „Samo Mihailu Lazi Kurtoviću ne ostavljam ništa jer se nije uljudno i sa poštovanjem prema meni i mojoj pokojnoj ženi Šani ponašao!”
I gle čuda, ne samo da sam ostao zapanjen kada sam proučio život autora tog neobičnog zaveštanja već mom ushićenju nije bilo kraja kada sam ustanovio da se igrom sudbine celokupno bogatsvo uvređenog Josifa slilo baš u ruke njegovog sinovca Mihaila Kurtovića zvanog Cuker Laza koji je na vrlo neobičan i do tada neviđen način počeo da troši to nasledstvo, pomažući i uveseljavajući mnoge oko sebe, i znane i neznane.
Narednih pet godina sam sa velikim uživanjem otkrivao brojne interesantne detalje iz života ovog neobičnog i do nastanka štiva koje je pred vama, skoro sasvim zaboravljenog ekscentrika. Cuker Laza je bio jedan od najvećih donatora Beogradskog univerziteta, pokrovitelj mnogih kulturno-obrazovnih organizacija, udruženja ratnih invalida, ali i veliki ktitor Srpske pravoslavne crkve. Između ostalog, sagradio je crkvu u rodnom Šapcu koja je imala pravoslavni i katolički ikonostas, ali i stakleni pod, a za života je napravio sebi i mrtvački sanduk u sedećem položaju, unutra tapaciran najfinijom čojom, i sa ugrađenim telefonom. Trinaest lekarskih komisija je veštačilo njegovu „pamet“, a 53 najčuvenija lekara Kraljevine Jugoslavije pregledalo ga je samo sa jednim ciljem, da ustanove da li je, ili nije, „sumasišavši“.
Mihailo Kurtović – Cuker Laza ostavio je dubok trag u istoriji Šapca, ali i zemlje čija je štampa nadugačko i naširoko pisala o njemu – najšašavijem bogatašu Srbije svih vremena.
Autor:
Živojin Petrović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 33