Tajni razlog zašto volimo trilere

Odaću vam tajnu...

Ako ste ikada čitali trilere, a pretpostavljam da jeste jer ste ljudsko biće i živi ste, sigurno ste primetili da se veoma oslanjaju na tajne. A svako voli tajne, zar ne? Tajna je bukvalno poklon napravljen od reči. Tajna vam je poklonjena ako vas neko smatra vrednim.

Nije tajna da u životu morate dati sve od sebe, imati dobre ocene, upisati dobar fakultet, naći dobar posao, imati ispunjen privatni život, dobru kuću, dobar brak i dobru decu. Sve dobro! Ali budimo na trenutak iskreni – svi znamo da nam životi nisu potpuno dobri. Između tih dobrih trenutaka peremo veš, čistimo toalet, pospremamo, prehladimo se, raskidamo, plačemo i pitamo se hoćemo li ikada ponovo biti srećni. Sve to znamo jer smo svašta proživeli, ali problem je to što ne znamo kroz šta prolaze drugi ljudi.

Pokušavamo da saznamo. Bogami, zaista pokušavamo! Guglamo ih, koristimo Fejsbuk, pratimo ljude na Tviteru. Ujutru, raščupane kose uzimamo svoje pametne telefone i poluotvorenih očiju pregledamo pažljivo izložene živote drugih. Sve izgleda dobro. Sve je savršeno kao na slici. Ali nisu samo oni ti koji pažljivo izlažu svoj život, zar ne? I mi to radimo. Bilo da je to kada napravimo deset slika kako bismo odabrali dobar post za Instagram ili pažljivo uređujemo svoj profil na Bamblu, ako danas želimo bilo šta u životu, moramo biti dobar urednik – u skrivanju onoga što nije savršeno.

Znate one situacije kada sretnete nekoga koga recimo niste videli neko vreme i odjednom ta osoba ućuti, zavrti glavom i počne: „Nisam siguran da bi trebalo ovo da ti kažem. Ne bi trebalo nikome da kažem. Obećao sam da neću, ali...“ Nestrpljivi ste da čujete, zar ne?

Ućutite i samo čekate, zar ne? Jer ne želite da se zaustave, ne želite da odbacite to što se spremaju da vam kažu. Želite da nastave da pričaju, da vam otkriju tu strašnu tajnu, ali ne želite da pokažete koliko očajnički želite da je saznate. Priznajte: svako od nas to radi – ispovedite se!

Svako od nas ima nezasitu potrebu da otkrije šta se krije ispod površine života drugih ljudi. A šta tu potrebu može bolje nahraniti nego triler? Trileri nam pružaju pogled u tajne drugih ljudi i to neverovatnom brzinom. Golicaju nas mračnom stranom života drugih i zastrašuju idejama o tome šta bi se moglo dogoditi kada bi naše tajne isplivale na videlo. Trileri nam postavljaju pitanje: Šta bi se dogodilo da smo to mi? Šta bismo uradili?

Na trenutak pokušajte da zamislite triler bez tajni...

Zamislite da je junak ili junakinja vašeg omiljenog trilera imala potpuno iskrenu funkcionalnu vezu sa svojim partnerom ili roditeljima ili prijateljima. Neubedljivo, zar ne? Zamislite da je u „Devojci iz voza“ Rejčel rekla svojoj cimerki sve o „problemu sa pićem“ i gubitku posla odmah u prvom poglavlju. Sve to bi brzo postalo novi roman u stilu Bridžet Džouns sa zabavnim trenucima u životu novih najboljih prijateljica.



Istina je da je, kao i u životu, neophodno da se likovi u trilerima drže svojih tajni koliko god je to zaista moguće, da ih otkriju tek u najzanimljivijem trenutku i na najzaobilazniji način, kada jednostavno nemaju drugog izbora. Trileri predstavljaju putanju koju likovi moraju preći kako bi prikazali sopstvene i otkrili tuđe istine.

Sve tajne moraju isplivati, svi to znamo. Koliko god da pokušamo da ih zakopamo i sakrijemo, suočimo se sa time – sve što zaista želimo je da ih nekome poverimo... zar ne?

Izvor: signature-reads.com
Prevod: Dragan Matković