Pripadala je Albertu, njihovoj deci, roditeljima, sestri. Pod velom Ajnštajnove slave propadala je fizički i mentalno, tiho, trudeći se da ne remeti njegovu reputaciju. Život Mileve Marić može se opisati kao senka. Bila je senka onih koje je najviše volela. Ceo svoj život podredila je tuđim potrebama tako da je na svoje zaboravila.
Nije diplomirala, a silno je to želela. Da li bi bilo drugačije da je imala diplomu sa Politehnike? Kada se prođe pored njene kuće u Rumi, to je nepromenjena misao koja prati korake. Ta kuća... ona je sve suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Užasna, stara. Oronule, kitnjaste fasade neskladnih boja. Prvo kuća njene porodice, u kojoj je provela deo detinjstva, u blizini gimnazije, potom – ništa, pa običan stambeni prostor, zatim radnja auto-delova, pa onda ponovo – veliko ništa. Ruglo. Negde na sredini stoji mala tabla na kojoj je, gotovo stidno, ugravirano da je tu živela slavna Mileva, supruga Alberta Ajnštajna.
Kada se spomene Ajnštajn, vole Rumljani da se pohvale kako je Mileva živela tu, išla u gimnaziju „Stevan Puzić“. Vole da je prisvoje jer se tako osećaju uzdignutije. Tako se i ona osećala, kao da pripada svima, samo ne sebi. Svakome je ostavila komad svoje duše, samo za sebe nije umela da je sačuva.
„
Teorija tuge“
Slavenke Drakulić (knjiga objavljena u izdanju Lagune) počinje upravo pričom o Milevinoj patnji. O početku Milevinog kraja. To nije priča o fizičkoj smrti, već o nestajanju.
Bila je sve samo neobična. Fizički i intelektualno izdvajala se u moru istih. Živela je u prvoj polovini 20. veka, ali kao da je bila stvorena za naredni. Nije bila rođena da bude domaćica, niti je želela da bude „samo“ majka. I uspevalo joj je, jer je bila jedna od „onih“ devojaka koje prkose stereotipima.
Otac je bio jako ponosan na nju i nastojao je da joj pomogne da ispuni ambicije. Jedan od lajtmotiva ovog, izuzetno empatičnog romana, jeste i njegova bezuslovna ljubav prema Milevi. Niko je nikada nije voleo niti verovao u nju kao on. Bezrezervno se ponosio svakim njenim uspehom. Suprotstavio bi se svakom ko bi govorio kako škola nije za nju, jer je žena. Besneo bi na sve zlurade komentare. Jer, posebno kao naučnica, apsolutno je mogla da parira muškarcima. Čak je bila bolja od većine. „Tko je video slati kćeri u visoke škole? Za sina Miloša to se podrazumijevalo, ali što će ženama škole kad ih ionako čekaju brak i deca“, govorili su, tako piše Slavenka Drakulić, ali on nije mario ni za šta, sem za sreću svoje ćerke.
Jedno vreme Mileva je zaista živela svoj san, čineći ponosnim roditelje, a pre svega sebe. Vodila je feministički rat sa svetom. A onda je, samo odjednom, umrla izuzetno talentovana, ambiciozna fizičarka. U trenutku njene smrti rodila se domaćica, majka koja je ostala bez jednog deteta, dok joj je drugo završilo u „sanatorijumu“, a treće je rano otišlo od kuće.
Za sve je uvek krivila sebe. Srž problema je uglavnom nalazila u tome što nije završila fakultet. „Da sam završila bila bih samostalna, da imam diplomu otac bi bio ponosan, ne bih bila u ovakvoj situaciji“, nabrajala je. Činilo se kao da je za sve uvek tražila krivca, i uvek ga je pronalazila u sebi.
Albertovo pismo
Način na koji Slavenka Drakulić započinje priču o Milevi obećava nam da ovo nije još jedna obična biografija, suvi istorijski podaci upakovani u dvestotinak strana. Uvodi nas u knjigu pričom o tome kako, nakon zajedničkih godina, bezbroj neprospavanih, radnih noći tokom kojih su, podjednako, učestvovali u pisanju njegovih radova, slavni nobelovac šalje svojoj supruzi
Uslove. Pismo koje je ubilo Milevu pre nego što je zaista umrla. Na tom komadu papira, koji je ličio na ugovor, Albert je od Mileve tražio da se brine o čistoći njegove odeće, rublja i posteljine, da redovno dobija tri obroka u svoju sobu, da njegova spavaća i radna soba budu čiste, a da posebno samo on koristi svoj sto. U pismu dalje navodi da od njega više ne očekuje intimnosti, da se suzdrži od svakog vida zajedničkog druženja. Faktički, da postane kućna pomoćnica i najobičnija strankinja u sopstvenoj kući. Te reči obeležile su svaki naredni trenutak Milevinog života. Postale su neodvojivi deo nje.
Mileva je bila ambiciozna i veoma talentovana, ali se izgledom izdvajala od ostalih žena. Kroz čitavu knjigu „Teorija tuge“ provlači se taj motiv. Baš zbog toga što nije izgledala poput ostalih, zbog svog invaliditeta, osećala se loše u sopstvenoj koži i, neretko, zanemarivala sve svoje kvalitete puštajući nesigurnosti da je savladaju. Zbog toga što joj je jedna noga bila kraća, čitavog života je šepala. Pošto je šepala, drugi su je ljudi (naročito deca u periodu kada je išla u gimnaziju) ismevali. Imitirali su njen hod, dobacivali joj uvrede, često je i fizički napadali. Mica-šepavica, tako su je zvali. Mislila je da će sve to proći onog trenutka kada ode na studije. Ipak, ništa se nije promenilo.
Žene sa invaliditetom su uvek bile višestruko diskriminisane. U Milevinom slučaju pre svega je to bila diskriminacija zbog toga što je žena u muškom društvu i muškoj školi. Pokušava da bude jednaka. Potom, invalid je, a u invalide se najčešće zuri. Kod ovakvih vrsta diskriminacije žene ne znaju da li se za njima okreću zbog objektivizacije ili zbog invaliditeta.
Na studijama u Cirihu Mileva je bila jedino žensko. Čini se da je, pored njene šepavosti, i ovaj momenat smetao društvu.
„Još se sjeća njihovih začuđenih pogleda kada se prvi put pojavila na vratima školskog laboratorija... stresla se od sjećanja na usamljenost dok izdvojena od grupe mladića sjedi i sluša predavanja. Ponekad bi sanjala kako ulazi u dvoranu i nitko se ne okreće jer je ona za njih nevidljiva. Pokušava im nešto reći, viče, plače. Nitko je ne čuje.“
Nevidljiva je bila čitavog života. Dok je iz noći u noć radila na Albertovim matematičkim proračunima. Dok je davala ćerku na usvajanje. Nevidljiva je bila i dok joj se muž zaljubljivao u drugu ženu i polako odlazio od nje. A mislila je da će ceo život njih dvoje biti jedno.
Einstein. Jedna stena, jedno biće.
Bila je veoma zaljubljena u svog muža. Volela ga je toliko da je bila zavisna od njegovog prisustva i ljubavi. Bila je „žena koja nije naučila živeti bez Alberta“. Bio je njen opijum. Volela je bezuslovno, za razliku od njega, koji je ljubav pokazivao na neki čudan, sebi svojstven način. Niko nikada nije poricao njegova osećanja, samo nisu bila toliko snažna kao Milevina. A onda je zavoleo drugu, svoju rođaku, a prvoj ljubavi, životnom osloncu, najznačajnijoj saradnici, poslao je
Uslove.
Patila je za troje
Čar „Teorije tuge“ je u tome da se, dok čitate roman, osećate kao da Mileva priča vama. Iskopava iz sebe najdublja, najintimnija osećanja i deli ih sa čitaocima. Poput „iskopavanja“ na psihoterapiji.
Slavenka Drakulić vrlo oprezno u roman uvodi i motiv čežnje. Mileva čezne za time da je lepša, da nije invalid, čezne za time da nosi cipele na štiklu, umesto ortopedskih. Za Albertovom ljubavlju, za mrtvom ćerkom. Ali ne proganja samo nju ovo osećanje. Albert žudi za slavom, uspehom, i Elzom (novom ljubavnicom i rođakom), Elza za Albertovim novcem. Milevin otac čezne za time da Mileva i njena sestra (sa dijagnozom shizofrenije) budu dobro. I tako se ovo klupko bez početka i kraja razmotava i ponovo mrsi kroz celu knjigu.
Nakon udaje, pa sve do danas, ostala je upamćena kao žena Alberta Ajnštajna. Pripadala mu je. Pratio ju je taj epitet, kao da ništa drugo sem toga nije bila. A bila je mnogo više od Ajnštajnove prve žene i majke njegove dece. Borila se sa samom sobom, sa bolom koji je bio protkan kroz celo njeno biće. Brinula se za bolesnu sestru, za bolesnog sina, dok je drugog postepeno zapostavljala, za oca, čak i za Alberta. Mileva je patila od depresije. Dok je bolest uzimala maha, odbijala je da se pomiri sa time, potiskujući je duboko u sebe.
Jednom prilikom, piše Slavenka Drakulić, Mileva je završila u bolnici, paralizovana od pojasa nadole. Doktori nisu znali od čega boluje. Uradili su sve analize, ali nisu mogli da nađu uzrok Milevine bolesti. Ona je znala, ali je ćutala. Nemo je svoj problem čuvala za sebe. Sve dok, jednog dana, ortoped nije posetio njenu bolničku sobu i rekao joj ono što je znala. „Ima nekih indikacija da bolujete od psihološkog poremećaja.“
„Hvala, kažem mu. Znam to i sama. Nije to samo osećaj da živiš u skučenom prostoru, kao u rupi ili grobu. Još gora je ta težina u udovima i u glavi. Grob je iskopan u živom blatu, uzalud je batrgati se. I tako toneš. Svakoga dana sve dublje, ali tako da ne potoneš sasvim. Nema izliječenja ali nema ni kraja tom ‘odvraćanju od stvarnosti’.“
Kako je govorila, psihička bolest je mnogo teža od fizičke. Ni ona, ni njena sestra, ali ni njen mlađi sin, nikada nisu pronašli ekvilibrijum. Samo je Mileva patila za sve troje.
Milevino putovanje
Tokom čitavog putovanja kroz Milevinu kuhinju, balkon, bolničku postelju, kupe voza, a potom i sanatorijum u koji je bio smešten njen sin (kako su naslovljena i poglavlja knjige), provlače se bol i patnja kao dva glavna osećanja sa kojima se saživela. Živela je onako kako nije želela, da bi drugi mogli da žive svoje snove. Prvo da bi učila, potom da bi dobila diplomu, zatim za Albertovu ljubav, pa za ljubav svoje dece, ponos roditelja, ali nigde i nikada za sebe.
Želela je da odgovori Albertu na njegov katalog zahteva, ali nije umela. Nije pristala na uslove koje joj je poslao, ali bila je ponizna. „Nema tog papira, Alberte, koji bi izdržao moju bol“, pisala mu je. Kada god je pokušala da mu se suprotstavi, odgovarao bi uvredama. „Ako je netko nula, nema mu pomoći, taj treba biti fin i skroman i šutjeti. To ti je moj savjet“, odgovarao bi joj kako bi je uvredio.
Sve što je ona uradila za njega, ljubav koju mu je pružila, svi članci koje je napisala i zadaci koje je uradila u njegovo ime, pali su u vodu. Jer sve što je on želeo, bilo je da je ponizi, da umanji značaj njene figure u njegovom životu i da pokupi sve zasluge. I uspeo je. Kroz istoriju, apsolutno sve zasluge pripale su njemu. A ona... Ona je do kraja ostala poznata po tome što je bila Mileva, žena čuvenog Ajnštajna. Pamtili su je tako, pamte je i danas. Senka koju je nosila kroz život, nije je napustila ni sada. Žena Alberta Ajnštajna, pod tim „pseudonimom“ je pamtimo i danas.
Koliko god da je Milevin život u knjizi opisan kroz prizmu tuge i očaja, autorka, svojom empatijom, čini da čitaoci cene Milevu, da je ne gledaju kao žrtvu već kao borkinju, ženu koja je bila toliko snažna, a ipak, tako krhka. Onu koja je obeležila istoriju, ne samo kao Ajnštajnova žena već kao neko ko je živeo ispred svog veka. Možda je Milevina bol ležala upravo u tome što je bila pretalentovana za svoje doba. I možda ona kuća, u blizini rumske gimnazije, oronula i tužna, ne čuva sećanje na „Micu“ na način na koji bi trebalo, ali Slavenka Drakulić „Teorijom tuge“ Milevi Marić ne dâ da umre po treći put.
Autor: Nikolina Ilić
Izvor:
Velike priče