Teri Pračet i knjige: Blesavost i apsurd kao ogledalo društva i ljudske prirode

Vatra je tutnjala kroz podeljeni grad Ank-Morpork – tamo gde bi liznula Čarobnjačku četvrt plamtela bi plavo i zeleno, čak oivičena čudnim varnicama osme boje, oktarina.



Ceo centar Morporka ubrzo je bio u plamenu, a bogatiji i cenjeniji građani Anka sa suprotne obale hrabro su reagovali na situaciju, besomučno rušeći mostove.

Odjednom, grupi drumskih razbojnika na obodu grada približavale su se dve prilike.

Nema sumnje, bogati trgovac se spašava sa onoliko blaga koliko je u panici mogao zgrabiti, pomislili su, kad ono samo Rinsvind, čarobnjak bez talenta, koji zna samo jednu čin i koji se nije baš mnogo uplašio od njih, iako je inače velika kukavica.

„Ma ne, toliko si me prepao da mi se kičma pretvorila u puding, nego radi se o tome da trenutno patim od prekomerne doze straha“, reče Rinsvind jednom od razbojnika.

„Hoću da kažem, kada se budem malo sredio, onda ću imati vremena da se propisno uplašim.“

Na taj sarkastični komentar ljudi su počeli da naleću pre 40 godina, na početnim stranicama „Boje magije“, objavljene u novembru 1983. godine, prvom romanu Terija Pračeta o Disksvetu, univerzumu u kojem se dešava većina njegovih priča.

„Pa ja ne bih preživeo Pravni fakultet bez Pračeta“, kaže uz osmeh Aleksandar Panić iz Valjeva, koji sebe naziva jednim od najvećih fanova engleskog pisca u Srbiji.

„Imaš Građansko procesno pravo – ko je čitao, zna o čemu pričam – i moraš redovno da odmaraš mozak, ili ćeš da se šlogiraš... Pračetove knjige su mi bile najbolji deo dana.“

Priče iz sveta Disksveta u međuvremenu su prodate u više od 100 miliona primeraka, a on je postao jedan od najpoznatijih autora fantastike na svetu.

Dejan Papić, direktor Izdavačke kuće Laguna, koja izdaje Pračetove knjige u Srbiji, smatra da ljudi njih vole zbog „jedinstvene kombinacije humora i oštroumnih društvenih komentara“.

„Njegove priče možda su ogledalo ljudskog društva, on koristi izmaštani svet Disksveta da istraži i komentariše kompleksne teme poput politike, religije ili ljudske prirode na način koji je pristupačan, duhovit i duboko promišljen.“

O svetu Disksveta objavio je 41 knjigu, od kojih se gotovo svaka može čitati kao zasebna avantura, a preminuo je 2015. u 66. godini.

„Bila sam poprilično odrasla kad sam počela da ga čitam, ali je mnogo uticao na moje pisanje i to da shvatim da humor ne čini književnost neozbiljnom“, kaže za BBC na srpskom Ivana Nešić, autorka knjiga za decu.

„Nije on izmislio humor, ali mi je pomogao da shvatim da on može biti tu, a da priča istovremeno bude i smrtno ozbiljna.“

Zašto čitati Pračeta?

Toliko smrtno ozbiljna da je Smrt jedna od najpopularnijih Pračetovih likova.

Možete na nju naleteti u brojnim knjigama iz sveta Disksveta, kada se njene reči samo ukažu u umovima glavnih likova, što je prikazano VELIKIM SLOVIMA, OVAKO.

U prvoj, na primer, ima egzistencijalnu krizu i ne zna šta će sa sobom.

„Na prvi pogled to je sve fantastika, imaš neke veštice, Nevidljivi univerzitet, čarobnjake, sve i svašta, ali to je samo pozadina u kojoj se nešto dešava“, navodi 37-godišnji Panić.

„Ali cela poenta njegovih knjiga je u ljudskim osobinama, nekoj filozofiji koja se pojavi niotkuda, pa samo kažeš sebi, ‘au, otkud sad ovo’.“

Smrt, na primer, često razmišlja o pitanju smrti.

„TO SU TI SMRTNICI... IMAJU SAMO PAR GODINA NA OVOM SVETU I SVE IH PROVEDU ČINEĆI IH ŠTO KOMPLIKOVANIJIM – FASCINANTNO“, kaže u „Mortu“, prvoj knjizi o Smrti.

Nevena Andrić, koja je prevela 19 Pračetovih knjiga, kaže da joj se on prvo dopao zbog „humora, sumanutih ideja i blesavosti na koje ranije nije nailazila“, ali i zato što „ima zanimljive komentare na ljudsku prirodu, sa ironijom i smehom, ali i sa ljubavlju“.

„Umeo je da nađe apsurd u životu i istakne ga, ali nikada na zao i zlonameran način, nikada nije ismevao, te njegove kritike su nežne.“

„U isto vreme, uspevao je da pronađe nepromenljivo i univerzalno u ljudima – o tome je zapravo pisao“, kaže 41-godišnja Andrić.

Papić kao najveću privlačnost Pračetovih knjiga smatra „bogatstvo likova i situacija, ispisanih jezikom koji je bridak i topao“.

„On pričama ukazuje kako su mnoge društvene strukture i usađena verovanja nakrivo konstruisani i često neopravdani“, navodi Papić.

„Humor nije samo način za zabavu, već i sredstvo za otvaranje dijaloga o složenim i često tabuiziranim temama.“

Kada se, na primer, Vlaža fon Lipvig, poznati prevarant, nađe u situaciji da bude upravnik pošte, on prosto ne može da veruje šta mu se dešava.

„Kakvo mesto! Kakve okolnosti! Ko bi postavio ozloglašenog kriminalca na čelo velike državne ustanove“, zapita se. „Ako izuzmemo, recimo, prosečne glasače.“

Ili kada je Sem Vajms, prvi čovek Gradske straže, neke vrste ank-morporške policije, diskutovao o demokratiji i bio veoma zainteresovan za ideju da svi* imaju pravo glasa.

„*Osim žena, dece, robova, idiota i svih koji nisu zapravo naši ljudi“.

A dešavalo se i da razmišlja o šahu, koji ga nervira zato što pioni samo stradaju i ubijaju jedni druge, dok kraljevi uživaju i ne rade ništa.

Kada bi se samo pioni ujedinili, mislio se, možda nagovorili topove da im se pridruže, cela tabla bi za samo nekoliko poteza mogla da bude republika.

„Britanski humor, pun apsurdnih situacija i likova, kod nas se generalno baš dobro primio, što mislim da je veliki deo Pračetove popularnosti u Srbiji“, navodi Nešić.

„To su strašno pametne knjige, referišu na gomilu stvari iz opšte kulture, mitologiju, filozofiju, što iskusnom čitaocu može da pruži određeno zadovoljstvo, a neiskusnom samo proleti iznad glave i uopšte ne primeti da išta nedostaje.“

Kao „crvenu nit koja povezuje sve Pračetove knjige“ ona ističe humanizam.

„Meni se čini da je on ljude voleo i da je sa podjednakim razumevanjem pisao i o nekom malom čoveku koji može da bude i zloban, i pohlepnom i opasnom vladaru koji je ispod svega samo običan čovek.“

Zato misli da su Pračetove knjige u stanju da „donesu mir čitaocu“.

„Negde sam naišla i na podatak da su rado čitane u bibliotekama bolnica, posebno na onkološkim odeljenjima, iako mogu da budu neprijatne za mnoge, jer on ne beži od ozbiljnih i škakljivih tema – to je velika veština.“



Odakle početi?

Nimalo lako pitanje.

Ivana Nešić nije za to da se u Disksvet krene hronološki, od „Boje magije“, jer smatra da u to vreme Pračetov svet „nije bio toliko razvijen i zanimljiv“.

„Volim da ljudima kao prvu Pračetovu knjigu preporučim ’Dobra predskazanja’, koju je napisao u saradnji sa Nilom Gejmenom, iako ona nije deo Disksveta.

„Smeštena je u naš svet, u London, tako da mislim da je u redu krenuti odatle, čisto da vidite da li vam prija ili ne.“

Knjiga prati anđela Azraela i demona Kroulija, koji su se toliko navikli na život na Zemlji da će zajedno pokušati da spreče najavljeni smak sveta, uprkos njihovim šefovima.

A kada je reč o Disksvetu, od tih četrdesetak knjiga gotovo svaka se može čitati kao zasebna avantura, bez hronološkog reda, iako postoje neke zakonitosti.

Mogu se, na primer, čitati po podserijalima u zavisnosti od toga ko je glavni lik.

To u praksi znači priče o Rinsvindu, o vešticama, o Smrti, o straži, industrijskoj revoluciji i Vlaži fon Lipvigu, čiju prvu knjigu „Poštašavili“ fanovi često preporučuju kao dobru ulaznu tačku u Disksvet.

„Prvi put sam je čitala na engleskom, mnogo pre nego što sam prevodila Pračeta, i sećam se da sam pomislila, ‘bože, kako bi se prevelo ovo Moist (vlaga) von Lipwig, a da zvuči ljigavo’, jer je on takav tip, i samo mi je sinulo – Vlaža“, kaže prevoditeljka Andrić uz osmeh.

„Od tada sam to čuvala u šteku, iako nikada nisam zaista mislila da ću doći do toga da prevodim Pračeta.“

Druga dobra opcija je „Mort“, prva knjiga iz serijala o Smrti, koja u njoj ima egzistencijalnu krizu i ne želi više da se bavi tim poslom, što izaziva dosta problema.

„Za odrasle je ‘Mort’ dosta dobar početak“, navodi Andrić.

„’Mali bogovi’ isto, jer nije vezana ni za jedan drugi serijal i nije potrebno nikakvo predznanje, a ako su u pitanju mlađi čitaoci, osnovci, mislim da je ‘Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari’ fantastičan početak.“

Za tu priču Pračet je dobio Karnegijevu medalju za književnost.

Paniću je ipak omiljeni serijal o straži.

„Zato što su sve suštinski kriminalistički romani, rešavaju uvek neku misteriju, kao u knjigama Agate Kristi, a u isto vreme su autsajderi, imaju jednu oronulu staničicu, niko ne obraća pažnju na njih, niti se očekuje da služe bilo čemu“, navodi on.

Dobro znaju, na primer, da za lopovima i drugim negativcima ne treba brzo trčati, jer biste mogli da ih uhvatite, što može da izazove brojne probleme.

Lopovi, za početak, ne vole to.

Možeš biti „brzi stražar ili stari stražar, ne možeš biti i brz i star stražar“, jedna je od životnih mudrosti podnarednika Kolona.

„U isto vreme, pripadnici straže su verovatno likovi iz Disksveta koji su se najviše razvijali kroz knjige, a sa njima ceo Ank-Morpork i svet“, ističe Panić.

I Papić taj serijal ističe kao njemu najdraži, zbog toga što „istražuje teme pravde, morala i društvenih promena, na način koji je i zabavan i dubok“.

Zato mu je i Sem Vajms omiljeni lik.

„Od ciničnog, umornog stražara evoluira do istaknutog i principijelnog, iako i dalje ciničnog, komandira“, navodi direktor Lagune, koji je tu izdavačku kuću i osnovao krajem 1990-ih samo da bi mogao da u Srbiji objavi „Boju magije“, koju je on i preveo, kasnije i niz drugih Pračetovih knjiga.

„Njegov razvoj pritom predstavlja suptilnu kritiku društvenih hijerarhija i istražuje složenost ljudske prirode.“

Podserijal o straži ima osam knjiga – „Straža! Straža!“, „Oružane snage“, „Glinene noge“, „Dušmani“, „Peti slon“, „Noćna straža“, „Tras!“, „Šmrk“.

„’Noćna straža’ mi je omiljena Pračetova knjiga od prvog trenutka kada sam je uzela – pročitala sam je za jednu noć, bila budna do ujutru i to je bilo to“, ističe Andrić uz osmeh.

„Mnoge sam pre i posle toga volela, ali nijednu kao tu.“

Ko je Teri Pračet?

Rođen je 28. aprila 1948. godine u malom Bikonsfildu, nedaleko od Londona.

U mladosti je radio kao novinar i već je prvog radnog dana ugledao prvi leš, piše u njegovoj biografiji na kraju svake knjige.

Oprobao se u svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, a potom i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane.

Sve to je bilo gotovo 1987. godine, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla, navodi se u biografiji.

Voleo je da piše fantastiku zbog toga što je „lakše prilagoditi univerzum priči“.

Povremeno su ga, kaže, optuživali da se bavi književnošću, a govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti.

U javnosti je bio poznat po velikom crnom šeširu koji je uvek nosio.

Orden britanske imperije dobio je 1998. godine, 2009. i titulu sera za zasluge u književnosti, a godinu dana kasnije nagradu za životno delo u oblasti fantastike.

Pisac Goran Skrobonja imao je i priliku da ga sretne u Pragu pre dvadesetak godina, gde mu se Pračet potpisao na englesko izdanje „Dobrih predskazanja“.

„Posveta je glasila, ‘Gorane, spali ovu knjigu’“, navodi Skrobonja za BBC na srpskom, ali dodaje i da se Pračetovo raspoloženje brzo promenilo kada ga je pitao o autorskim pravima za tu knjigu u Srbiji, koju su želela da objave dva izdavača.

„Retko kad sam se u životu osećao tako neprijatno... Do maločas prijazan i žovijalan, Pračet je najednom prošao kroz transformaciju nalik na Džekila i Hajda, odmah je uzeo mobilni, pozvao agenta i rekao prilično osorno da ima izdavača u Srbiji.

Stoga, ako me pitate za Pračeta i njegove knjige – OK, sve je to lepo i krasno, čovek je majstorski zabavljao ogroman auditorijum i stekao ogroman broj poklonika, ali ako nekada i pomislim na njega, setim se Hajda, a ne – Džekila.“

Alchajmerova bolest mu je dijagnostifikovana 2007. godine, od kada je često pričao o njoj, čak i snimao dokumentarne emisije za BBC.

„Desilo mu se nešto verovatno nešto najstrašnije za njega što je moglo da se desi – da kao neko ko je ceo život proveo čitajući i pišući, ne može da se seti šta je hteo da napiše“, kaže Panić.

Preminuo je 12. marta 2015. godine.

Životne lekcije

I posle gotovo dve decenije aktivnog čitanja Pračeta, Panić mu se stalno vraća.

Sve knjige je, kaže, pročitao dva puta, neke i po tri.

U kolekciji ima sve izdate u Srbiji, osim „Duševne muzike“, parodije na nastanak i razvoj muzike i rokenrola – dva primerka je nekome pozajmio i nikada ih više nije video.

„Evo, sada sam dobio želju da ih ponovo sve čitam“, navodi uz osmeh.

Od Pračeta je naučio da treba prvo sve posmatrati sa određenom dozom humora, zatim da mnoge stvari ne treba uzimati zdravo za gotovo i da čovek treba da razmišlja svojom glavom.

„Naučiš i kako da gledaš na ljude, da uvek sve pogledaš drugačije, iz tuđeg ugla i ne ceniš ništa na prvu loptu.“

Kao jednu od važnijih ističe često ponavljani citat – ne suditi o knjizi prema koricama.

„Jer kada vidiš korice Pračetovih knjiga, pomisliš, ‘kakva je ovo glupost za decu’, a one su sve samo nisu za decu – kad sam imao 18 godina ništa nisam razumeo.“

„Dakle, bez obzira na koricu, knjiga može da te iznenadi... Tako valjda i ljudi.“

Zato savetuje svima da se slobodno upuste u svet Disksveta i Ank-Morporka, grada koji nikada nije osvojen.

Zapravo, jeste, prilično često, samo bi osvajači posle nekoliko dana shvatili da im više nema konja, a posle nekoliko meseci da pripadaju samo još jednoj u nizu manjinskih gradskih grupa.

Zato samo oprezno, iza ćoška nikad ne znaš na koga možeš da naiđ...

„DOBAR DAN“, reče glas, dubok i težak kao lupanje olovnih vrata, negde duboko dole.

Dobar dan.

„ALI, OTKUD TI OVDE?“

Pa ovo je moj tekst.

„IZNENADILO ME JE DA SI NALETEO NA MENE, NEMAMO JOŠ ZAKAZAN SASTANAK, CEO SISTEM SE PONOVO ZEZNUO.

VIDI, IMA LI ŠANSE DA TI MOŽDA SAD... NEĆE NIŠTA BOLETI.“

Ni slučajno!

„PROKLET BIO.“

Autor: Slobodan Maričić
Izvor: BBC na srpskom