Ukoliko tražite heroinu sa kojom svi možemo da se poistovetimo, predstavljamo vam Evu Mersi, glavnu junakinju romana „
Sedam dana u junu“
Tije Vilijams.
Knjiga prati Evu, genijalnu spisateljicu erotskih bestselera i neverovatnu majku koja pokušava sve da postigne dok se bori sa hroničnim migrenama. Biti pisac bestselera je samo po sebi teško, a Eva je potpuno šokirana kada na panelu crnih pisaca naleti na književnu ikonu Šejna Hola. Šejn deluje nedostižno zbog svog pronicljivog talenta i lica sa naslovnice, ali to nije jedini razlog zbog kog ovaj susret duboko potresa Evu – njih dvoje bili su u ljubavi pre mnogo godina, kada su bili tinejdžeri. Stvari se nisu baš završile kako treba, ali se na to nadovezuje opčinjavajuća priča o ponovnom povezivanju, istinskoj ljubavi, pravom bolu i prelepim i ubitačnim stvarima koje čine život.
Ova knjiga ima vrlo autentičan ljudski i duhovit ton. Kako uspevate da tako učinkovito pišete prozu koja balansira između traume i humora? Radite to izuzetno dobro.
Hvala! To mi je uvek bio cilj, tako da me raduje što to čujem. Zapravo mi je teško da išta pišem otvoreno, što je jedan od razloga zašto sam počela da se bavim člancima za časopise, a ne reportažama za novine. Volim da u skoro svemu pronalazim humor. Život je lud, a čak i mračni trenuci mogu da imaju nestvaran obrt. Za mene smejanje besmislicama daje ukus životu. To pripisujem odrastanju uz veoma zabavne roditelje.
Šejn i Eva se kao tinejdžeri naizgled odmah povezuju. To ne deluje preterano ni isforsirano – već zaista... stvarno. Da li verujete da se to zaista dešava nekim ljudima?
Verujem! Meni se to desilo nekoliko puta. Ne bih da previše zalazim u mistiku, ali verujem da srodne duše zaista postoje i da se pojavljuju u svim oblicima, kao platonski drugar, rođak, mačka. Ozbiljno. To je samo neobjašnjiva povezanost koju ne dovodimo u pitanje, zar ne? Svuda postoje takvi primeri.
Evin bivši muž joj upućuje zaista ružne reči dok ona trpi jake migrene: „Trebala mi je žena. Ne pacijent.“. Šta Vas je navelo da glavnom liku podarite hroničnu bolest?
Ja sam se borila sa hroničnim, neumoljivim migrenama još od osnovne škole. Pokušavala sam da se ponašam kao normalna osoba dok se trudim da istrpim izuzetan bol – koji je neprimetan i ljudima je teško čak i da poveruju u njega – i to je uticalo na svaki deo mog života, naročito na veze. To vas veoma izoluje. Uvek sam želela da pišem o hroničnim migrenama, ali je za mene to bilo previše lično. Sakupljala sam hrabrost do 45. godine kako bih se konačno sa tim suočila!
Ova knjiga ne može lako da se okarakteriše. Veoma je živopisna, prepuna života, u smislu da je zabavna i neodoljiva, ali uz to prikazuje i bol. Kako ste odlučili da ubacite teme poput samopovređivanja, alkoholizma i zavisnosti?
Teško je reći. Nije mi bio cilj da pišem o ovim temama, ali zbog ličnosti Eve i Šejna, njihovih traumatičnih prošlosti, imalo je smisla da bi sami sebe tako lečili. Bili su toliko mladi, bez ikoga da ih usmeri i zaštiti, a kada ste dete bez sigurnosti ili ikoga s kim možete da razgovarate, lako je pronaći utehu u stvarima koje nisu dobre po vas.
U Evinom životu pre Bruklina, dok je bila dete i nosila ime Dženeviv, morala je da se prema svojoj majci Lizet često ophodi kao roditelj. Da li je ideja biti roditelj svog roditelja nešto što ste zaista želeli da naglasite? Taj koncept je snažno i genijalno istaknut kroz Vaše pisanje.
Hvala! Inspirisali su me neki odnosi između majki i ćerki koje sam posmatrala kod prijatelja tokom odrastanja. Moja mama je bila funkcionalna, prisutna i angažovana, pa su me uvek začuđavale one koje nisu takve. A kako je to biti dete prisiljeno da odraste pre nego što je za to spremno? Eva je već proživela milion života dok sa 17 godina nije upoznala Šejna. I upravu tu dinamiku između majki i ćerki sam želela da istražim.
Ovaj roman ne zazire od rasizma i mikroagresija sa kojima se crnkinje suočavaju u izdavaštvu. Da li i sami imate iskustva s tim i da li od Vas traže savete kako se izboriti sa rasizmom i ostalim boljkama sveta, kao da vam već nije dosta svega?
Stalno, i tako je iscrpljujuće. Počela sam da pišem ovu knjigu tik posle izbora 2016. godine, i mnogi nepoznati belci bi mi prilazili u prodavnici, ili gde god drugde, da se izvinjavaju zbog Trampa i da mi kažu kako nisu glasali za njega. Odgovarala bih kako je to fenomenalno, ali da me ostave da kupim tampone na miru. Mi nismo ovde kako bismo učili belce o rasizmu. Otvorite oči. Pročitajte knjigu. Uradite domaći – ne bi trebalo da bude teško, jer rasizam prožima baš svaki deo života Amerikanaca. Većinu detinjstva sam uglavnom provela u belačkim školama i bila posredni „učitelj“ za takve teme. Odbijam da to radim i u zrelom dobu. Moja devojka mi je rekla da, kao crnkinje, moramo da „štitimo svoj mir“, i slažem se sa tim hiljadu posto!
Teškim radom ste izgradili izuzetnu karijeru. Šta ćete dalje da pišete ili radite?
Opsednuta sam idejom za novi roman. Ne mogu baš da pričam o tome, jer je nisam u potpunosti osmislila, ali jedva čekam da se bacim na to. Uz to sam vrlo uzbuđena da pogledam filmsku adaptaciju mog romana
The Perfect Find.
Autor: Kejti Tamola
Izvor: shondaland.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Pauline St. Denis