„Točak vremena“ iz ugla geologa

Iako obožavam Točak vremena i sve u vezi s njim, moram priznati da sam tek prilikom poslednjeg čitanja zaista obratila pažnju na to kako Robert Džordan predstavlja geologiju svog sveta i uklapa je u pripovedanje. Džordanov serijal sam prvi put pročitala pred polazak u srednju školu, ali ga danas, u trenutku kada završavam doktorat iz geologije, posmatram iz potpuno drugačijeg ugla. Kao neko ko je obučen da svuda traži rasede i eroziju, i ko je navikao da tumači tragove i istoriju skrivenu u slojevima Zemljine kore, ne mogu da ne izrazim potpuno novu vrstu divljenja prema ovom piscu i načinu na koji je konstruisao svoj fiktivni svet, promišljeno unoseći pregršt informacija i nijansi u svaki njegov detalj.

U nastavku ću analizirati tri ključna obeležja sveta koji mi obožavaoci zovemo „Svet Točka“ i pokušati da iz ugla geologije objasnim kako ona produbljuju naše razumevanje celokupnog  Džordanovog univerzuma i njegove istorije.

Aijelska pustara

Trostruka zemlja je jedna od mojih omiljenih lokacija u Točku vremena. Reč je o suvoj, surovoj pustinji, ograničenoj planinama Zmajevog zida na zapadu i zagonetnom Šarom na istoku. Sasvim je jasno da je nedostatak vode oblikovao kulturu naroda koji su pronašli način da prežive u takvim uslovima, što se, između ostalog, ogleda i u činjenici da Aijeli obožavaju vodu i istovremeno je se plaše.

Zašto u ovom delu sveta nema vode? Gledano iz geografskog ugla, Aijelska pustara se nalazi u tzv. kišnoj senci. Kišna senka je područje koje retko dobija kišu zato što vetar koji je donosi mora najpre da pređe preko nekog planinskog lanca (u ovom slučaju, Zmajevog zida). Dobri primeri iz stvarnog sveta su Saharska pustinja, do koje vlaga sa Mediterana ne stiže zahvaljujući Atlaskim planinama (prostiru se dužinom od 2.300 kilometara kroz Maroko, Alžir i Tunis), i Tibetanski plato, koji leži u senci Himalaja. Aijelsku pustaru sa više strana okružuju planinski lanci, što znači da su šanse da do nje stignu kišonosni oblaci veoma male.

Zmajev zid je lanac zapanjujuće dužine i visine, koji se proteže od planina Duma do Olujnog mora i, po svemu sudeći, stvara ogromnu kišnu senku. U „Nebeskom ognju“ čitamo sledeći opis Zida: „Najviši vrh uzdizao se visoko iznad oblaka što se rugahu Pustari obećavajući kišu koja nikako da padne. Rand nije mogao ni da zamisli zašto bi iko poželeo da se popne na tu planinu, ali pričalo se da su oni koji su pokušali listom odustali, poraženi strahom i teškoćama s disanjem.“ Na velikim visinama – a Zid je očigledno viši od 4.000 metara – nivo kiseonika u vazduhu opada i simptomi visinske bolesti postaju izraženiji. Visoke planine sprečavaju dolazak kišonosnih oblaka do Pustare, a voda se u tim predelima može pronaći samo u dubokim podzemnin rezervoarima.

U „Nebeskom ognju“ otkrivamo i da su u ovom delu sveta u prošlosti vladali drugačiji klimatski uslovi, a da se Trostruka zemlja nekada davno verovatno nalazila pod vodom. Prilikom prelaska prevoja Džangai, Rand posmatra građevine koje štrče iz planine:

„Rand bi se zakleo da se to ostaci porušenih građevina sive u crnilu planine, a da sve bude čudnije, nešto nalik lučkom doku, napravljenom od istog materijala, pijano je vijugalo niz obronak planine. Ukoliko mu se ipak nije priviđalo, onda su te građevine poticale iz vremena pre Slamanja u kome je lice sveta bilo potpuno izmenjeno. Možda su se oni sada kretali dnom davnašnjeg okeana.“

Džordan nam ovde ponovo daje do znanja da su posledice Slamanja sveprisutne – okružuju junake sa svih strana, urezane su u svaki pejzaž. Što nas dovodi do...

Slamanje sveta

Jedan od najupečatljivijih opisa Slamanja dolazi nam od Loijala: „Ogijeri su bili raštrkani, kao i svi ostali, i nisu mogli da pronađu nijedan steding. Sve je bilo premešteno, sve promenjeno. Planine, reke, čak i mora.“ („Veliki lov“, poglavlje 35)

Slamanje je bilo katastrofa epskih proporcija u kojoj su geografski pojmovi izgubili svaki smisao, a geografske mape postale nevažeće u roku od samo nekoliko dana ili čak sati. Nijedan prirodni geološki proces se ne može uporediti sa brzinom Slamanja – promene tog tipa se događaju i u našem svetu, ali daleko, daleko sporije.

Ovo poređenje najbolje ilustruje razmere užasa, uništenja i opšteg haosa izazvanog Slamanjem i objašnjava moć koju su Aes Sedai imali u Dobu legendi. Današnji kontinenti smešteni su na pločama koje se pomeraju po površini Zemlje, sudaraju, razdvajaju i zavlače jedna pod drugu stvarajući nove planine i mora – ali sve to se odvija neopisivo malom brzinom. Ovaj proces se naziva tektonika ploča. Najveća brzina kretanja ploča iznosi samo 15 cm godišnje, što je otprilike brzina kojom raste kosa, ali većina tektonskih pokreta je znatno sporija. Prema mojoj proceni, brzina kretanja ploča prilikom Slamanja bila je milionima puta veća. Tokom približno trista godina, koliko je Slamanje trajalo, planine su se više puta izdizale i spuštale – geolog u meni se preznojava od same pomisli na tako nešto.

U „Gospodaru haosa“ starešina Haman u jednom trenutku objašnjava Randu da se tokom Slamanja „kopno pretvorilo u more, a more u kopno, ali zemlja se i iznabirala. Ponekad ono što jednom beše daleko sada postade blizu, a ono što beše blizu sada je daleko.“ Kamen i stene su za većinu ljudi sinonim za čvrstoću i nepromenljivost, ali ako im date dovoljno vremena i oni će, pod velikim pritiskom, početi da se kreću i nabiraju. Planinski lanci nastaju kao posledica takvog kretanja i nabiranja.

Od svog nastanka Zemlja se neprestano menja. Planine, reke i mora stalno nastaju i nestaju. Ti procesi se odvijaju ciklično. Ako biste mogli da se vratite 400 miliona godina u prošlost, ni vi, slično Ogijerima, ne biste prepoznali mesto na kome trenutno živite, niti biste bili u stanju da na mapi pokažete gde se nalazi vaša zemlja. Na internetu možete pronaći sjajne mape koje prikazuju kako je svet izgledao u davnoj prošlosti, pa pokušajte, ako vas ne mrzi, da pronađete bar svoju zemlju. Neće biti lako. Kroz istoriju ove planete smenjivala su se razdoblja u kojima su paradigme života i klimatskih uslova bile potpuno drugačije od današnjih. U ovom trenutku na Zemlji postoje mora koja su u procesu otvaranja ili zatvaranja (recimo, Crveno i Sredozemno more), kao što postoje i planine koje se uzdižu (Himalaji) i one koje nestaju (Apalači). Ali sve to se dešava veoma, veoma sporo. Nema potrebe za žurbom.

Jedna od stvari koje sam naučila baveći se ovom naukom i čitajući Roberta Džordana je to da Točak ne prestaje da se okreće, a doba dolaze, prolaze i ponovo se vraćaju. Veći deo Severne Amerike je pre 400 miliona godina bio pod vodom, a u dalekoj budućnosti ga čeka ista sudbina. Kretanje tektonskih ploča je neumoljivo, baš kao i Jedna moć. U kosmologiji Točka vremena Istinski izvor je pokretačka snaga Stvaranja i odgovoran je za okretanje Točka. Jedna moć bi se mogla uporediti sa silom koja pokreće tektonske ploče, istovremeno gradeći i razgrađujući naš svet.



Nastanak Zmajeve planine

Pre nekoliko meseci sam bila na predavanju o udaru asteroida koji je pre 65 miliona godina uništio dinosauruse. Praćenje najnovijih istraživanja o udarnim kraterima je jedan od mojih hobija, uz moju ljubavi prema fantastici, i zato koristim svaku priliku da ih kombinujem. Kada sam ovog puta čitala „Zenicu sveta“, iznenadilo me je koliko je prostora u Prologu, koji opisuje formiranje Zmajeve planine, posvećeno udarnim kraterima. Evo kako izgleda taj deo teksta:

„Došla je s nebesa, sevnula kroz Lijusa Terina Telamona i zarila se u utrobu zemlje. Kamen se pretvarao u paru na njen dodir. Zemlja se tresla i drhtala poput živog bića u agoniji. Stub svetlosti spojio je zemlju i nebo u samo jednom treptaju oka, ali čak i nakon što je nestao, zemlja se i dalje talasala, nalik na olujno more. Istopljene stene bile su odbačene i do pet stotina stopa u vazduh, a zemlja koja je ječala dizala se ka nebu, gurajući usijanu maglu sve više i više. Sa severa i juga, s istoka i zapada, vetar je zavijao. Lomio je drveće kao grančice dok je vrištao i urlao, kao da hoće da pomogne planini koja je rasla sve više da se uzdigne do samog neba. Do samog neba.“

Iz geološke perspektive, nešto veoma slično se dogodilo kada je pre 65 miliona godina asteroid pogodio poluostrvo Jukatan. Prilikom jednog takvog udara, nezamislivo trenje i kinetička energija za tren oka uništavaju sve u neposrednoj blizini, ostavljajući krater i prenoseći ogromnu količinu energije u tlo, što dovodi do zemljotresa. I baš kao kada sipate vodu u bazen, posle inicijalnog udara, površina se vraća unazad i podiže naviše.

U slučaju Jukatana, krater se posle udara urušio, tako da je na površini, umesto uobičajenog udubljenja, ostao uglavnom ravan ožiljak. U Točku vremena, kada Lijus Terin Telamon povuče previše Jedne moći, površina Zemlje nastavlja da se uzdiže, stvarajući vulkan po imenu Zmajeva planina. Vulkani u prirodi obično nastaju kada tektonika izazove topljenje stena, ali postoje i slučajevi kada stene počnu da se tope usled neke vrste udara. Najnovija istraživanja pokazuju da je ispod kratera na Jukatanu hiljadama (ako ne i milionima) godina posle udara asteroida bilo magme, što znači da je taj udar, u teoriji, mogao da izazove erupciju vulkana. Zaista ne znam da li su Robertu Džordanu kao inspiracija za nastanak Zmajeve planine poslužile eksplozije atomskih bombi ili neka prirodna katastrofa, ali geolog u meni svakako ima pravo da se nada.

Geologija je oduvek bila usko povezana sa pripovedanjem: posmatrajući svet oko sebe, geolozi se trude da proniknu u suštinu prirodnih procesa i naprave verodostojnu rekonstrukciju onoga što se dešavalo tokom milijardi godina postojanja Zemlje. Geolozi veoma ozbiljno shvataju ulogu pripovedača istorije naše planete. Kada u pripovedanju o nekom fiktivnom svetu nešto ne deluje uverljivo, čitaoci to primete, a pogotovo čitaoci poput mene. Fizički svet u kome se junaci kreću važan je koliko i detaljni opisi kultura kojima pripadaju, a činjenica da je Džordan u svoju priču uključio i različite geološke procese dovoljno govori o njemu kao pripovedaču i tvorcu jednog od najuverljivijih svetova u žanru epske fantastike.

Autor: Alison Kubo Hačison
Izvor: tor.com
Prevod: Jelena Tanasković