Prilično sam uveren da je Edgar Alan Po imao (
ima?) sposobnost putovanja kroz vreme. Ne odmahujte odmah glavom, saslušajte me.
Ne planiram da se zadržavam na dobro poznatim činjenicama o njegovom životu: da je u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, da je bio vrsni kriptolog, majstor horora i otac detektivskog romana. Ne želim da zalazim ni u misteriozne okolnosti koje okružuju njegovu smrt: da je pronađen kako u stanju bunila tumara baltimorskim ulicama, da je, nakon što je odveden u bolnicu, sve vreme nesuvislo brbljao o nepoznatoj osobi po imenu „Rejnolds“.
Ne zanimaju me čak ni nepotvrđene glasine o tome kako se punih sedam decenija, svake godine, u ranim satima Poovog rođendana, pored njegovog groba mogla videti neidentifikovana osoba sa čašom konjaka u jednoj i tri ruže u drugoj ruci.
Sve ovo zvuči tragično i, budimo realni, pomalo jezivo, ali teško da bi se moglo prihvatiti kao dokaz da je poznatom piscu pošlo za rukom da zakorači izvan granica prostora i vremena. Ne, moja teorija o putovanju kroz vreme tiče se Poovog stvaralaštva, u kome, kao što ćete uskoro videti, postoji čitav niz proročkih elemenata koji čine da moja neobična tvrdnja deluje moguće – ne, zapravo verovatno!
Dokaz A: „Avanture Artura Gordona Pima“
Objavljen 1838, Poov jedini završeni roman opisuje pobunu na kitolovcu izgubljenom na moru. Ostavši bez hrane, posada pribegava kanibalizmu i svoju žrtvu bira izvlačenjem slamki. Dečak po imenu Ričard Parker izvlači najkraću slamku i ubrzo zatim biva pojeden.
Evo gde priča postaje čudna (
čudnija?): godine 1884, 46 godina nakon objavljivanja Poovog romana, četvoročlana posada engleske jahte „Minjonet“ doživela je brodolom na morskoj pučini. Posle nekoliko dana plutanja na ostacima broda, i oni su shvatili da postoji samo jedan način da utole glad. Izbor je pao na sedamnaestogodišnjeg malog od palube. Mladićevo ime bilo je Ričard Parker.
Ova neverovatna paralela ostala je neprimećena gotovo stotinu godina, sve dok jedan član porodice Parker nije poslao pismo britanskom Sandej tajmsu, u kome je objasnio sličnosti između scene u romanu i stvarnog događaja.
Dokaz B: „Poslovni čovek“
Godine 1848, pružni radnik Fineas Gejdž doživeo je tešku povredu kada mu je gvozdena šipka probila lobanju. Gejdž je nekako preživeo, ali njegov karakter je posle incidenta počeo da se menja. Lekari su sve vreme pažljivo pratili promene u njegovom ponašanju, što im je omogućilo da razviju prve teorije o ulozi čeonog režnja mozga u rasuđivanju i kontroli emocija.
Ali šta onda reći za Edgara Alana Poa, koji je osam godina ranije iz nekog neobjašnjivog razloga već bio upoznat sa promenama ličnosti do kojih dovodi sindrom čeonog režnja? On je, naime, još 1840. godine objavio priču „Poslovni čovek“, u kojoj neimenovani pripovedač govori o tome kako ga je povreda glave koju je doživeo u detinjstvu pretvorila u čoveka opsednutog tačnošću i sklonog nasilnim, sociopatskim ispadima.
Zadivljen Poovim opisom sindroma čeonog režnja, neurolog Erik Altšuler je u jednom članku napisao: „Postoji desetak simptoma, a on zna za svaki. [...] Napisao je sve što treba znati o ovom sindromu. U međuvremenu gotovo da i nije bilo novih saznanja.“ Altšuler, koji je, da ponovim, specijalista neurologije a ne neki nadrilekar, zatim dodaje: „Takva preciznost deluje pomalo neobično. Kao da je imao vremeplov.“
Dokaz C: „Eureka“
Još uvek niste ubeđeni? A šta ako bih vam rekao da je slavni pisac pogodio kako je nastao svemir punih osamdeset godina pre nego što je moderna nauka počela da formuliše teoriju o Velikom prasku? Kako je jedan astronom-amater bez ikakve formalne obuke u oblasti kosmologije bio u stanju da ispravno opiše funkcionisanje univerzuma, odbacivši u to vreme širokoprihvaćene pogrešne teorije i rešivši teorijski paradoks koji je još od Keplera zadavao glavobolje astronomima? Pou je upravo to pošlo za rukom.
Njegova proročka vizija dolazi nam u formi prozne poeme od 150 strana pod naslovom „Eureka“, koja zbog svoje dužine i kompleksnosti nije naišla na odobravanje kritike, a mnogi je još uvek smatraju delom ludaka. Napisana tokom poslednje godine Poovog života, „Eureka“ opisuje svemir koji se širi i koji je nastao u „trenutnom bljesku“, iz jedne jedine „primordijalne čestice“.
Po u istom delu iznosi i prvo legitimno rešenje Olbersovog paradoksa – pitanja zašto je nebo noću crno ako na njemu ima beskonačno mnogo zvezda – objašnjavajući da svetlost univerzuma koji se konstantno širi još uvek nije dospela do našeg Sunčevog sistema. Edvard Robert Harison, britanski astronom koji je rešio Olbersov paradoks, u svojoj knjizi
Darkness at Night (1987) pominje „Eureku“ kao uzor i inspiraciju.
Italijanski astronom Alberto Kapi je u intervjuu za američki časopis Nautilus nedavno izjavio da je „iznenađujuće da je Po došao do zaključka o širenju svemira, budući da u to vreme nije bilo ni eksperimentalnih ni teorijskih dokaza koji bi na to ukazivali. Nijedan naučnik njegovog doba nije mogao ni da zamisli da živimo u dinamičnom svemiru.“
Ali šta ako Po nije bio samo čovek svog doba? Šta ako su njegova pisana proročanstva – nesrećna sudbina Ričarda Parkera, simptomi sindroma čeonog režnja, teorija Velikog praska – zapravo bila samo izveštaji sa putovanja kroz vanvremenski kontinuum?
Znam da zvučim kao da sam pomerio pameću, ali možda – naglašavam:
možda – u Poovom opusu postoje i druga, slična proročanstava, koja još uvek čekaju da budu otkrivena. Ne možemo znati ako ne zasučemo rukave i ne proverimo.
Na kraju vas ostavljam sa ovim citatom iz 1844. godine, preuzetim iz pisma u kojem se Po izvinjava Džejmsu Raselu Louelu zbog svog odsustva i lenjosti:
„Neprestano sanjarim o budućnosti. Nemam mnogo vere u sposobnost ljudskog roda da napreduje. Mislim da trud pojedinaca neće imati naročitog uticaja na čovečanstvo kao takvo. Današnji prosečan čovek je samo aktivniji – ali nimalo srećniji – niti mudriji – od onoga koji je živeo pre 6000 godina. Taj rezultat se neće menjati – a verovati da hoće je isto što i verovati da je život čoveka iz prošlosti bio uzaludan – da su sve prethodne generacije bile manje vredne od nas i da smo mi manje vredni od naših potomaka. To, međutim, ne znači da sam spreman da otpišem pojedinca, jednog čoveka u masi... Pominješ ’vrednost mog života’ – ja o tome ne mogu da govorim. Suviše sam svestan promenljivosti i propadljivosti prolaznih stvari da bih se bilo čemu ozbiljno posvetio – da bih se oko bilo čega trudio na duže staze. Moj život je bio hir – impuls – strast – čežnja za samoćom – i iskrena žudnja za budućnošću, iz koje proističe prezir prema svemu sadašnjem.“
Autor: Džejk Ofenharc
Izvor: upworthy.com
Prevod: Jelena Tanasković