Slavica Mastikosa predstavila je roman „
Tri hleba nasušna“ u Farmaceutsko-fizioterapeutskoj školi u Beogradu. Promociju je vodila Ivana Milojević, nastavnica srpskog jezika i školska bibliotekarka. Ona je sa maturantkinjama, koje su uz prikladnu muzičku pratnju čitale odlomak iz romana, pomno pripremila promociju. Za autorku je čast i zadovoljstvo druženje sa srednjoškolcima, posebno sa maturantima, pred kojima je mnogo puteva i nimalo lako pitanje – kojim da krenu.
Promovišući roman, autorka se posebno osvrnula na deo u kome naratorka romana Slavica govori o tome kako je i zašto, upravo u njihovom uzrastu, krenula na put koji je sama odabrala, ostavljajući za sobom sigurnost roditeljskog doma, i kada je postala, a da toga i nije bila svesna, stranac, „gastarbajter“, neko ko negde privremeno živi i privremeno radi. Iako zaslepljena lepotom novog, do tada neviđenog sveta i načina življenja, ona se uklopila, ali se nije utopila u tu sredinu. Njena duša ostala je uvek žedna izvora sa koga je prvi put pila vodu. „Kad je glavna junakinja romana krenula trbuhom za somunom, mnogi su je pitali: Kako?! Zašto? Ja ne bih! Odluku da se vrati iz pečalbe dočekali su istim pitanjima. A ona im je uz setan osmeh odgovarala: Ko nije jeo pečalbarski hleb, taj ne zna kako je i zašto je gorak svaki zalogaj somuna. Osetila je ona i slast i gorčinu takvog života. I nije želela da joj dete bude ni auslender, ni Jugošvaba. Želela je da ono odraste u domovini svojih predaka, ravnopravno po rođenju, da sraste s običajima i jezikom naroda svog, da razume i misao i primisao maternjim jezikom izgovorenu“, rekla je tom prilikom autorka.
Učenici su pomno pratili promociju, postavljali pitanja i potvrdili da kad u romanu prepoznaju sopstvene misli, pitanja i nedoumice, njihova pažnja se budi.
U Kovinu i o „
Preludijumu“
A u biblioteci „Vuk Karadžić“ u Kovinu, u toploj, gotovo prisnoj atmosferi, uz „Tri hleba nasušna“ predstavljen je i roman „Preludijum“. Promociju je vodila Ivana Jovanov, direktorka biblioteke.
Osvrćući se na roman „Preludijum“, autorka se dotakla raznih tema opisanih u romanima, kao što su traganje za korenima i precima, bolna otvaranja starih nezaceljenih rana, nemoć da se saopšti istina, suočavanje sa posledicama odluka donetih u prošlosti. Sve je to satkano i u porodičnoj sagi koju spoznajemo kroz priču majke i ćerke koje se, uoči bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, suočavaju sa bolnim gubitkom člana porodice, ali i sa klupkom porodičnih tajni, prećutanih istina i laži koje su svojevremeno izrečene zarad očuvanja dobrih porodičnih odnosa, i to baš u vreme njihove duboke patnje, kada se to najmanje očekuje. Sve je to utkano u istorijsku potku dvadesetog veka, kroz društveni, kulturni i politički milje: sudbina takozvane beloruske porodice, izbegle iz Rusije 1917. godine nakon Oktobarske revolucije i sukoba jednorodnog naroda, a potom i život izbeglih nevoljnika pod inorodnim nebom; krvava litija u Beogradu i srpski patrijarh Varnava; poglavar Ruske zagranične crkve mitropolita Antonija Hrapovickog; šestoaprilski rat 1941. godine – kada je Beograd, iako otvoreni grad, ipak bombardovan; Informbiro, kao i savremenici tog doba; Majakovski, Nušić, Žanka Stokić, Berđajev, Marsel Davidović... U sudbinama svih tih savremenika, predaka jedne od glavnih junakinja romana Vesne, ogledaju se, do dana današnjeg rasuti komadići duša onih za kojima se traga, ali i poruka romana da je suočavanje sa istinom lek i da nema istine koja može tako da oteža kao laž.
Na pitanje šta ju je navelo da napiše svoj prvi autobiografski roman „Tri hleba nasušna“ autorka je rekla: „Roman sam napisala u svojoj pedesetoj godini, kada sam imala pun naramak iskustva, ali i neodoljivu želju da razrešim ličnu zagonetku: da li, misleći na biološku majku Radojku, koja je preminula u 22. godini, i to pred sâm porođaj sa drugim detetom, povređujem mamu Maricu koja me je kao siroče od sedamnaest meseci privila na svoje grudi, poklonila mi bezuslovnu ljubav i dala mi identitet? Roman ’Tri hleba nasušna’ je istinski spomenik jednom vremenu protkanom ljubavlju koja odoleva nedaćama, to je spomenik roditeljstvu, ali posebno i pre svega ljudima poput mama Marice, bilo da su to mame ili tate, koji s ljubavlju odgajaju dečicu koja nisu njihova biološka deca. Odrastala sam uz priču o ’tri hleba’, koja predstavlja osnovno moralno načelo romana ’Tri hleba nasušna’, o tome da čovek za života svakodnevno treba da kupi tri hleba; jedan za sebe, drugi da pozajmi deci, a treći da vrati roditeljima, da bi se ponovo uspostavio prekinuti lanac normalnog ljudskog ponašanja, uzimanja i davanja, međusobne ljubavi i uvažavanja.“
Čitaoci su autorkine reči propratili dugim, burnim aplauzom, a komentarima potvrdili da su u životnim pričama junaka romana prepoznali i svoje životne priče, što je samo potvrdilo reči na početku romana da je priča u romanu „Tri hleba nasušna“ posebna, što ne znači da sličnih nema. I upravo u toj sličnosti leži poruka, naravoučenije, odskočna daska za prevazilaženje nekih budućih sopstvenih problema.
Na kraju su se autorka i čitalačka publika složili u mišljenju da je dobra knjiga poput zlatnog ćupa. Možete ga razbiti, samleti, njegova struktura ne gubi na vrednosti.
Blagorodno je saznanje da zlato ne treba tražiti samo u reci Pek, već i na policama biblioteka, knjižara. Autorka je na kraju zahvalila domaćinima na pruženoj prilici da se druži i podeli svoje misli, reči i dela sa hvale vrednom čitalačkom publikom.
Foto: Radmila Panzalović