Književnu prozu obično svrstavamo u dve kategorije: ili je priča ili roman. Ali postoji još jedna forma koja se nalazi negde između te dve. Da, to je novela. Šta je tačno to što odvaja priču, novelu i roman, pitate se vi?
Kao i kod drugih umetničkih oblika, pojam je donekle rastegljiv. Ali kada se sve svede, radi se o broju reči. Autor „Iskupljenja“, Ijan Makjuan, govoreći za časopis Njujorker o svojoj naklonosti prema ovoj formi, definisao je novelu kao delo koje sadrži između 20.000 i 40.000 reči. Writer's Digest smatra da može imati do 50.000 reči. Međutim najčešće se radi o 30.000.
Sve sa preko 50.000 reči bi najverovatnije trebalo smatrati romanom. Kratke priče, zamišljene da se čitaju u jednom navratu, imaju otprilike svega nekoliko hiljada reči i pišu se za objavljivanje u novinama ili kao deo zbirke. Najveći broj reči koji će većina literarnih magazina objaviti kreće se oko 10.000, ali većina priča je kraća, ispod 7500 reči.
To stavlja novelu u čudan međuprostor gde je suviše duga da se objavi u časopisima i književnim magazinima a suviše kratka da izađe kao knjiga. Postoji još jedna potkategorija koja se kreće između 10.000 i 20.000 reči: noveleta. Izdavačima objavljivanje novela nije naročito privlačan potez. Deluju poprilično tanko kada se ukoriče i kupci nisu voljni kupovati po ceni knjige nešto tako malenog obima.
Istini za volju, nešto od te razlike između formi je samo stvar marketinga. Novele su prisutne još od srednjeg veka i neke od njih su deo standardnog nastavnog programa. Čak i ako to ne znate, sigurno ste pročitali neku, verovatno misleći da je u pitanju izuzetno dugačka priča ili još verovatnije, kratak roman. Možda je to bilo „Srce tame“ Džozefa Konrada ili „Božićna priča“ od Čarlsa Dikensa. Ili možda „Preobražaj“ Franca Kafke. Ili je to bio „Itan From“ od Idit Vorton. Možda „Vremeplov“ Herbeta DŽ. Velsa? Sve su to novele.
Uprkos činjenici da su nabrojana dela postala klasici, verovatno ne možete videti puno savremenih primera novele u vašoj obližnjoj knjižari. Čak i najpopularniji pisci imaju problem sa izdavačima u vezi sa svojim radovima srednje dužine. Stiven King se, na primer, namučio dok 1982. godine nije izašla njegova zbirka od četiri novele pod imenom „Godišnja doba“. I to nije imalo nikakve veze sa kvalitetom tih priča - po jednoj od njih snimljen je i film „Bekstvo iz Šošenka“.
U pogovoru knjige, King piše o problemima sa kojima se suočio u želji da objavi novele, jer su one „suviše duge da bi bile kratke i suviše kratke da bi bile zaista duge“. Kada je ubeđivao svog urednika da objavi knjigu, King se seća da je ovaj bio uljudan ali „iz njegovog glasa se videlo da sam mu pokvario dan“. Na kraju, knjiga je objavljena ali čak i za veoma popularne autore, objavljivanje novele predstavlja napornu bitku. Čak i za najveća imena u izdavaštvu, novele su jedno veliko ne.
Ali to ne znači da vi ne treba da ih potražite. Po Makjuanu one su „savršena prozna forma“. Čak i kada sadrže jedva malo više od 10 000 reči.
Izvor: mentalfloss.com