Naučnici još uvek nisu sigurni kad.
Za najveći deo istorije čovečanstva čitanje je bilo deo usmene tradicije. Stari Grci su tekstove čitali naglas, kao i evropski monasi za vreme mračnog srednjeg veka. Sve do poslednjih nekoliko vekova, čitanje je bilo stvar luksuza, rezervisano za ugledne ljude koji su imali mogućnost da budu pismeni.
Najzanimljivije je to što se vodi iznenađujuće žestoka debata o tome u kom trenutku je evropsko društvo, koje je uglavnom čitalo naglas naprasno počelo da čita uglavnom u sebi. Neki naučnici tvrde da su stari narodi čitali u sebi isto koliko i naglas, ali jedan odlomak iz Avgustinovih „Ispovesti“ ostavlja prostor za različita tumačenja.
„Kada bi Ambrozije čitao, njegove oči su prelazile preko stranice knjige, dok je njegovo srce tragalo za značenjem; međutim, njegov glas i jezik su ostajali nemi. Često, kada smo mi bili prisutni – jer je svako mogao da mu priđe i on nije imao naviku da zahteva najavljivanje posetilaca – videli bismo ga kako čita na ovaj način, u tišini i nikako drugačije.“
Naučnici su ovo posmatrali na nekoliko različitih načina. Neki kažu da je to za Avgustina bilo neuobičajeno, jer čitanje u sebi tada nije bilo često. Drugi smatraju da je svrha ovog odlomka da se naglasi Ambrozijeva nepristojnost, jer je nastavljao da čita u sebi, čak i kada bi mu se neko pridružio. „Kao kad neko nastavlja da šalje poruke, dok vi pokušavate da razgovarate sa njim.“ kaže D. Vans Smit, stručnjak za srednji vek na katedri za engleski jezik na Prinstonu.
„Za klasični period je bilo očekivano i uobičajeno da, ako čitate u prisustvu drugih ljudi, čitate naglas i delite sa njima“, kaže Smit. „Za nas je uobičajeno da čitamo u sebi i držimo to za sebe.“ Bilo kako bilo, u nekom trenutku, promenjen je status quo kad je reč o čitanju u društvu, i u tom procesu je nastalo ono što naučnici nazivaju „unutrašnji život“.
Alberto Mangel je u svojoj knjizi „Istorija čitanja“ iz 1996. napisao:
„Kod čitanja u sebi, čitalac ima priliku da uspostavi neometanu vezu sa knjigom i rečima. Reči više ne oduzimaju ono vreme koje je potrebno da se svaka od njih izgovori. One mogu da postoje u unutrašnjem prostoru, izbrbljane ili jedva izgovorene, potpuno dešifrovane ili samo napola rečene, dok ih čitaočeve misli natenane istražuju, izvlačeći iz njih nove utiske, poredeći ih sa sećanjima ili sa drugim knjigama, ostavljenim za simultani pregled. I sam tekst, koricama zaštićen od spoljašnjeg sveta, postaje posed čitaoca, intimno saznanje čitaoca, bilo da se nalazi u prepunoj čitaonici, na pijaci ili u svom domu.“
Istoričar Robert Darnton je napisao: „Za običan svet u osvit moderne Evrope, čitanje je bilo društvena aktivnost. Čitalo se u radionicama, ambarima i gostionicama. Gotovo uvek je bilo naglas, ali ne uvek i poučno“. Ovako je bilo do kraja 18. veka, ali su krajem 19.v eka pripovedači poput Marsela Prusta, vapili za tim da čitaju i razmišljaju sami u svojim krevetima. Čitanje u privatnosti je postao običaj za bogate, obrazovane ljude koji su mogli sebi da priušte i knjige i vreme za čitanje. Ovome je doprinelo širenje pismenosti i pojava raznovrsnog štiva. Sve do polovine 18. veka, podaci pokazuju da su pismeni ljudi imali samo nekoliko knjiga koje su čitali iznova i iznova, poput Biblije, almanaha i molitvenika. Do 1800. ljudi su čitali novine i časopise, a do kraja 19. veka knjige za decu i romane.
Vremenom je čitanje nasamo postalo uobičajeno. Kad god da se to desilo, čitanje je ušlo u novu eru emocionalnog doživljaja.
Autor: Hilari Šumaher
Napomena: prevod odlomka iz „ispovesti“: Maja Horvart
Izvor: bookstr.com