U romanu „Juda“ Amos Oz istražuje različite puteve za Izrael

Izraelski pisac i zagovornik mira Amos Oz govorio je na sahrani svog prijatelja Šimona Peresa. Govorio je o dve suprotstavljene strane izraleskog državnika „koje ne mogu da koegzistiraju – sa jedne strane duboko poštovanje realnosti i njenih ograničenja a sa druge impuls da se ta realnost promeni“.

Ta opservacija može da se primeni i na Ozov novi roman „Juda“. Smešten u Jerualim 1959. sa dva junaka koji imaju političke stavove koji naizgled ne mogu da koegzistiraju. Obojica su Jevreji: jedan na rat gleda kao na neophodnost, neizbežnu činjenicu koja proističe iz toga da je Izrael nezavisna jevrejska država. Drugi se protivi zahtevu Izraela da ima sopstvenu državu jer veruje da je taj zahtev uzrok arapsko-izraelskog rata i zbog izražavanja tog stava smatraju ga izdajnikom.

Oz je izabrao da knjigu smesti u 1959. godinu jer je želeo da se „vrati putevima kojima se nije išlo“. „To je roman ideja“, kaže, „gde različiti ljudi vatreno zastupaju svoje stavove i gde ja ne držim ničiju stranu.“

O Judi i ideji izdajnika

Pa, neki moji zemljaci su me nekoliko puta zvali izdajnikom. Ali to nije izuzetak. Gotovo svaka osoba koja se ne uklopi u konsenzus biva optužena za izdaju. Zapravo, moj protagonista u romanu, Šmuel Eš kaže da je izdajnik često osoba koja se menja u očima onih koji preziru promenu, koji su nepoverljivi prema promeni i kojima smeta svaka promena.

O troje ljudi u srcu romana

Jedan je veoma skeptičan po pitanju svetske reforme i bilo kakve ideologije ili religija – misli da sve, bez izuzetka, vode ka nasilju i krvoproliću. Sa druge strane tu je mladi, idealistični, svetski reformator koji se menja tokom romana i koji je opsednut pričom o Judi i Isusu. A tu je i sredovečna žena – ljuta, povređena, cinična, nepoverljiva prema celom muškom rodu za koji misli da se sastoji od ljudi koji nikada ne odrastu; večitih adolescenata fasciniranih krvoprolićem i nasiljem. Tako da to dvoje-troje veoma različitih ljudi, koji zapravo predstavljaju tri različite planete, razgovaraju i preoblikuju jedni druge, i tri meseca kasnije se gotovo zavole.

O tome da li veruje da izraelski život ima nade

Znate, osećam se prijatnije kada pričam o prošlosti nego o budućnosti. Dovoljno sam star da znam da je život pun iznenađenja i to je tačno za svaku zemlju pa i za Izrael. Video sam ljude koje nisu samo drugi iznenadili već su i sami sebe iznenadili. Video sam ljude – lidere, političke lidere, intelektualce, pisce, pesnike, umetnike – koji rade stvari koje iznenađuju i njih same a ne samo slušaoce ili gledaoce ili medije. Usput, ja tako zarađujem. Mikrofon koji sada koristim se neće promeniti. Ostaće isti mikrofon sve dok ne bude prevaziđen. Ali se vi i ja menjamo. Vi i ja – ne poznajem vas lično, ali vi i ja – mi smo oboje uspeli da iznenadimo sebe s vremena na vreme, tako da zaista ne znamo. Mi ne znamo šta ljudi mogu da urade.

Autor: Robert Sigel 
Izvor: npr.org