U slovenačkim šumama bajke postaju stvarnost

Uz vijugavu stazu kroz šumu postavljeno je više od 60 scena iz bajki, narodnih priča i filmova za decu.



Slušajući  Gorana Kneževića, pomišljamo da je njegov deda  i sam bio lik iz neke bajke.

Ljubazan direktor škole dobio je posao u siromašnom seoskom području u istočnoj Sloveniji. Jože Brilej je napravio školu, toliko posebnu da su deca molila da prisustvuju nastavi. Njegov rad je bio veoma cenjen, pa mu je dodeljeno najviše priznanje za prosvetne radnike u Sloveniji: dovoljno novca da izgradi kolibu u blizini potočića koji žubori. Svaki slobodan trenutak direktor i njegova porodica su koristili da pobegnu u kolibu gde su uživali u miru i druženju, uživajući u flori i fauni okolnih šuma.

Međutim, njihov mir nije bio dugog veka: pijani prolaznik vraćajući se noću kući sa pijace počeo je da sumnja da su svetla u kolibi upalile veštice. Kako su se glasine o natprirodnim dešavanjima širile, Brilej je odlučio da svoju kolibu razmontira i premesti je još dublje u šumu, što dalje od radoznalih očiju.

Ali onda je pomislio: zašto da glasine ne postanu istinite? Koristeći ostatke materijala za gradnju i otpatke Brilej je napravio vešticu, sa neizbežnim špicastim šeširom i smestio je među drvećem u blizini  šumske staze. Strah meštana pretvorio se u oduševljenje, a on je počeo da dodaje nove začarane figure, puneći šumu likovima i scenama iz omiljenih bajki – sve je pravio sam, svojim rukama.

Nije prošlo mnogo, i njegov šumski raj privukao je posetioce iz dalekih zemalja – a njegovi bivši učenici su počeli da dovode svoju decu u njegovo svetilište mašte i genijalnosti.



Koliko god neverovatno delovala, začarana padina je i te kako stvarna. Brilej je kolibu sagradio – prvu verziju kolibe 1967. godine, a 1990. je otvorio za javnost. Aktivno je učestvovao u njenom radu do svoje smrti 2015. u 91. godini. „Veštičja koliba“ („Koča pri Čarovnici“ na slovenačkom) se nalazi na originalnom mestu i do nje se stiže istom vijugavom šumskom stazom duž koje su postavljene Brilejeve kreacije – čitav kompleks nosi naziv Zemlja bajki i mašte („Dežela Pravljic in Domišljije“). U godinama koje su usledile nakon što je stvorio svoju prvu dobru vešticu, park je postajao mali, ali neizbežan deo turističke ponude slovenačke Podčetrtek oblasti.

Od ulaska Slovenije u Evropsku uniju 2004. godine, turizam se ubrzano razvijao. Odlična početna tačka za turizam je upravo u Podčetrtek oblasti, koja je rano počela da ulaže u prirodne izvore tople vode, kaže Janez Bogotaj, slovenački etnolog. Nadaleko čuvene lekovite vode ove oblasti su 1966. postale svima dostupne zahvaljujući kompleksu Terma Olimija i njihovom prvom bazenu od drveta, a danas je ova banja jedna od najpopularnijih u Sloveniji.

Turizam je u ovoj oblasti zabeležio rast, a samim tim, veća je i posećenost „Veštičje kolibe“: Knežević procenjuje da privlači i do 10.000 posetilaca godišnje.



Usred leta, ovu atrakciju je teško primetiti sa glavnog puta, zbog malog jedva vidljivog putokaza sa točkom koji pokreće voda sa potoka i jednom od Brilejevih originalnih veštica, sa metlom i šalom koji uvek viori na vetru. Put vodi kamenim stepeništem do kolibe koja je pretvorena u muzej pod nazivom „Kako se nekad živelo“ u kome je prikazan život na selu u Sloveniji iz vremena kad je Brilej bio dete. Koliba ima i prodavnicu suvenira: lutke veštica vise sa plafona, zemljane posude pune olovaka sa veštičjim glavama na vrhu.

Izvan muzeja se nalazi park, šumska staza uz koju je postavljeno više od 60 scena iz bajki, narodnih priča i slovenačkih filmova za decu. Za posetioce iz inostranstva, mešavina poznatog i stranog može biti izuzetno uzbudljiva. Tu je i svima prepoznatljiva predstava Snežane i patuljaka koji veselo sviraju i pevaju. Nedaleko odatle nalazi se minijaturna brvnara iz koje svetluca vilinsko svetlo kojim prostor obasjava Uspavana Zvezdica (Zvezdica Zaspanka) kose boje lana, omiljena junakinja iz slovenačke bajke. Zvukovi i promene položaja lutaka aktivirani pokretom, ovim postavkama daju poseban element iznenađenja. Mnoge od njih, poput „Flašefona“, ručno pravljenog instrumenta od staklenih flaša, pozivaju posetioca da se poigra sa njima.



Veliki deo privlačnosti ovog parka je u tome što je u potpunosti ručno rađen. Svaki  znak, građevina, ili stvorenje izgledaju autentično; ništa ne izgleda novo. To je u velikoj meri bilo iz nužde.

„Pre trideset godina nisu postojale radnje u kojima ste mogli da kupite materijal, drvo, plastiku... zato je moj deda sve pravio od otpadnog materijala... iz starih kuća, sa starih mašina za veš“, kaže Knežević. Slovenačko tržište se od tad promenilo. Od 2004. mnogo je lakše doći do modernih materijala i sredstava za podsticanje razvoja turizma koje finansira E.U, kaže Knežević, ali on i njegova porodica nastavljaju da rade po starom, reciklirajući materijale, uglavnom iz prirode. Ako bi radili drugačije, to bi značilo da su se odrekli vizije njegovog dede, smatra Knežević.

Kada je radio na podizanju osnovne škole Podčetrtek, Brilej je zamišljao mesto gde će deca od sedme do petnaeste godine sticati znanja i veštine vodeći minijaturne verzije stvarnih institucija. Škola je imala pekaru, banku, baštu, pčelinjak i radio stanicu – sve su vodili učenici za učenike u cilju učenja o održivosti i očuvanju. „Veštičja koliba“– bujni svet mašte očigledno izgrađen rukom, uglavnom od ostataka i otpadaka, takođe, podstiče samodovoljnost i poštovanje prema životnoj sredini kod svojih posetilaca.



„Smisao naše bajkovite zemlje jeste u tome da pravimo stvari od korišćenih materijala i da to radimo sami, a ne da pozovemo neku firmu da to uradi umesto nas“, kaže Knežević. „I to je jedan od načina da se deca obrazuju.“

Mnogi od posetilaca parka koji se stalno vraćaju, prvi put su park posetili ubrzo nakon što se Slovenija odvojila od Jugoslavije. Knežević, koji je u to vreme bio dete, smatra da se dečja mašta promenila od tada. U to vreme, kaže, video igrice i televizijski crtani filmovi nisu bili toliko dostupni, pa su se deca mnogo više igrala napolju; samim tim, dečje fantazije su imale mnogo više veze sa prirodom. Pored toga, roditelji su imali kraće radno vreme i više vremena da čitaju svojoj deci. Danas je mnogo manje vremena za sve to.

Irena Mrak i Irma Potočnik Slavič, geografi sa Univerziteta u Ljubljani, se slažu: Slovenci danas rade mnogo više nego što su radili pre nego što se tržište ove zemlje uključilo u globalne tokove. Iako se Slovenci smatraju „nacijom koja voli da živi u skladu sa prirodom“, duži radni dan podrazumeva da imaju manje vremena za boravak u prirodi, a susreti sa prirodom kojima je ranije cilj bio spokoj, danas za cilj imaju efikasnost.

„Kada se roditelji sa svojom decom vraćaju u park i lutaju vijugavim putićima, oživljava se nešto od stare Slovenije“, kaže Knežević. I ono čega se roditelji možda ne sete, ispriča sam park umesto njih: svaka sitnica i ručno oslikan znak stoji ponosno kao primer pravljenja novog od starog. Ovo mesto, takođe, šalje poruku o odgovornosti i važnosti da se sačuvaju stvorenja iz fantazije, kao i šuma koja je njihov dom.



Kao što su to činili decenijama, Brilejevi potomci se i dalje sastaju u kolibi vikendima i za vreme praznika da bi izvršili neophodne popravke. Kada je lepo vreme, muškarci popravljaju ostarele građevine i električne instalacije, dok žene popravljaju lutke. U zimskom periodu, okupljaju se da prave ručno rađene suvenire koje prodaju u prodavnici u parku.

Pre nekoliko godina, Knežević je napustio posao u pivnici u Srbiji i vratio se u Podčetrtek da bi preuzeo posao vođenja parka, koji obavlja sa svojom ženom, vaspitačicom u vrtiću, njihove dve „male veštice“ i drugim članovima šire porodice. Nikada se nije pokajao; održavanje ovog mesta vernim onome što je bila originalna zamisao njegovog dede je ono što održava sam park, njegovu porodicu i njega samog.

„Nekada davno, ljudi su se smejali mom dedi: 'Zašto direktor osnovne škole pravi lutke po šumi?' Sada vidim zašto mu je to bilo toliko važno“, kaže Knežević. „Nikada se nisam vratio kući loše raspoložen, tužan ili ljut. Najbolji nači oslobađanja od stresa je rad u šumi, kojim ostvarujete zamisli iz svoje mašte. Šta god da poželite, tamo možete da napravite.“


Autor: Karen Lendman
Izvor: atlasobscura.com
Foto: zahvaljujemo Goranu Kneževiću koji je ustupio redakciji Lagune pravo da objavi fotografije.
Prevod: Maja Horvat