Umetnost pisanja: Gabrijel Garsija Markes

U zimu 1981, Gabrijel Garsija Markes je dao ovaj intervju u svom studiju/kancelariji, odmah iza njegove kuće u San Anhel Inu, starom i prelepom delu prepunom spektakularno raznobojnog cveća Meksiko Sitija. Prostor u kome smo se nalazili je očigledno prvobitno izgrađen kao gostinjska kućica. Na jednom kraju su kauč, dve stolice i bar – mali frižider prepun mineralne vode.

Garsija Markes je sedeo za svojim stolom u daljem kutku studija kada je ustao i prišao da me pozdravi. Obučen je opušteno – rolka i crne kožne čizme. Kosa mu je tamno smeđa, kovrdžava i ima prepoznatljive brkove.

Intervju smo sproveli tokom tri popodnevna susreta od kojih je svaki trajao oko dva sata. Iako mu je engleski poprilično dobar, Garsija Markes je govorio uglavnom na španskom jeziku, a njegova dva sina su prevodila. Kada govori, ovaj veliki pisac se pomera napred-nazad, ruke su mu često u vazduhu kako bi malim, ali odlučnim pokretima naznačio poentu.

Da li vam smeta da koristimo diktafon kako bismo snimili razgovor?

Problem je u tome što kada znate da se vaš intervju snima, menjate stav. U mom slučaju, gotovo odmah zauzmem odbrambeni položaj. Iako sam novinar mislim da još uvek nismo naučili kako da koristimo diktafon za intervju. Najbolji način je, mislim, da imamo dug razgovor i da novinar ne pravi beleške. Kasnije on može da se seća razgovora i zapiše ga u obliku utiska, ne mora da koristi konkretne reči koje su upotrebljene. Drugi koristan metod je da pravite beleške i kasnije ih interpretirate sa određenom odanošću prema osobi koju ste intervjuisali. Problem sa diktafonom je što on nije odan osobi koju intervjuišete jer snima i pamti čak i kada napravite budalu od sebe. Zato sam uvek kada neko koristi svestan da me intervjuišu; kada ga nema, pričam bez svesti o tome i na daleko prirodniji način.

Dobro, sada se osećam pomalo krivim što ga koristim, ali mislim da nam je neophodan za ovakav tip intervjua.

Kako god, cela poenta onoga što sam malopre rekao bila je da vas stavim u odbrambeni položaj.

Znači vi nikada niste koristili diktafon prilikom intervjua?

Kao novinar, nikada nisam. Imam veoma dobar diktafon, ali ga koristim za slušanje muzike. S druge strane, kao novinar nikada nisam ni radio intervju. Samo izveštaje, ali nikada intervju sa pitanjima i odgovorima.

Čuo sam za čuveni intervju sa mornarom koji je doživeo brodolom.

Nisu to bila pitanja i odgovori. Mornar mi je samo pričao o svojim avanturama i ja sam ih kasnije zapisao, u prvom licu, trudeći se da koristim njegove reči kao da je on taj koji piše. Kada je tekst objavljen, u nastavcima, svakog dana po deo tokom dve nedelje, potpisan je mornar a ne ja. Tek dvadeset godina kasnije, kada je ponovo objavljen, ljudi su saznali da sam ga ja napisao. Nijedan urednik nije smatrao da je tekst dobar sve dok nisam napisao „Sto godina samoće“.

Kada smo se dotakli novinarstva, kakav je osećaj biti novinar ponovo nakon što ste toliko dugo pisali romane? Da li imate drugačiji pristup ili drugačije gledate na sve?

Oduvek sam bio ubeđen da je moja stvarna profesija novinarstvo. Ono što mi se ranije nije dopadalo bili su uslovi rada. Osim toga, morao sam da ograničim svoje misli i ideje na interesovanja samih novina. Sada, nakon pisanja romana i sticanja finansijske nezavisnosti, mogu da biram teme koje me zanimaju i odgovaraju mojim idejama. U svakom slučaju, uvek uživam kada imam priliku da radim na nekom sjajnom novinskom članku.

Postoji li neka aktuelna priča na kojoj biste posebno voleli da radite?

Ima ih nekoliko, a par sam i napisao. Pisao sam o Portugalu, Kubi, Angoli i Vijetnamu. Voleo bih da pišem o Poljskoj. Mislim da kada bih uspeo da opišem upravo ono što se dešava, da bi to bila veoma važna stvar. Ali sada je mnogo hladno u Poljskoj, a ja sam novinar koji voli komfor.

Mislite li da roman može da postigne nešto što novinarstvo ne može?

Ništa. Mislim da nema nikakve razlike. Izvori su isti, materijal je isti, resursi i jezik su isti. „Godina kuge“ Danijela Defoa je sjajan roman, a „Hirošima“ je sjajno novinarsko delo.

Da li novinari i pisci romana imaju različite odgovornosti u iznošenju istine i stvaralačkoj mašti?

U novinarstvu je dovoljno da samo jedna činjenica bude netačna i da stvori predsrasude o celom delu. Suprotno tome, u romanima je samo jedna istinita činjenica potrebna da da legitimnost celom delu. U tome je jedina razlika, a ona leži u posvećenosti autora. Romanopisac može da radi šta god želi sve dok uspeva da ubedi ljude da mu veruju.

U nekim intervjuima od pre nekoliko godina delovalo je da se divite prošlim vremenima kada ste bili novinar i mogli brže da radite.

Teže mi je sada da pišem u odnosu na prošla vremena, podjednako i romane i članke. Kada sam radio za novine, nisam bio veoma svesan svake reči koju napišem, sada jesam. Dok sam radio za „El Espectador“ u Bogoti, obično sam pisao bar tri priče nedeljno, dve ili tri uredničke beleške dnevno i prikaze filmova. A onda bih noću, kada svi odu kući, ostajao i pisao romane. Dopadao mi se zvuk koji su pravile Linotajp mašine, zvučalo je kao da pada kiša. Danas postižem veoma malo u poređenju sa tim vremenima. Kada je dan dobar, radim od devet ujutru do dva ili tri popodne i najviše što mogu da napišem je kratak pasus od četiri ili pet redova koji obično pocepam sledećeg dana.

Da li je promena prouzrokovana time što su vam dela izuzetno hvaljena ili je reč o nekoj vrsti političke posvećenosti?

U pitanju su oba razloga. Mislim da je ideja da pišem za toliko ljudi, što nikada nisam zamišljao, stvorila određenu opštu odgovornost koja je i književna i politička. Uključen je i ponos jer ne želim da pokvarim ono što sam do sada uradio.

Kako ste počeli sa pisanjem?

Počeo sam crtanjem. Pre nego što sam naučio da čitam i pišem, crtao sam stripove u školi i kod kuće. Zanimljivo je to što sada shvatam da kada sam bio u srednjoj školi, imao sam reputaciju da sam pisac iako zapravo ništa nisam napisao. Kada je trebalo da se sastavi neki pamflet ili napiše peticija, ja sam bio taj koji je pisao jer sam navodno bio pisac. Kada sam upisao fakultet, imao sam veoma dobru književnu osnovu, značajno iznad proseka mojih prijatelja. Na univerzitetu u Bogoti sam stekao nove prijatelje i poznanike koji su me upoznali sa savremenim piscima. Jedne večeri mi je prijatelj pozajmio zbirku priča Franca Kafke. Počeo sam da čitam „Metamorfoze“ i prva rečenica me je umalo oborila sa kreveta. Bio sam tolko iznenađen jer je pisalo: „Kada se Gregor Samsa probudio tog jutra iz nelagodnog sna, shvatio je da se tokom noći pretvorio u ogromnog insekta...“. Kada sam to pročitao, pomislio kako nisam znao da je dozvoljeno da napišete nešto takvo. Da sam znao, mnogo ranije bih počeo da pišem. I tako sam odmah počeo sa pisanjem kratkih priča. Reč je o potpuno intelektualnim pričama jer sam ih pisao na osnovu svog književnog iskustva i još uvek nisam pronašao vezu između književnosti i života. Objavljene su u književnom dodatku novina „El Espectador“ u Bogoti i imale su određeni uspeh – verovatno zato što niko u Kolumbiji nije pisao intelektualne priče. Tada su se uglavnom pisale priče o životu na selu i društvenom životu. Za prve priče mi rečeno da se oseti Džojsov uticaj.

Jeste li čitali Džojsa u to vreme?

Nikada ga nisam čitao pa sam krenuo od „Uliksa“. Čitao sam u jedinom objavljenom prevodu na španski jezik. Kasnije sam ga pročitao i na engleskom i u odličnom prevodu na francuski, pa sam shvatio da je španski prevod bio jako loš. Ali sam naučio nešto što mi je veoma koristilo u kasnijem pisanju – tehniku unutrašnjeg monologa. Kasnije sam to otkrio kod Virdžinije Vulf i mnogo mi se više dopalo kako ga je ona koristila. Naravno, kasnije sam otkrio da je osoba koja je prva koristila unutrašnji monolog bio nepoznati autor knjige „Život Lazarčića sa Tormesa“.

Možete li navesti ko je sve u početku uticao na vas?

Ljudi koji su mi pomogli da se otarasim intelektualnog stava u svojim pričama su bili pisci američke izgubljene generacije. Shvatio sam da je njihova književnost imala odnos sa životom kakav moje priče nisu. A onda je i jedan poseban događaj imao veoma važan uticaj na moj stav – 9. aprila 1948. godine je pucano na političkog vođu Horhea Eliesera Gaitana i ljudi su divljali na ulicama Bogote. Zauzeli su ulice, demonstrirali, pljačkali prodavnice i spaljivali zgrade. Priključio sam im se. Tog popodneva i večeri sam postao svestan u kakvoj zemlji živim i koliko malo su moje priče govorile o tome. Kasnije sam shvatio da je to život koji živim, poznajem i o kom želim da pišem.

Negde početkom pedesetih godina, još jedan događaj je uticao na moje književne tendencije. Majka me je zamolila da sa njom pođem u Arakataku, mesto gde sam rođen, kako bi prodala kuću u kojoj sam proveo prve godine života. Kada smo stigli tamo, bio sam poprlično šokiran jer sam imao 22 godine i nisam video to mesto od svoje osme. Ništa se nije značajno promenilo, ali sam imao osećaj da nisam stvarno gledao selo već sam ga doživljavao kao da čitam o njemu. Kao da je sve što sam video već napisano i sve što je trebalo da uradim je da sednem i iskopiram ono što je tu i što čitam u tom trenutku. Ne sećam se da li sam tada već čitao Foknera, ali sada znam da je jedino tehnika poput njegove mogla da mi omogući da napišem ono što sam video. Atmosfera, dekadencija, vrelina sela su bile najsličnije Fokneru. Kritičari su govorili o Foknerovom književnom uticaju na moj rad, ali ja na to gledam kao na slučajnost: jednostavno sam pronašao materijal sa kojim se moralo postupati na način na koji je Fokner radio sa sličnim materijalima.

Nakon tog puta sam napisao svoju prvu novelu „Oharaska“. Dogodilo mi se to da sam na putu u Arakataku shvatio da je sve što mi se dogodilo u detinjstvu imalo književnu vrednost koju sam tada počeo da uviđam. Od trenutka kada sam napisao „Oharasku“, shvatio sam da želim da budem pisac i da niko ne može u tome da me zaustavi, kao i da mi jedino preostaje da se potrudim da budem najbolji pisac na svetu. To je bilo 1953. godine, a tek 1967. sam dobio prve tantijeme, nakon napisanih pet knjiga.

Mislite li da se često dešava mladim piscima da poriču vrednost sopstvenog detinjstva i iskustava kako bi stvarali intelektualna dela?

Ne, proces je obično obrnut, ali ako bi trebalo da mladom piscu dam neki savet, bio bi da piše o onome što mu se dogodilo; uvek se lako prepoznaje da li autor piše o nečemu što mu se dogodilo ili je o tome čitao ili slušao. Pablo Neruda ima stih u pesmi koji kaže: „Bože spasi me od izmišljanja dok pevam.“ Uvek me je zabavljalo što su ljudi u mojim delima najviše hvalili imaginativnost, a istina je da ne postoji nijedan red u mom radu koji nema osnovu u stvarnosti. Problem je što karipska stvarnost liči na najluđu maštovitost.

Izvor: theparisreview.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Gorup de Besanez - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons