Upoznajte autorku koja je erotiku i ubistvo pomešala sa umetnošću u hit serijalu „Maestra“

Lisa Hilton je bila poznata kao britanska autorka, novinarka, biograf i umetnički kritičar. Ali od objavljivanja „Maestre“ 2016. godine, koja je postala globalni fenomen poput „Iščezle“ i „Devojke iz voza“, „L. S. Hilton“ je postala zvezda među piscima, nešto sa čime i sama voli da se našali.

Njene knjige prevedene su na 44 jezika, obilazi svet kako bi promovisala svoje naslove, i prošlog leta se našla na naslovnici italijanskog izdanja „Veniti fera“. Soni je otkupio prava na ekranizaciju „Maestre“ i pre nego što je objavljena za tajnu sedmocifrenu sumu. Knjiga se našla na listi bestselera „Sandej tajmsa“, a na „Njujork tajmsovoj“ je stigla do prvog mesta. Nastavak „Domina“ je imao isti uspeh kod čitalaca.

Na svetskoj turneji gde promoviše „Dominu“, Hiltonova je, između Španije i Italije, provela nekoliko dana u Indiji gde smo sa njom obavili ovaj divan razgovor.

Pišete već 15 godina. Uglavnom istorijske knjige, ali i istorijske romane?

Do sada sam napisala pet istorijskih biografija i tri istorijska romana. „Maestra“ je zapravo moj prvi poduhvat u svetu savremenih romana.

A sa „Maestrom“ je došao ovaj fantastičan uspeh – ugovor za film, naslovnice magazina i biznis klasa u avionu... Ali pre nego što do toga dođemo, želim da popričamo malo o 14 godina koje su prethodile ovom uspehu. O vremenu tokom koga ste sigurno prošli kroz nešto što doživi većina pisaca: sumnja u sebe, sedite i radite tokom dana, disciplinujete se, ponovo vas obuzima sumnja...

Mislim da sam po prirodi štreberka. Uvek sam bila srećna kada sam u biblioteci. Uz to sam radila gomilu čudnih poslova, kao i većina pisaca pretpostavljam. Jedan je čak i bio blago povezan sa Indijom. Pisala sam saopštenja za kompaniju Pašmi. Radila sam kao prevodilac, mislila sam da to radim. Ali sam radila mnoge stvari.

Oduvek sam se osećala veoma, veoma srećnom jer sam u mogućnosti da živim kao pisac. Još uvek je tako. Niko pri čistoj svesti ne postaje pisac da bi doživeo slavu i uspeh. To je posao koji izaberete jer ga volite.

I nekako ubedite sebe da ćete završiti knjigu koju pišete.

Upravo tako.

Rečenica po rečenica, stranica po stranica.

U mom slučaju – cigareta po cigareta.

Petnaest godina pisanja, nekoliko čudnih poslova i intenzivno istraživanje za knjige. Kako ste stigli do „Maestre“?

Postoji ta knjiga – čuvena erotska knjiga čiji naziv počinje brojem. Nećemo je imenovati, zvaćemo je samo „ta knjiga“. Dakle, u vreme kada je „ta knjiga“ objavljena, agentkinja me je pitala da napišem erotski roman.

Uradila sam to. Kada sam joj pokazala šta sam napisala, rekla je da je apsolutno odvratno. Tako da sam taj rukopis odložila u fioku. Zatim, nekoliko godina kasnije, kada sam na kratko radila obuku u jednoj od vodećih aukcijskih kuća u Londonu, počela sam da pišem roman smešten u tom svetu. Bio je užasan, užasan – nešto kao Bridžet Džouns odlazi u Sotebi. Stvarno grozno. Ali je sadržao interesantan zaplet o falsifikovanim slikama.

I tako sam imala dva odbijena romana – ja sam ih odbila – i pomislila da ako bih uspela da ih spojim, to bi mogla biti zanimljiva priča. Čim sam počela sa pisanjem, nisam mogla da prestanem. Napisala sam knjigu za četiri meseca. Odnela sam je agentkinji. I dalje je mislila da je odvratna.

Zatim sam je poslala svom izdavaču. Tišina.

Počela sam da pišem patetične mejlove: ako biste bili ljubazni, molim vas da, ako je moguće, pogledate ovo... Zatim, na kraju, više nisam želela ni novac, samo da objave knjigu... Jednostavno nisam mogla da odustanem od ovog romana.

Zatim sam pomislila da je objavim samostalno. Otišla sam u knjižaru i kupila knjigu depresivnog naziva „Successful E-fiction“ („Uspešna onlajn fikcija“) čega sam se pomalo stidela. Sa tom knjigom u torbi sedela sam i večerala sa prijateljicom koja drži restoran u centralnom Londonu. Pokazala sam joj knjigu. Rekla je: „Ne, ne, čekaj. Imam plan. Daj mi rukopis.“

Jedan od stalnih gostiju njenog restorana je veoma karakterističan izdavač. Znate, onaj koji je otkrio „Muškarce koji mrze žene“? Taj čovek je došao u restoran i moja prijateljica mu je stavila rukopis u tanjir i rekla: „Nećete dobiti večeru dok ne počnete sa čitanjem.“ Tako je počeo da čita. Sledećeg jutra kada je prijateljica došla da otvori restoran, on je čekao. Pročitao je knjigu tokom noći i želeo je da je objavi. To je jedini razlog zašto je ovaj roman ugledao svetlost dana.

Lisa, to je sjajna priča. Šta ste kupili prijateljici koja je sve to izvela?

Znate, ona je nije nikada pročitala. Najbolja mi je prijateljica već dvadeset godina i nikada nije pročitala neku moju knjigu. Ne znam šta to govori o nama. Ali očigledno ima veoma uspešan model ponašanja.

I meni tako deluje. Mislim da ljudi slobodnije pišu ako njihovi prijatelji i rodbina ne čitaju to delo.

Apsolutno. Iako je moja majka nedavno predložila taj roman u svom književnom klubu u Čičesteru, pomalo konzervativnom gradu u Engleskoj, čiji najstariji član ima 87 godina, svima im se veoma dopala.



Sada moramo popričati o Džudit Rašli. Ona je tako sjajna i opasna junakinja, nemoralna i seksi. Prava savremena odmetnica. Dopala mi se. Veoma me zanima sam proces koji ste imali prilikom pisanja. Reč je o trileru, ali ste stvorili nova pravila žanra. Obično pisce trilera zamišljamo kao organizovane osobe koje imaju mnogo beležnica, manijakalno obeležavaju sve zaplete i promene u priči. Zanima me da li ste imali plan pre prepravljanja teksta u formu trilera? Ili je to na neki način bio organski proces? Kako ste pronašli Džudit Rašli, njen glas, i zadržali se na njoj?

Poprilično. Imala sam neke beleške na ceduljicama. Toliko o planiranju. Nisam čak ni planirala da pišem triler. Trebalo je da to bude satira na ideju o meritokratiji. O ovoj gluposti koja je prodata generaciji milenijalaca – da ako samo uporno pokušavaš, vredno radiš i veruješ u sebe dovoljno, uspećeš. A to je najobičnije sranje, naravno. U tom smislu, mislim da je Džudit besan lik. Ali ona stavlja na test logiku te retorike. Koliko daleko si spreman da odeš da bi ostvario svoje snove?

Džudit na početku radi u aukcijskoj kući, čineći sve po pravilima. Toliko je sigurna da ako bude radila dovoljno i verovala čvrsto...

I oblačila se kako treba...

Tako je, i oblačila se na pravi način, uspeće. Ali to se ne dešava.

Dakle držali ste se te staze na kojoj je Džudit i otkrili šta će se dalje dešavati?

Znala sam, veoma brzo, da će to biti mnogo duža priča. Napisala sam i kraj poslednje knjige koja izlazi uskoro, tako da znam i kako će se završiti.

Jedna od tema koje su veoma duboko istražene u vašim romanima – toliko nijansirano – je klasni sistem. Nešto sa čime se Džudit konstatno rve. Jeste li svesno želeli da ispitate klase u romanu koji spada u „popularne“?

Neko mnogo pametniji od mene je jednom rekao da ne postoji roman objavljen u Engleskoj koji govori o bilo čemu drugom osim o klasama. Mislim da je to na neki način tačno. I svakako je tu reč o ideji o meritokratiji – gde se svi mi pretvaramo da te podele ne postoje. A one su, naravno, tu. Džudit otkriva da nema veze to što je kvalifikovanija i trudi se više od ljudi sa kojima radi jer oni imaju bolje veze, bolja prezimena, išli su u prave škole sa pravim ljudima, i ona je ubeđena da će uvek biti uspešniji od nje. Mislim da je to poprilično realističan opis. Mislim da takve mreže i dalje postoje i da su uticajne, a to što ih poričemo im ni najmanje ne smanjuje moć.

Pitanje koje se nekako nadovezuje, a potiče iz unutrašnje/spoljašnje dileme: mislite li da je umetnik, odnosno pisac, uvek spolja?

Hmm... Ne znam, ne znam! Mrzim da govorim o sebi kao piscu jer to zvuči pompezno. Ali mislim da morate biti unutra, da vam je mnogo stalo do ljudi, da budete zainteresovani za njihove živote. Ideja o piscima kao rezervisanim ljudima je čudna. Pišem jer sam, u suštini, njuškalo. Volim da guram nos u tuđe stvari. U supermarketu uvek gledam u sadržaj kolica drugih ljudi i zamišljam njihove živote na osnovu te kupovine. Tako da, što se mene tiče, odgovor je ne. Iako, naravno, Džudit jeste usamljenik, kao lik. Nije potpuno loša, ali, opet, ona je sofisticirani ubica.

Ali i pored toga je veoma draga osoba za jednog ubicu sociopatu...

Da, tako je, osim toga je poprilično zabavna. Američki urednik me je naterao da bukvalno izbacim sve šale – morala sam ozbiljno da se borim za njih. Mislim da je Džudit nekako draža sada nego kada sam počinjala sa njom. Nešto topliji lik što sam prvobitno i planirala.

Imam veoma važno pitanje. Koliki deo Vašeg istraživanja je obuhvatao i druženje sa ruskim oligarsima i srpskim prodavcima oružja na njihovim skupocenim jahtama?

Zaista sam bila na ogromnom oligarhijskom brodu na Mediteranu, što je poprilično važna stvar. I jesam intervjuisala prodavca oružja – nije bio Srbin, ali definitivno je prodavao oružje – i on mi je rekao kako se krijumčare kalašnjikovi.

Čekajte, kako zaista prokrijumčariti kalašnjikov?

Sve što vam treba je neko ko ima kamion koji pripada NATO-u. Tako se to radi.



Primljeno k znanju, u slučaju da mi treba proširenje posla.

Veoma komplikovanom procedurom sam intervjuisala hakera na darknetu. Takođe sam pokušala da se udavim velikim higijenskim uloškom jer kada pišete o ženi koja ubija, morate biti potkrepljeni. A Džudit nije profesionalni ubica tako da radi sa onim što u tom trenutku ima. Zato tokom prvog ubistva koristi uložak i sekač za cigarete. O, da, ja nikada nisam dodirnula pištolj. Pronašla sam prijateljevog prijatelja koji je bio u vojsci i doneo mi je punu torbu pištolja kako bih shvatila kakav je osećaj držati ih. Zastrašujuće je. Tako da bilo je mnogo raznovrsnog istraživanja.

U romanu ima dosta nesputanog seksa. Neki su čak i veoma divlji. Biću dobra devojka i neću Vas pitati o istraživanju na tu temu, ali mi recite šta je teže napisati: dobru scenu seksa ili ubistva?

Veoma su slične, zapravo. Jer su obe poprilično tehničke.

Kada pišem istorijske knjige, zaista volim da radim na scenama borbe. Kod bitaka je stvar u tome što imate mnogo složenih elemenata koji se odvijaju istvoremeno i morate održati pažnju čitaoca dok radite na svim tim delićima. Potrebno je da sve bude na pravom mestu. Ovde vam je konjica, ovde je pešadija.

Sličnu stvar radite i kod scena seksa ili ubistva. Morate se postarati da svačiji delovi budu na pravom mestu. U prologu „Domine“ je scena koja se odvija u kadi. Odglumila sam je – sama, naravno.

Znate već, ako mi je levo koleno na njegovom vratu, da li bi moja desna ruka mogla da dosegne... i tako te stvari. Isto je i sa scenama ubistva. Iako tehnikalije moraju biti ispravne, važno je i da ima svoj tok i sopstveni ritam. Ljudi kažu da je teško pisati o nasilju. Ali ja uvek pazim na detalje.

Oduvek sam mislila da su pisci najopsesivniji čitaoci i sakupljači knjiga.

O, da, da.

Eto! Pogledajte to oduševljenje. Uvek je lakše pričati o tuđim knjigama nego o svojim, zar ne? Pa koje knjige biste naveli – a lista može biti nasumična koliko god želite – kao one koje su uticale na Vas da postanete osoba i pisac kakav ste danas?

Dođavola. Pretpostavljam da postoje pravila kojih žene u romanima moraju da se drže? Mislim, roman koji apsolutno obožavam je Floberova „Gospođa Bovari“. Naravno, pošto je prekršila pravila, mora umreti. Takođe i kod Martina Ejmisa u „Londonskim poljima“ – sjajan roman, ali Nikola mora umreti...

„Ana Karenjina“, „Vodenica na Flosi“...

To je zajednička tema ovde. Želela sam da izvrnem pravila o tome šta je ženama u romanima dozvoljeno da rade. Kada pomislite na fatalne žene Rejmonda Čendlera, one su takve da nateraju sveštenika da napravi rupu u vitražu, zar ne? Oduvek sam želela da budem takva devojka. Ali njima je dozoljeno da budu toliko zločeste jer su na kraju kažnjene. Definitivno sam to želela da promenim svojom knjigom.

Pisci koje volim i često ih čitam iznova: nerešeno je između Prusta, Ivlin Vo i Nensi Mitford.

Još jedna značajna stvar koju sam primetila čitajući kritike Vaših romana je da se govori samo o „erotskom trileru“. Naravno da ima divljeg seksa i orgija na jahtama koje krstare Rivijerom, ali knjige govore mnogo o umetnosti. Veoma je malo onih koji govore o tom aspektu romana.

Neverovatno je da je prošlo više od sto godina od kada je Lorens objavio „Ljubavnika lejdi Četerli“, a mi se i dalje sablažnjavamo zbog psovke u toj knjizi.

Upravo tako. Retko ko govori o onome što predstavlja samo srce Vaših romana: umetnosti. Mnogo toga sam naučila o savremenom svetu umetnosti i stilizovanom kosmosu prevara iz ove dve knjige, kao i o slikarima koji na neki način predstavljaju senke ovih priča, više nego što bih iz bilo kog drugog izvora. Artemizija Đentileski, ta sjajna barokna slikarka, ili Karavađo, genije koji je bio ubica, ili Džordž Stabs i fascinacija Britanaca slikama konja. (Iskreno, to i dalje ne razumem zaista.) Dakle, želim da vam se dodeli medalja ili dve jer činite umetnost pristupačnom u popularnim romanima!

O, hvala Vam. Veoma volim slike i srećna sam jer i dalje dosta radim sa njima. Svaka knjiga ima drugog umetnika koji nosi zaplet. U „Maestri“ je to Artemizija Đentileski, prva žena koja je postala članica italijanske umetničke akademije u Firenci, a u „Domini“ je to Karavađo.

Ko će biti nosilac „Ultime“?

Gogen.

Jeste li dobili neku povratnu informaciju iz umetničkog sveta?

Zapravo jesam. I bile su veoma lepe. Obe knjige je pregledao upravnik Sotebija kako bi proverio da li su precizne i odobrio ih je. Dobila sam i nekoliko poruka od ljudi koji rade u aukcijskim kućama u kojima je pisalo: „Sve si tačno rekla. Zaista je tako.“ I mnogo čitalaca mi je reklo da su slike koje se pominju u knjigama pogledali na internetu ili u muzejima u kojima se nalaze. Veoma sam srećna što je tako. U tom smislu, ove knjige govore o „gledanju“ i tome kako nas vara ono što vidimo.

Izvor: scroll.in
Prevod: Dragan Matković
Foto: Derrick Santini