Naučiti kako da čitaš kao pisac – reciptivno, parazitski, kradljivo – je veoma važna sposobnost za onoga ko želi da piše. Ne mogu da se setim mnogo profesionalnih pisaca koji nemaju ovaj talenat.
Pisci neće uvek čitati kako bi probali da „razumeju“ priču, u smislu da tačno shvate zašto se neki likovi ponašaju baš tako ili koja je „poenta“ priče. Oni će pokušati da razumeju kako su efekti te knjige stvoreni. I, iako imaju svoje preference, neće se mnogo zamarati pitanjima ukusa. Pisac X možda baš i neće pogoditi moj ukus, ali ću biti znatiželjan da vidim šta od onoga što je koristio funkcioniše. Naravno, na kraju ćete najviše naučiti od onih pisaca čije knjige vam pružaju najviše zadovoljstva. Ponovo čitajući Rejmonda Karvera, shvatio sam da je gotovo nemoguće preterano upotrebljavati „reći“ kao govorni glagol. Iznova čitajući Flaneri O'Konor shvatio sam da možete osećati neprijatnost prema svim svojim likovima. Od Alis Munro sam naučio da možete podeliti priču na epizode koje obuhvataju decenije. Od Čivera sam naučio magiju intimnog, zapovedajućeg, sanjivog glasa. Kalvino otvara šarm fantastičnih svetova. I tako dalje. Takođe možete otkriti i negativne stvari: na primer, kako gotovo da nema dobrih priča koje ne zbunjuju čitaoce u nekom trenutku, čak i kad se njihova tajanstvenost produbljuje. Uvek znate šta se dešava, čak i kad vaš osećaj o tome šta se stvarno događa postaje neizvesniji.
Jedna stvar koja me pogađa u vezi sa piscima početnicima – i posebno se sećam sebe kao mlađeg – je to što oni uglavnom ne shvataju koliko je dobro to što čitaju ili koliko je korisno sa tehničke tačke gledišta.
Nedavno sam imao priliku da napišem priču zasnovanu na nezavršenim idejama Henrija Džejmsa. Proširio sam ideje, izabrao jednu i pretvorio je u sopstvenu (sa savremenim okruženjem). Dao sam svom razredu istu vežbu. Priče koje su napisali su bile mnogo bolje od onih koje uglavnom pišu iako oni to nisu mogli da primete, možda jer to što su napisali se nije u potpunosti poklapalo sa njihovim interesovanjima. Ali sama priča diktira svoju logiku. Možda želite da pišete o nečemu, ali tekst vas vuče u drugom pravcu. To je odličan trenutak, u stvari to je nešto na šta računam kada pišem: ne želim da završim sa nečim što je u skladu samo sa mojim interesovanjima. Kada tako gledamo na stvari, snažna početna ideja je najvažnija iako je u nekom trenutku napustimo ili krenemo u nepredviđenom pravcu. Ukazao sam svojim studentima da su Džejmsove ideje, koliko god delovale strano ili otrcano, stvorene sa dramatičnim mogućnostima – šta ako X, šta ako Y – i u trenutku kada se odlučite da pratite takvu ideju, krajnja priča skoro momentalno dobija brzinu i pravac.
Shvatio sam da skoro uvek morate imati dve ideje za priču – i što su manje povezane, to je bolje. Kada imam ideju za priču, pretražujem svoje beleške o drugoj ideji koja mi se javila možda mesecima ranije; intuitivno spajam ideje i nadam se najboljem.
Što ste više pročitali, bolji ćete biti u vrednovanju sopstvenog pisanja. Na primer, ponekad napišem frazu i mislim kako nikada ranije nisam video taj pridev i imenicu jedno pored drugog. To zadržavam. Zatim ću napisati nešto i videti da mi je ta konstrukcija poznata. Tako to ide. Kao i sa akcionim momentima u priči. Ako vam se čini da je nešto nepouzdano ili neočekivano, veća je verovatnoća da će biti vredno nastavljanja.
Jedna stvar koju sve priče imaju – uključujući one koje su napisali pomenuti pisci – je ono što ću nazvati „bljesak papagaja“. Kao kada se čini da se pejzaž priče uklapa, kada mislite, kao čitalac, da ste sve shvatili – makao papagaj sačinjen od jezika, situacija ili emocija izleće iz drveća ili, još bolje, sa parkinga.
Autor: Džozef O’Nil
Izvor: signature-reads.com
Prevod: Dragan Matković