Večera koju će umetnički svet zauvek pamtiti

Na današnji dan, pre 147 godina, rođen je Marsel Prust. U to ime, uz ovu divnu ilustraciju jednog susreta umetničkih velikana toga doba, želimo da obeležimo rođendan ovog izuzetnog pisca.

U pariskom hotelu, 1922. godine, dva domaćina organizovala su zapanjujući događaj, zabavu za Prusta, Džojsa, Djagilijeva, Stravinskog i Pikasa. Kako je ta zabava izgledala?

18. maja 1922. godine, u luksuznom hotelu „Mažestik“, u aveniji Kleber, u Parizu, Prust, Džojs, Pikaso, Stravinski i Djagilijev, skupili su se na večeri prvi i poslednji put. Večeru su organizovali britanski pisac Sini Šif i njegova žena Vajolet, navodno da obeleže premijeru novog baleta Stravinskog „Renard“ u izvođenju Djagilijevih Ballets Russes. Ali, kako je Ričard Devenport-Hajns otkrio u svojoj knjizi „A Night at the Majestic“, okupljanje je predstavljalo mnogo više od običnog afterparija – predstavljalo je zenit evropskog modernizma, i jedan od odlučujućih momenata koji je od Pariza stvorio kulturnu prestonicu sveta.

Devenport-Hajns koristi zabavu kao potporu za svoju studiju o jednom od počasnih gostiju, Marselu Prust, i njegove sedmotomne epopeje „U traganju za izgubljenim vremenom“: „Zabava je bila tačno šest meseci pre Prustove smrti, i ono što se dešavalo pre i posle zabave ima smisla u kontekstu Prustovog života i njegovog stvaralačkog napora.“

Autor tvrdi da je doživeo sopstveni „prustovski momenat“ dok je radio na knjizi. „Kada sam završio knjigu, shvatio sam da mi je zabavu pomenula, trideset godina ranije, prijateljica domaćice. Ali sam u potpunosti zaboravio na nju kada kada sam počeo da pišem knjigu. Ponovo sam se setio zabave tek kada sam završio rad na knjizi... Shvatio sam, da je to bila prva stvar koju sam ikada saznao o Prustu.“

Zabava je dragulj kulturološke istorije, i Devenport-Hajns se naslađuje svakim trivijalnim detaljem. „Mažestik“ je bio na drugom mestu prilikom izbora lokacije događaja; „Ric“ je bio odbačen jer nisu dozvoljavali muziku posle ponoći. Jelovnik je bio takav da se dopadne i prisutnim ruskim izgnanicima – kavijar i rusko meze – i za prustovce u grupi, sa jelima probranim direktno iz njegovih romana – špargla, govedina u želeu, kolač od badema i kafa, i sladoled od pistaća.

Šifovi su možda bili domaćini, ali je Djagilijev bio ceremonijal majstor. On je doveo Stravinskog i Pikasa, i jedan i drugi su bili uključeni u rad Ballets Russes, ali Šifovi su najviše želeli da Džejms Džojs i Prust budu tu, obojica poznati kao čudaci kada su u pitanju bili društveni događaji. „Bili su kao na iglama čekajući da vide da li će se i jedan od njih pojaviti. Sidni Šif, koji je oduvek imao običaj da pije previše šampanjca kada je nervozan, bio je prilično pripit od iščekivanja“, objašnjava Devenport-Hajns, koji naziva Šifove „prvim progoniteljima slavnih“.

Džejms Džojs se konačno pojavio na vratima, vidno pijan i oduzet od nervoze, dok je društvo pilo kafu. Šifovi su bili oduševljeni, međutim, veče se nije završilo do 2:30 posle ponoći, kada je „malena kicoška figura... umotana u izvrsnu crnu odeću, sa belim dečijim rukavicama... ušla dodvoravajući se“. Marsel Prust je stigao.

Njegovo prisustvo je bilo vrhunac. Prust, nekada poznat kao Prust od „Rica“, miljenik društva, postao je povučen u poslednjim godinama svog života, previše vezan za svoju bolesničku postelju pretvorenu u radni sto, da bi napuštao stan. Ta zabava je bio prvi put da se pojavio u društvu nakon dve nedelje; bio je previše bolestan za druženje pošto je opekao svoje grlo popriličnom dozom adrenalina, koji je uzeo, ironično, da bi skupio snagu za večeru kod Šifovih.

Devenport-Hajns opisuje i Prustov rastuće patološki pristup druženju. Tokom dočeka nove 1921. godine dizao je raspoloženje tipično histeričnim elanom. „Iz straha da neću biti u prilici da se pridružim slavlju, uzeo sam obilne količine droga, toliko da čovek pod uticajem postaje afazičan i kolena mu klecaju od vrtoglavice,“ pisao je domaćinima pre zabave. Takođe je tražio od svoje sobarice Selest, čak deset puta, da najavi njegov dolazak, zahtevajući da bude dočekan sa „šoljom vrelog čaja“, i da ga smeste negde bez promaje. U poslednjoj godini njegovog života, hipohondrija je postala toliko ekstremna da je zahtevao da mu poštu dezinfikuju parom. Uprkos očiglednoj paranoji, njegovi strahovi nisu uvek bili bezrazložni. Jedne večeri u luksuznom restoranu „Bik na krvou“, omiljenom među umetnicima, upao je u kavgu tokom koje je za dlaku izbegao da bude pretučen kofom punom leda i pečenim piletom.

Zabavi, koju su Šifovi priredili u njegovu i Džojsovu čast, najviše ga je privuklo odlično društvo koje se okupilo u „Mažestiku“. Djagilijev, „je predivna falstafijanska ličnost“, naveo je autor. „Apsolutno je bio fasciniran, pomalo voajeristčki, Djagilijevim turbuletnim ljubavnim životom, njegovom očajničkom i strastvenom ljubavlju prema, ponekad, vrlo bezobzirnom mladiću, zbog kog je bio spreman da žrtvuje svoj umetnički uspeh“, piše Devenport-Hajns.

Što se Pikasa tiče: „Iako ne treba mnogo analizirati ovu činjenicu, Prusta je jako privlačio zdepast, oniži čovek južnjačkog izgleda. Velika ljubav njegovog života (njegov šofer, Alfred Agostineli) izgledao je kao punačka verzija Pikasa“, tračari autor. „Zato je Prust definitivno bio srećan u slikarevom prisustvu, iako sumnjam da je Pikaso bio srećan bilo kim izuzev Pikasa.“

Devenport-Hajns kaže da Prustovi razgovori sa Stravinskim i Džojsom primer dobar „primer koliki umetnički ego može biti, i kako se nespretno i detinjasto sudaraju“.

Prustov razgovor sa Stravinskim imao je vrlo neprijatan početak. Princeza Violeta Mura, dramatično je napustila zabavu dočekavši Prustov dolazak s puno prezira. Tračevi o njenoj zlobi uveliko su kružili, a bila je smrtno uvređena glasinama da je jedan od Prustovih izuzetno škrtih likova bio zasnovan na njoj. (U to vreme u francuskim društvenim krugovima, svako je pokušavao da zaključi po kome su likovi književnih dela zasnovani“, objašnjava Devenport-Hajns). Ova, namćorasta, usplahirena verzija Prusta, nespretno je hvalila Stravinskog, pričajući mu o svom divljenju prema Betovenu. „Stravinski je sedeo tamo, nervozan, čekajući da pristignu prve kritike njegovog baleta, stoga mu se nije puno dopalo što je bio primoran da priča o Betovenu.“

Susret dva, možda najveća, modernistička uma književnosti tog doba, Prusta i Džojsa, bio je najiščekivaniji momenat večeri, međutim, verovatno kao posledica nestrpljenja, postoji više različitih verzija tog događaja. „Razgovor sa Džojsom“, piše Devenport-Hajns, „često je bio težak.“ Kao što bi se i očekivalo od autora „Uliksa“, bio je „iščašen, zbrkan i apsurdan“. Više osoba je potvrdilo da autori nisu pričali o delima koja su pisali, jer ih nisu ni čitali, već su raspravljali o raznim bolestima i poznanicima. Devenport-Hajns citira Džojsa: „Naš razgovor se uglavnom svodio na reč ’ne’. Prust me je pitao da li poznajem tog i tog. Ja sam rekao ’ne’. Naša domaćica je pitala Prusta da li je čitao takvo i takvo delo koje se zove ’Uliks’. Prust je rekao ’ne’. I tako dalje. Situacija je bila užasna.“

Davenport-Hajns nagađa da je Džojsovo gunđanje poticalo iz ljubomore. „U Parizu i Londonu u to vreme, kritičari su govorili da je ’Prust najveći živi romanopisac. Jedini rival mu je Džejms Džojs’. Drugo mesto je Džojsu bilo nepodnošljivo i bio je iznerviran činjenicom da su Šifovi bili opsednuti Prustom, i čvrsto su stavili do znanja Džojsu da je za njih Prust bio na prvom mestu,“ navodi autor.

Hladan susret dvojice autora se do kraja večeri samo pogoršao. Džojs je nepozvan ušao u Prustov taksi, otvorio je prozor i zapalio cigaretu ‒što je predstavljalo anatemu za astmatičnog i bolešljivog Francuza. „Voleo bih da sam bio prisutan kada je Šif oduzeo cigaretu Džojsu i zalupio prozor!“ piše Devenport-Hajns. Susret je naglo prekinut kada je Prust rekao taksisti da odveze Džojsa kući, umesto da ga pozove u goste.

Šest meseci kasnije, Prust je umro od „prekovremenog rada, zapuštenosti i gladi“. O njegovoj sahrani svi su pričali, od taksista do šankera, i predstavljala je drugu priliku za okupljanje. Džojs, Djagilijev, Majakovski i Kokto bili su među ožalošćenima koji su pohodili ulice. „Žrtvovao je svoj život da bi imao čist otisak. Njegovu smrt su svi videli kao apsolutno samoodricanje, prepuštanje umetnika svojoj umetnosti“, napisao je Devenport-Hajns.

Džojs se odselio u Pariz 1920. godine, nazivajući ga „poslednjim od gradova ljudi“. Kako Devenport-Hajns kaže: „To je mesto koje su Stravinski, Pikaso, Djagilijev i Džojs izabrali za život. Mogli su da odu bilo gde, ali Pariz je definitvno bilo mesto za njih, jer se bogatiji kulturni život, prepun ideja i inspiracije nije mogao naći ni na jednom drugom mestu.“ Glavni predstavnici duha vremena bili su ovih pet umetničkih džinova, a ovaj citat lorda Dervanta, Engleza iz Jorkšira koji se nastanio u francuskoj prestonici dvadesetih, Pariz je 1922. godine bio „pojište, mesto za susret, onih koji su se zapitali, šta bi Evropa kada bi se srela sa Svetom uz čašu džina, mogla da stvori“.

Izvor: independent.co.uk  
Autor: Alis Džons
Prevod: Aleksandar Mandić