Figura ambicioznog došljaka, tzv.
ariviste, gotovo je nezaobilazna u romanima devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada navedeni tip (anti)junaka postaje reprezentativan za oslikavanje, kritiku i sagledanje mnogih društvenih pojava. Romaneskni lik ariviste istovremeno prevazilazi književnoistorijske okvire, s obzirom na to da fenomen o kome je reč izrasta prvenstveno iz socijalnih prilika.
Roman
Čarlsa Dikensa „
Velika očekivanja“ (
Great Expectations, 1861) samo delimično ispunjava kriterijume za priču o arivisti, jer njegov glavni junak ni osobinama, ni sudbinom ne odgovara u potpunosti francuskom prototipu. U suštini je reč o nešto mračnijem bildungsromanu (posledica rasplinuća u gotsku priču usled potiskivanja sižea o obuci iz snalaženja u lavirintu metropole, a zarad razvijanja misterije koja okružuje prošlost gospođice Havišam), čiji protagonista razvija ambicije zbog drugih i nikada sa dovoljno snage ili konkretnog usmerenja. Usled toga, na kraju ne postaje niko prema – uostalom, nikada dovoljno razjašnjenim –
očekivanjima.
Još jedan značajan faktor predstavlja činjenica da su „Velika očekivanja“ predočena u prvom pripovednom licu, što znači da i pored distance koja iskustvenom nužnošću donosi samokritički (čak, pokajnički) ton, nijednog trenutka nismo prepušteni potpuno objektivnom glasu koji bi nas vodio kroz priču. Pipov život su obeležila dva rana, na različite načine traumatična poznanstva, čijih se posledica nikad ne može potpuno otresti, ali kao da i svesno istrajava u istom odnosu ili osećanju prema nosiocima sudbonosnih susreta. Događaji i druge ličnosti ga naprosto nose, pa bi se moglo dodati da je, više od svega, u središtu priče „preživljavanje i prevladavanje trauma iz detinjstva“, ali i uviđanje kasnijih mladalačkih grešaka i propusta.
Važno je, s tim u vezi, pitanje ili simbolika imena ariviste, što se u različitim varijantama prepoznaje kroz motive uzimanja pseudonima, dodeljivanja (često izmišljene) titule ili određenog nadimka koji markira osobu. Dikensov junak kroz čitav roman biva identifikovan gotovo isključivo kao Pip. Filip Pirip je time sveden na, usled detinje nemogućnosti da izgovori sopstveno ime, samonadenuti nadimak. Kod Džoa, oslovljavanje njime signalizuje bliskost i neusiljenost (pa primećujemo alternaciju između prvobitne upotrebe „Pip“ i kasnije „gospodine“), Estela ga tako zove u retkim trenucima prividne naklonosti (isprva je to bilo samo prezrivo „dečko“), a u jednom trenutku nemenjanje imena postaje izričit uslov da se dobije nasledstvo od tajanstvenog zaštitnika.
Ne bi trebalo zaboraviti junake kojima je nametnuta ideja o sticanju statusa iznad postojećeg, usled čega se kroz proces društvene inicijacije kreću poput mesečara pokretanih silom izvan njih samih. Za Dikensovog Pipa je unapred isplanirana budućnost Džoovog šegrta. Njegova sestra nikako ne želi da postane „gospodičić“, odnosno, stekne ikakvu individualnost, tako da od početka podrazumeva da je svakome na usluzi i zaradu daje isključivo starateljki. Kada čudna gospođica Havišam iz susedne varoši bude zatražila dečaka koji bi joj dolazio u posetu „da se igra“, Pip zakoračuje u svet napolju. Zaljubljuje se u gordu štićenicu Havišamove, Estelu, upoznajući bizaran zatvoreni univerzum nove „poslodavke“, u kome je vreme silom zaustavljeno, a prostorom ovladao zakon raspadanja. Tek nakon Estelinih opaski o grubim rukama, smešnim cipelama i neotesanom ponašanju siromaha, Pip postaje svestan nedostataka svog staleža i poželeće da ih ispravi: „Prezirala me je tako jako da je to postalo zarazno, pa se i sam zarazih.“
Odrastajući izložen kontinuiranom kinjenju, Pip je oduvek bio naročito osetljiv na nepravdu, usled čega odlučuje da po svaku cenu postane otmen. Počinje da se stidi dotadašnjeg životnog okruženja, u isto vreme svestan da je takvo osećanje bedno i prepuno nezahvalnosti. Polazak u London oglašava nezaboravna slika: „I sve su se magle tada bile svečano digle, i svet je ležao otvoren preda mnom.“ Teško da se na direktniji, a istinitiji i lepši način moglo opisati junakovo osećanje ustreptalosti, vere i slobode pred nepreglednošću prilika koje kao da čekaju samo na njega. Vođen ushićenošću, izbegava da uopšte razmišlja o daljem sledu događaja, ustručava se od predviđanja o tome šta se sve nalazi već iza prve okuke, ne trudi se da sputa entuzijazam, niti mnogo brine koliko ga vreme koje dolazi može usporiti ili prevariti.
Neku vrstu groteskne dobre vile, sasvim u skladu sa gotskim tonovima tog dela priče, Pip dobija u liku gospođice Havišam. Kao što je u početku potreba bizarne, ali nesrećne žene za njegovim prisustvom nejasna, do samog kraja će biti pogrešno shvatane namere koje joj Pip pripisuje. Zaslepljen Estelinom lepotom, zaprepašćen sopstvenim postavljanjem u središte nečijih „velikih očekivanja“, poverovaće kako mu je stara dama namenila da postane naslednik njenog bogatstva. Stoga godinama, iako bez realnog opravdanja i bilo kakve pružane nade (uključujući lažnu), smatra kako iza zagonetnog plana o društvenom uzdizanju stoji upravo Havišamova. Razvija uverenje da je, oboje ih na različit način usvojivši, zapravo njemu namenila, ne samo Estelu već i misiju obnove svoje zamrle kuće.
Kada se bude ispostavilo da iza svega zapravo stoji demijurški Avelj Magvič, koga teoretičar Piter Bruks naziva „skrivenim autorom Pipovog života“, štićenik reaguje gnušanjem, odvratnošću i nevericom. Odbegli robijaš je u prekookeanskim zemljama na pošten način stekao bogatstvo, ne zaboravljajući dečaka koji mu je svojevremeno pomogao, međutim, aluzijom se upoređujući sa
doktorom Frankenštajnom, Pip uzmiče sve dalje što više Magvič iskazuje obožavanje. Tek kada bude otkrio porodičnu vezu između begunca i obožavane Estele, menja odnos prema pokrovitelju. Važno je napomenuti kako nova naklonost i briga, ipak, nisu nastale iz sasvim sebičnih razloga. Osećanja se razvijaju iskreno, na temeljima dubokog kajanja zbog ponašanja prema još jednom, oduvek prisutnom i vernom pomagaču.
Ovaj preokret, dakle, lančano dovodi do spoznaje ogrešenja o drugog zaštitnika, Džoa, koji je od samog početka za junaka predstavljao mešavinu najboljeg prijatelja, poočima i mentora na svoj prostodušan, ali detinje iskren način. Kao što će Pip do samog kraja ostati uz Magviča (slično
Balzakovom Rastinjaku koji neguje, teši i sahranjuje
Gorioa), Džo će nakon svih kriza biti onaj koji se nalazi uz njega kao verna podrška.
Pored Džoa, jedini prijatelj na koga se može osloniti je devojčica Bidica, unuka seoske starinarke i vlasnice večernje škole, takođe siroče „odgajano rukom“. Problematika rivalstva između odbačene vrline i zamenske „Amazonke“, ili obratno, veoma je zastupljena u tradiciji književne tematizacije arivizma. Bruks u kontekstu „dvostrukog erotskog izbora“ navodi primer Pipovog dvoumljenja između Estele i Bidice. Tek kada se, nakon napada na Pipovu sestru, Bidica uselila u njihovu kuću kako bi im bila od pomoći, junak počinje da uočava i ceni njenu dobrotu, bistrinu, brzinu učenja i prijateljsku raspoloživost. Ipak, mada razume i uvažava njene strpljivo i oprezno iznete argumente zašto bi trebalo da bude srećan tu gde jeste; iako smatra vrednijom borbu da postane dostojan Bidice, a ne one druge; svejedno ne može protiv sebe. Zbog toga se pita
kako to da nju nije voleo više od Estele, čije destruktivne moći i pogubnog uticaja od početka biva prilično svestan: „A ja sam i dalje stajao, gledao u kuću i razmišljao kako bih bio srećan kad bih živeo tu s njom, a u isto vreme znao sam da nikad nisam srećan kad sam s njom, već uvek jadan i čemeran.“
Epilog postavlja junaka licem u lice sa uspomenama, ali za razliku od originalnog, veoma uspelog ironijskog, zvanični kraj naknadnim izmenama postaje prilično neubedljiv. Na ruševinama kuće Satis, Pip susreće Estelu koja je, sada udovica, nakon teškog bračnog života sa nasilnikom spustila gard. S obzirom na to da nekadašnja fatalna žena izražava spremnost da mu bude prijatelj, roman se završava nagoveštajem mogućnosti naknadne realizacije izgubljene sreće („Nigde nisam video ni senke još jednog rastanka od nje.“). Zanimljivo je primetiti kako prvobitno rešenje, koliko god pesmistično, deluje dosta realističnije i više u skladu sa karakterima. Naime, u izvornoj (ili možda bolje, alternativnoj) verziji, zaključivši kako su oboje godine menjale, ali
možda u bolji oblik, pomirljivo se opraštaju jedno od drugoga.
Dikensov Pip je netipičan arivista, pre svega jer mu želja nije fokusirana, ambicija ima mlak i pogrešan cilj – zbog čega nije ni mnogo jaka, pasivan je, ne izdvaja se nijednim natprosečnim kvalitetom, a očekivanja su mu zapravo spolja nametnuta. Pa, ipak, njegova sudbina naposletku neće biti toliko dramatična, kao što ni moralna iskušenja (i, u skladu sa tim, ogrešenja) nisu bila drastična poput onih sa kojima se suočavaju junaci francuskih romana iste epohe, a u čemu vidimo još jedan dokaz različitog tretiranja srodne teme kod pisaca sa Ostrva.
Napomena: Tekst je izdvojen iz doktorske disertacije pod naslovom „Psihološki portret ariviste u francuskom (XIX vek) i srpskom romanu (s kraja XIX i početkom XX veka)“, odbranjene 2021. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Autor: Isidora Đolović