„Veliki pad“ Petera Handkea – Igrarije na ivici šume

U nameri da što bolje razume čovekovo sletanje na Mesec, redakcija NIN-a preuzela je pre pola veka esej Jana Kota Literatura i tišina beskraja iz italijanskog lista Rinašita. Razmišljajući kakav će značaj, mesto i ulogu igrati književnost u odnosu na novu stvarnost, na nove činjenice vremena, s obzirom na to da je Mesec tih dana postao bliži, „jer je Zemlja viđena izvana, planeta među planetama“ – poljski književnik ponovio je Paskalovu rečenicu. „Večna tišina beskrajnih prostora“. Posmatrao je čoveka dok otvara vrata broda, „izlazi iz svog bića i prepušta se večnoj tišini, oslobođen iznad zemlje“.

Čitamo stari članak, uz dve knjige Petera Handkea, i trzamo se pri svakom šumu. Glavni junak pripovesti „Popodne pisca“ (Prometej; prevod: Žarko Radaković) ušnirava cipele, „dobre i za trotoar, i za pokretne stepenice, i za bespuće“, pa izlazi iz kuće u decembarsko, pretpraznično popodne.

Jan Kot polazi u potragu za odgovorom o novoj ulozi literature od Stendalove definicije po kojoj je roman ogledalo što šeta ulicom. Handkeova pripovest predstavlja opis šetnje jednog Pisca po periferiji i centru; maršrutu osetljivog čovek koji u sebe uvlači prirodu i biva obazriv s ljudima. Flanersko otkrivanje suštine stvaralačkog procesa, povlačenje linije između samoće i pisanja; razmatranje mogućnosti pružanja otpora. Pokušaj da se čula otvore prema svetu, a doživljaji i fascinacije, sakupljeni usput, zatvore u radnu sobu.

Posle rada na rukopisu, previše je tišine. Blagodet su buka mašine za pranje sudova u kuhinji, zujanje bubnja za centrifurgiranje u mašini za pranje veša, larma s obližnjeg gradilišta i glavne saobraćajnice. „Pod đonovima cipela praskao je led, veoma fini šum...“ Ipak, muva u kući ometala ga je više od parnog nabijača.

Roman „Veliki pad“ (Laguna; prevod: Žarko Radaković) obuhvata dan u životu starijeg Glumca. Iz predragađa metropole, on kreće ka centru da bi mu predsednik države uručio veliku nagradu. I tu se viksa obuća: „Jedini horizont behu cipele na njegovim nogama“. Probija se kroz „bodljikavu žicu kupina“, upija divotu krajolika i ponovo se muči s ljudima.

Zvuci? Glumac na kraju šume sreće čoveka odmetnutog u divljinu, s navikom da viče posle svakog glasa kome se nije nadao. Na pištanje voza, na šuštanje prazne plastične kese u gustišu, čak i na „najtajanstvenije šumove, iz kuća daleko“. Psovanje retko prestaje, samo na tren, „kao kada nakon izlaska iz bioskopa zakratko zavlada mir“.

Ne znam koliko se Peter Handke razume u našu politiku, ali zato dobro zna da cvrčci prestanu da cvrče ukoliko im se približiš. Pozadinska buka, saopštava pripovedač, prestaje, prelazi u šum tišine.

U eseju Literatura i tišina beskraja Jan Kot zaključuje da književnost od svojih početaka ima dve bitne funkcije: razrađuje mitove i demistifikuje svet. Kratko ide kroz istoriju i objašnjava kako je u osamnaestom veku demistifikovana stara religija, ili kako su docnije Flober i Balzak isto činili sa socijalnim odnosima.

Armstrongov korak očigledno je naterao slavnog šekspirologa da se zamisli šta dalje. „Postoje nove funkcije književnosti, a među njima – demistifikovanje jezika... Literatura postaje sve više centralna laboratorija – pojam pozajmljujem od Maksa Žakoba – senzibiliteta. I Prust i Džojs i Kafka ustanovili su ovu veliku i modernu laboratoriju koja je stvorila, gotovo sasvim unutar sveta u kome živimo, unutrašnji svet, a po meri ovog unutrašnjeg sveta, naše snove, naš strah. Našu nadu. Književnost je pre svega osvajanje svesti. I tako se vraćam Paskalovoj rečenici: „Večna tišina beskrajnih prostora. Literatura je čovek u ovoj večnoj tišini, glas dat ovoj tišini, ovog trenutka kao i u budućnosti.“

Ne možemo da odolimo i da ne pogledamo u bibliografiju od stotinu knjiga šta je Peter Handke objavio u godini sletanja na Mesec. Kolaž s neobičnim naslovom: Unutrašnji svet spoljnog sveta unutrašnjeg sveta.

Junaci „Popodneva pisca“ i „Velikog pada“, „probuđeni“ zvonom na kapeli staračkog doma ili grmljavinom, počinju da hodaju. Postaju Hodači, Osluškivači, čini im se da idu za nečijim tragovima, prepreke im određuju stazu. I u jednoj i u drugoj prozi pomisle da potrče, ali odustanu.

No, Kotova kosmička opaska o jeziku zaustavlja nas čim pripovedač „Velikog pada“ zaključi da je hodanje zapravo bilo – način govorenja, a „Popodne pisca“ počne saznanjem da je Pisac već godinu dana živeo u ubeđenju da je zaboravio jezik.

Igra na ivci šume, između periferije i centra, nedoumice na raskršću, pogranična mesta – ispituju granice jezika. „Nije li bilo očigledno da su gotovo samo trenuci pisanja mogli da mu na takav način otvore granice mesta u kome je stanovao?“

Zato nas Glumac kupuje korakom. U mladalačkom dobu, s ocem, lepio je pločice, i stekao naviku da načini iskorak unazad. Da naglo podigne pogled, pošto je dugo zurio u zemlju, što će kasnije, pred kamerama, koristiti kao štos.

Handke se igra, zaključuje da su glumci uvek pod znakom pitanja dok na filmu igraju spavače, taman i ubedljivo. Pitamo se kakvim glasom govori lik, idući kroz predeo. Reči izgovara na granici čujnosti, sve više bez tona, trudeći se da poveća napor i progovori, nalik  „umirućim u filmovima, pre svega u vesternima“.

Čitalac je vezan za izuzetnu sliku okoline, ali preispitivanje ostaje u okvirima unutrašnjosti. Samoća, ljubav, porodica, starost, pisanje... S kiselim osmehom, „kako se to kaže u detektivskim romanima Rejmonda Čendlera“, izlazi u grad. Vidi beskućnike, imigrante, pretersa ga policija. Džepovi su mu uvek puni, i na javi i na velikom platnu: flaster, šrafovi, ključ, šibice, upaljač, nožić s testerom, makazama, iglom, pincetom. Perspektiva je dodatno opterećena. U glavi vrti scenario sledećeg filma, treba da tumači obnevidelog ubicu. Vidik se sužava...

Naravno, reč pad tera nas da se zamislimo uvek kad u romanu naiđemo na jabuke, „rajsku čistinu“, „slutnju raja“; prilikom Glumčevog ulaska u bogomolju. Nad pitanjem: „Kraj sveta?“ Ili rečenicom: „Neko unutrašnje spasavanje je on zamišljao“.

Pre pedeset leta, u članku o spuštanju na Mesec i njegovom uticaju na literaturu, Jan Kot primećuje da svet sve više teži da postane spektakl, besplatan spektakl, dostupan svake večeri. „Može se reći da sada državnici liče na glumce.“ Pita se na šta liči stvarnost viđena na ekranu.

Sredinom šezdesetih posmatrao je turiste ispred katedrale Notr Dam u Parizu. Vozila su se zaustavila ispred, a turisti uzeli foto-aparate da ovekoveče trenutak. „A uopšte nisu sišli iz autobusa. Prozori ovih vozila imali su oblik i dimenzije jednog televizijskog ekrana... Ekran nas deli od prave stvarnosti, stvarnosti koja može da se opipa.“

„Popodne pisca“ objavljeno je 1987, a „Veliki pad“ 2011. godine. Čitati knjige u isto vreme znači uporediti promene na ulici, nastale u međuvremenu. Recimo, pojavili su se bajkeri. Šta bi na takvu stvarnost rekao Jan Kot? U prolazu, današnji turisti ne samo da fotografišu katedralu, već ekran najpre okrenu prema sebi. Njihova lica u krupnom planu, u pozadini ono što su došli da vide.

Glavni lik „Velikog pada“ prelazi autoput, puzi po šinama, gleda tipa kako je zastao i fotografisao nešto mobilnim telefonom. Misli: „Zaustaviti se, to je nešto drugo.“

Isti je zazor od ljudi, sad i pre dve decenije. U pozadini se čuju sirene kola. Dodir sa spoljašnjošću susret je s „novim svetskim teatrom“. Handke priziva i Klinta Istvuda i „Taksistu“ Roberta De Nira.

Zar nas nije uhvatio vrhunac spektakla? Stvarnost „planete među planetama“ sagledavamo malim iskorakom unazad. Kao kad se lepe pločice, kao kad se pravi selfi.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN