Vesna Stanišić o romanu „Ukus sunca“: Rat nam je razbio identitet

I dalje verujem da je čitav prostor Balkana i ovog jezika, na kom se izražavamo, prostor jednog jedinog političkog sistema – sistema apsurda. Dokle god se trudimo da racionalizujemo taj sistem apsurda, nećemo naći ključ da vladamo njime, kaže za Nova.rs Vesna Stanišić.

„Bila je topla noć, prava letnja… Zoran i ja smo kasno otišli na spavanje. Moglo je biti četiri sata izjutra kada smo, u kući mog dede, u kojoj smo živeli, legli u krevet. Često su baka ili deda ujutro znali da zakucaju na vrata, uz ‘dobro jutro, komšije, može kafa?’, ali me je ovog jutra trglo prisustvo nekog ili nečeg nepoznatog u sobi. Otvorila sam oči i ugledala muškarca kako stoji tik uz krevet i posmatra nas. Bio je mršav, sitan, činovničke pojave. Nekoliko trenutaka – veoma dugih trenutaka s obzirom na okolnosti – nije rekao ništa. Pomislila sam da haluciniram. Onda me je upitao: Da li je ovo vaš suprug Zoran Stanišić?“

Ovim prisećanjem započinje Vesna Stanišić knjigu „Ukus sunca“, potresno izbegličko delo koje je nedavno objavila Laguna. U knjizi dramaturg, prevodilac i pozorišni producent burno poglavlje u svom životu donosi čitaocima u prvom licu. Sve počinje od turbulencija na ovom tlu s početka devedesetih, da bi onda Vesna Stanišić odmotavala sećanja na iseljavanje s porodicom u Švedsku. Tamo gde je sunce… Pred čitaocima su počesto i mučna sećanja na bekstvo Vesninog muža rezerviste s „vojne vežbe“ 1991, sa koje su bez pitanja slali rezerviste na bojišta u Hrvatskoj, te nepokolebljive odluke da tajno, iako je glavna junakinja trudna, napuste zemlju, pa na švedske logore za emigrante, do sticanja novog građanskog statusa u borbi za dostojanstvo na ličnom i profesionalnom planu.

Otuda ne čudi što je rediteljka, književnica i akademik Vida Ognjenović primetila da je „Ukus sunca“ primer kako se „energija volje za opstanak obnavlja sama sobom samo ako naučimo da ne gubimo sebe ni u najtežim ni u najboljim prilikama“, da je posredi delo koje se čita nadušak, s punim poverenjem u svaku reč. Ili da je rediteljka Anja Suša koja je, poput Vesne Stanišić odabrala Švedsku kao svoj dom, primetila kako autorka piše o krhkosti i snazi u okolnostima koje su izazov za ljudskost, i da je to mogla biti knjiga o patnji i poniženju, no nije – već je o malim pobedama s velikim uticajem na ljudske živote – zapravo knjiga o nadi.

A šta kaže autorka, koja se pred čitaocima, posle toliko godina, ogolila? Još u drugoj polovini tih burnih devedesetih Vesna Stanišić shvatila je, kako otkriva u razgovoru za Nova.rs, da nema pravo da knjigu „Ukus sunca“ ne napiše:

„Od tada to nemanje prava ‘visilo mi je nad glavom’. Tu knjigu sam nosila sve vreme, ali ne samo kao priču o sebi. Mihiz je napisao jednu knjigu koja ima fantastičan naslov – ‘Autobiografija o drugima’, i rado sam htela da ga ukradem, ali nisam mogla. Ovo je priča, u prvom redu, o meni, ali je, u stvari, najmanje o meni. Apsolutno se tiče svih ljudi koje sam srela a bili su u istoj ili težoj situaciji nego ja. I doživeli su groznije stvari od mene, ali nisu ljudi od pera. Ja koja sam bila među njima, jednaka s njima, a pisala sam celoga života, nisam imala pravo da ne napišem ovo svedočanstvo o tom vremenu, tim ljudima, ali i mnogim stvarima koje su se dešavale nakon tog doba. Doduše, mnoge stvari koje opisujem vezane su i za moju profesiju, za pozorište, dakle pozitivniju, lepšu stranu života. Ali nikada sve te priče ne bi bile toliko uzbudljive da im nije prethodio period opšteg zla u kom smo se svi našli.“

Knjiga počinje tmurno, pričom o dolasku Slobodana Miloševića na vlast, Vašoj neverici, dok sedite sa Vladom Divljanom i Srđanom Gojkovićem Giletom, da je ta ličnost na prvim parlamentarnim izborima izabrana za predsednika…

Da. I Vlada je tada, tako pametno, na moje i Giletove reči da ne poznajemo nikoga ko je glasao za njega, rekao: „Pa ne poznajemo nikoga ni ko sluša narodnjake, ali oni pune hale po Srbiji.“

A kako ste Vi predosetili zlo koje će doneti izbor Miloševića?

Mislim da se to osetilo u njegovom tonu, onoj podignutoj bradi, načinu na koji se obraćao ljudima. Ja sam odmah mogla da osetim jezu i neki zloslutni ton. Ali, nijednog trenutka, u stvari, to nisam mogla da racionalizujem. Niti ja, niti mnogi od nas. Daleko je to bilo od naše svesti. Toliko da čak i kada je sve delovalo jasno, mnogi moji prijatelji i ja nismo mogli da razumemo tu jasnu sliku pred nama. To je možda najveći osećaj izdaje koji sam doživela u životu. Osetila sam da me je sopstvena zemlja izdala, ostavila na cedilu. Nas mlade u tom trenutku nazivali su novi vlastodršci pogrdnim imenima umesto da se prisete onih vrednosti na kojima su sami odgajani nakon Drugog svetskog rata – bratstvo i jedinstvo, solidarnost, humanizam…



Na početku crtate nemile slike, 9. mart, tenkove na ulicama Beograda, nedaleko od Radio-televizije Beograd. Izuzev tenkova, čitajući te redove, kao da sam bila transponovana u današnji trenutak. Nažalost, mogu se povući paralele s aktuelnim studentskim protestima…

Meni je od ovih pet meseci, koliko traju protesti, prva dva bilo izuzetno teško da izustim sličnost između moje priče u knjizi i ovoga što se sada dešava. Teško, jer ovo što se sada dešava je do te mere veličanstveno da zaista ne mogu da dozvolim sebi da svoju priču vezujem za aktuelne proteste. Međutim, drugi ljudi koji su čitali knjigu su sami počeli da mi govore o tome. I zaista moram da priznam da ta spona postoji. Definitivno znam da želim da u onome što sam napisala vidim početak, a u ovome što se sada dešava u Srbiji vidim kraj te tridesetogodišnje mučne priče. Ne samo da želim, nego se žestoko nadam da će do toga doći. Knjiga donosi moje uspomene iz ovih tridesetak prohujalih godina tokom kojih se živelo u jednom dahu, i sada ovih prolećnih dana čekam da te uspomene izdahnu.

Beležite potresne događaje koji su vodili kraju Jugoslavije i ratu, pišete kako je to bila idealna zemlja za Vas, zemlja nade. Da je Beograd bio svetski grad, u koji su dolazili svi, a ništa neobično nije bilo ni da Sofija Loren snima u Pančevu, odakle ste. I preko noći se sve preokrenulo. Ali niste to umeli sebi da objasnite. Priznajete u jednom trenu da kad bi Vas u Švedskoj upitali da objasnite zlo na ovim prostorima, govorili biste da ne umete…

Da, govorila sam im: „Verujte, ni ja ne razumem“. Ali to je kratka varijanta. Druga varijanta je bila da im kažem kako bi najbolje bilo da odemo negde na ekskurzijiu na nedelju dana, pa onda možemo natenane da pričamo… Naravno da sa svojim kodom imam neku nesvest o svemu što se dešavalo, pa shodno tome i svest. Neki drugi ljudi imaju drugačiju vrstu neshvatanja situacije, pa je možda ni do danas nisu shvatili i razumeli. I dalje verujem da je čitav prostor Balkana i ovog jezika, na kom se izražavamo, prostor jednog jedinog političkog sistema – sistema apsurda. Dokle god se trudimo da racionalizujemo taj sistem apsurda, nećemo naći pravi ključ da ga razumemo, da vladamo njime, i da ne dozvolimo da on vlada nama.

Sećate se u knjizi i lepših trenutaka, poput upisa na Fakultet dramskih umetnosti, pa profesora Slobodana Selenića, prvog angažmana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, onda i u Ateljeu 212. Konstatujete u jednom trenu da je Vaša generacija zaslužila mnogo. No čini se da niste dobili mnogo?

Mi smo definitivno tada smatrali da zaslužujemo mnogo. Mislim da svaka generacija mladih tako misli. Ali razlika je što smo tada živeli u drugačijoj atmosferi. Tada, na primer u Ateljeu 212, nisi mogao da zaslužiš nešto bez pokrića. I tu smo naučili mnogo u profesionalnom smislu, ali i u smislu statusa kog svaki čovek ima. Dok se sve radi s pokrićem, to je okej i moralno, a sve ostalo što nema pokriće je nemoralno. Zaista mi je teško da govorim o tome kako nisam zaslužila da supruga švercujem u gepeku da bismo pobegli iz zemlje, ili da nisam zaslužila da završim u kampu, zapravo logoru po dolasku u Švedsku. Pa niko to nije zaslužio. Ko je zaslužio da se kao čovek raspadne na najsitnije delove, i da je primoran da skuplja svoje deliće i traži način da imenuje svoj identitet luzera, ili uspešnog profesionalca, ili siromašnog čoveka, ili emigranta u logoru, te lokalno-nacionalni identitet, internacionalni… Mi smo svi bili dovedeni u situaciju da nam se anulira naš identitet. Svi smo satkani od mnogo različitih uticaja na naše biće, i svi oni treba da žive u simbiozi jedan s drugim. Ali rat je razbio sve to. Razbio nam je identitet. Što je najgore, taj neki jugoslovenski identitet, koji smo do rata imali, toliko je izvitoperen u današnje vreme da se pitam da li je to strah, ne od Jugoslavije kao jedinstvene zemlje, nego strah od vrednosti koje smo mi tada, kao Jugosloveni, nosili, spram kojih smo se rukovodili i živeli. Jedinice mere tokom našeg odrastanja su bile toliko jednostavne, čiste, pozitivne da su opasne za svaki drugi sistem koji ne želi takve vrednosti koje se podrazumevaju u svakom društvu. Zato su i studenti, i ta ljubav koju već mesecima šire, ta pozitivna energija, pa pristojnost sada opasni za ovaj sistem. Ne radi se ovde o političkim zahtevima, nego o suštini svakog ljudskog bića – da bude dobar čovek. I da jednostavno živi u toj dobroti. A mnogo je komplikovanije živeti u zlu, i biti zao čovek.

Kada ste s malim detetom, bebom u stomaku i suprugom krenuli ka zemlji sunca gde ljudi pevaju, kako opisujete Švedsku, koliko je to u zbilji bio još turobniji put od onog koji ste predstavili čitaocima?

Ja sam vas malo sačuvala od drastičnih stvari. Mnogo toga strašnog nije opisano u knjizi. Ali mislim da se dovoljno naslućuje…

Kuda dalje posle „Ukusa sunca“?

Ima mnogo puteva koji su meni već zacrtani, ali što se knjige tiče, zaista jedva čekam da vidim kako se „sreće“ sa čitaocima. Volela bih da je mlađi ljudi pročitaju i da čujem kako je oni doživljavaju. I naravno čeka je taj švedski put… Dakle, prevod na švedski jezik, jer se veći deo knjige odvija na tom prostoru. Koliko sam uzbuđena da je ovde, na svom jeziku, ovde odakle je sve počelo, isto toliko sam uzbuđena da doživi švedsku sudbinu.
 
Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs
Foto: Dragan Popović