Više od zapisa o životu, knjiga je život sam: o „Zimskom dnevniku“ Srđana Valjarevića 30 godina kasnije

„Zimski dnevnik“ Srđana Valjarevića, autentična knjiga srpske proze s kraja XX veka koju je Laguna objavila u tvrdo koričenom izdanju, predstavljena je u utorak 20. maja u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.



Ovaj roman nije sačinjen samo od piščevih dnevničkih zapisa i intervjua sa svojim savremenicima koji su oslikali duh grada u jednom neveselom trenutku početkom devedesetih, nego i od umetničkih fotografija Vesne Pavlović, koje pričaju svoju priču i skladno obogaćuju Valjarevićev neodoljiv urbani narativ.

O knjizi su, pored autora Valjarevića i Vesne Pavlović, govorili i Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka, i urednik knjige Dejan Mihailović.

Valjarević je na privlačan, prepoznatljiv i duhovit način oživeo i grad i period koji su bili, u vreme kada se radnja odvija, sve drugo samo ne privlačni. Ali, iako su te zime devedesetih bile zime pod sankcijama, u oskudici i beznađu – ipak se živelo, smejalo, igralo i radilo kao da se u susedstvu, u dojučerašnjoj domovini, nisu već uveliko kovitlali vetrovi rata...

Knjiga je pisana između 1993. i 1994. godine i beleži svakodnevne trenutke iz života Beograđana. „Zimski dnevnik“ sadrži 40 likova i uključuje razgovore sa savremenicima kao što su Zoran Kostić Cane, Irina Subotić, Nada Kolundžija i David Albahari.

Srđan Valjarević je ovom prilikom evocirao uspomene na to vreme kada je kod nas bila treća najveća inflacija, nakon Nemačke i Mađarske.

„Život je bio težak, turoban, dovijali smo se na sve načine, a iza svega toga postojao je neki drugi život svakog od nas koji smo nešto radili i snalazili se. Odlučio sam da vodim dnevnik od onoga što vidim i čujem, kao i da zamolim šestoro profesora da mi održi još jedan školski čas. Želeo sam da sve transponujem u reči, ali mi je sve vreme falila slika. Tada sam prvi put video Vesnine radove, fotografije sa pijaca, tako je počela saradnja, sve ostalo vidite u knjizi“, kazao je autor.

Valjarević je priznao da mu je drago da knjiga nakon 30 godina nije turobna, da ima vedrinu koja je i tada postojala uprkos svemu. 

Dejan Mihailović se složio da je „Zimski dnevnik“ jedna vedra knjiga o turobnom vremenu koja će se još dugo čitati i koja će prijati čitaocu.

Vladislava Gordić Petković ovu knjigu vidi kao divnu „kutiju za tajne koje ne mare da li će biti otkrivene“.

„Srđanovi susreti sa neobičnim ljudima, životinjama, ti prizori koje on zamrzava u prozi, zapravo su prizori koje svi mi srećemo. Neprolaznost ove knjige je u tom fenomenalnom balansu pisca, posmatrača, autora i vladara jednog malog sveta u kojem se prividno ništa ne dešava, a zapravo teče mnogo paralelnih energija i emocija“, kazala je književna kritičarka, ističući da Valjarević nije pisac koji će se bahatiti emocijama:

„Meni je uvek više ličio na Lazu Dunđerskog koji je u hladnom šampanjcu hladio pivo. Srđanova tajna je taj prividni mir. Zato se tako lepo kombinuje sa fotografijama Vesne koje imaju vrstu dubine koja vam pruža da iskoračite iz knjige… Svako ko pročita ovu knjigu neće biti isti, jer je pisac imao potrebu da, umesto da piše o svakodnevnim vestima, istakne male zemljotrese svakodnevice svih nas. Zajedno sa fotografijama ova knjiga je više od zapisa o životu, ona je život sam!“

Prisećajući se dugih šetnji po beogradskim ulicama, kada je beležio tu svakodnevicu, Valjarević kaže da mu nije bilo problem da sakupi tri rečenice ili priče svakoga dana, već da od mnoštva odabere.

„Vesna i ja smo se nalazili ponedeljkom i pomagala mi u tome spajajući sa svojim foto-dnevnikom. Još pamtim kako je lepo bilo sa Davidom Albaharijem na Kalemegdanu, kada mi je držao čas od 45 minuta iz književnosti. Sve sam to snimao, ali, nažalost, sve te kasete su izgubljene. Bila je tu i Nada Kolundžija… Sve to danas gledam kao celinu koja predstavlja upravo ovu knjigu. Vreme u kojem se sve dešavalo na ulici, a ja sam samo posmatrao i beležio...“

Pavlovićeva se nadovezala rekavši da jesu živeli u dramatičnom trenutku, ali da se oseća zahvalno iz ove perspektive jer je imala tu privilegiju da radi sa ljudima kao što su Srđan Valjarević, „Centar za dekontaminaciju“, „Žene u crnom“…

„Sa ljudima uopšte koji su se borili za pravo, protiv rata… Mnogo mi je značilo da mogu da ispričam šta se dešavalo kroz svoje fotografije. Ako nisi imao šta da jedeš, nisi imao ni za film za foto-aparat, ali smo se snalazili. Nije bilo važno kako, bilo je važno ispričati priču. Mi koji smo ostali, našli smo način da živimo. I to je ovih 40 ljudi u knjizi“, kazala je Vesna.

Šetajući Beogradom danas, Valjarević opaža da se mnogo promenio:

„Kada bismo sada stvarali drugi deo ili nastavak ’Zimskog dnevnika’, sve bi vizuelno bilo potpuno drugačije, ali tekstualni deo bi možda i ostao isti. Nismo se mnogo promenili. Ko je pre 30 godina mogao da zna da će ona katastrofa trajati do sada, samo u raznim oblicima. Menja se Beograd naizgled, ali se suštinski ne menja ništa. Ostaje nam strpljenje“, zaključio je pisac, a kada je reč o strpljenju, na oduševljenje svih u publici, najavio je da je pauzirao sa kolumnom kako bi konačno završio novi roman na kojem već dugo radi.