Vlada Arsić, novinar i pisac – Hroničar kolektivnog sećanja

Nedavno objavljen, novi istorijski triler pisca i novinara Vlade Arsića „Osinje gnezdo“ već je izazvao ogromnu pažnju čitalačke publike. Tema je i ovog puta iz srpske istorije, ali baš zbog nje prašina se digla i pre objavljivanja knjige. Tek da vam zagolicamo maštu (ako roman još niste pročitali) – Arsić odgoneta pitanje da li su mošti Svetog Save zaista spaljene na Vračaru.



Šta čitaoce očekuje u „Osinjem gnezdu“?

Više od 300 stranica intriga i tajni, zavera i zakletvi, mnoštvo manje ili više nepoznatih detalja iz naše povesnice, ali i pregršt pitanja šta je od pročitanog sušta istina, a šta pusta fantazmagorija. Lično, kao autoru, najvažnije mi je što knjiga nikoga nije ostavila ravnodušnim, što je pokrenula žustre reakcije u javnosti, ali i debate o tome šta zaista znamo o našoj prošlosti, o našem poreklu, a time, posredno, i o nama samima. 

Da li ste očekivali takve reakcije?

Rušenje viševekovnog mita o spaljivanju moštiju Svetog Save na Vračaru, čak i samo dovođenje u sumnju jednog takvog događaja, bio bi dovoljan razlog za dizanje prašine. Plašim se, međutim, da je prašina samo početak, da će se uskoro pomerati i stene, što je i navela jedna čitateljka u osvrtu na društvenim mrežama. Naime, ma koliko bila okosnica čitavog romana, priča o sudbini moštiju našeg prosvetitelja i prvog arhiepiskopa gotovo da je sekundarna. Ono što će zaista uzavreti strasti jesu zbivanja u našoj crkvi u dužem vremenskom okviru, a posebno u vezi s onim što se dešava u poslednjih pola veka, maltene pred našim očima.

Šta je tako interesantno u srpskoj istoriji?

Srpska istorija, naročito ona starog ili srednjeg veka, svojevrsna je rupa koju je svako popunjavao onim što je znao, čuo ili što mu je u određenim društveno-političkim okolnostima odgovaralo. Ako izuzmemo manastirske letopise i zabeleške retkih hroničara i putopisaca, premalo je materijalnih izvora i nepobitnih istina. S druge strane, gotovo svako selo u Srbiji ima mnoštvo predanja i legendi koje se, s više ili manje izmena, mogu čuti i u drugim, znatno udaljenijim krajevima. Skloni smo da potcenjujemo ta kolektivna sećanja iako ona, veoma često, korespondiraju s onim što se nekada i negde zaista dogodilo. Jedno od tih predanja čuo sam u Polimlju i na severu Crne Gore i upravo je ono bilo i prvi podsticaj za nastajanje ove, krajnje intrigantne knjige.

Skoro deset godina ste radili na ovom rukopisu. Da li je postojao trenutak u kome ste hteli da odustanete?

Ne, znao sam da će rukopis biti završen kad-tad, ali su me novi podaci, nešto što bih čuo u međuvremenu, vraćali nazad, primoravali na dodatne provere i rudarenje po arhivama, pa čak i na promenu čitave konstrukcije romana što često zna da bude zahtevan i zamoran posao. Bio sam uveren da ću ga jednog dana završiti, ali nisam bio siguran da li će iko želeti ili smeti da ga objavi.

Roman je predstavljen kao triler. Da li je to prava odrednica?

„Osinje gnezdo“ je u javnosti predstavljeno kao triler, štivo s ozbiljnim napetostima, uzbuđenjima, zapletima i iznenađujućim raspletima, ali smatram da je, uprkos svemu, mešavina više žanrova. Lično, pre bih ga nazvao romansiranom istorijom, s obzirom na to većina poglavlja ima utemeljenje u stvarnim događajima, u nečem što se dogodilo ili se barem moglo dogoditi. I nije prvi put. Sličan pristup imao sam i u prethodnim delima s istorijskom tematikom, poput „Brodoloma“, „Noći arhangela“ ili romana „Kad zvona zaneme“, što polako prerasta u neki moj prepoznatljiv i od čitalaca očekivani, neretko i priželjkivani stil.

Da li imate utisak da se sve više novinara okreće književnosti?

Nisam siguran ko je u ovim transferima u većem dobitku ili na gubitku (smeh). Istina je da se i u novinarstvu i književnosti koristi isti alat, ali nisu isti. Kao i u atletici: svi trče, ali je ogromna razlika da li istrčavate maraton ili sprintujete na sto metara. Vrsnog novinara krasi britkost uma, sposobnost da razluči bitno od nebitnog, brzo reagovanje i spremnost da sve to sažme na uskom, relativno ograničenom prostoru. Međutim, ništa od toga mu ne garantuje da će i u književnosti ostaviti dublji trag. S druge strane, u novinarstvu postoji i jedna specifična, nažalost gotovo izumrla sorta novinara-reportera, autora koji su imali neverovatan dar za deskripciju, mogućnost da rečima predstave sliku koja će se razvijati pred očima čitalaca. U savremenim medijima za njih gotovo da više i nema mesta, pa su se i silom prilika obreli u književnosti. Nadam se, na veliko zadovoljstvo ljubitelja pisane reči.
 
Autor: Milena Krstajić
Izvor: Dnevni list Informer