Povodom nagrade „Beogradski pobednik“, koja je
čačanskom književniku uručena 30. januara u Biblioteci grada Beograda, Zorica Lešović Stanojević pitala je Vladana Matijevića, laureata brojnih prestižnih književnih priznanja, koliko nagrade znače piscu i njegovom delu, tim pre što je ove godine njegov roman „
Pakrac“ bio i u najužem izboru za Ninovu nagradu, pre čije dodele je vođen razgovor.
Iako nije profesionalno pravilo, prirodno je da sa drugom iz školske klupe razgovaramo na „ti“, a usput mu kažemo da je po kolekciji „trofeja“ postao „Novak Đoković“ u savremenoj srpskoj književnosti…
Tvoje razmišljanje o nagradama, o mogućnosti da dobiješ i Ninovu, jer je tvoj roman opet u najužem izboru?
Ne razmišljam o nagradama, jer nemam za to vremena, i time se ništa ne postiže. Nagrade su bitne, jer promovišu knjige, podstiču ljude da ih pročitaju. Neke nagrade to uspešno čine i zato im se radujem. Ipak, kada prođe vreme, ostaju samo knjige i priče o autorima, što je valjda suština.
Koji su i kad romani još bili u tom krugu, koliko ti kao autor osećaš zainteresovanost čitalaca i kritike za nominovano delo?
Ninovu nagradu dobio sam pre dvadeset godina za roman „Pisac izdaleka“ i posle toga sam bio još četiri puta u najužem izboru za nju. Javnost u Srbiji je veoma zainteresovana za Ninovu nagradu, i moj utisak je da sa budnom pažnjom prati šire, uže i najuže izbore. Kao što sam rekao, sve što pospešuje zainteresovanost za knjige je dobro, a što povećava čitanost je najbolje.
Ratna tema „Pakraca“, tamna strana života u podzemlju, budi i nameće paralele sa savremenim zbivanjima… Kako objašnjavaš izbor teme?
Roman „Pakrac“ je umetnička fikcija koja dosta podseća na sliku savremenog srpskog društva. Nije u pitanju podzemlje, već obični ljudi, sa akcentom na ljude sa margine. Tema romana je sveprisutno nasilje u društvu. Vesti iz crne hronike su postale najvažnije vesti u svim medijima, ljudi ih čitaju, slušaju i gledaju, pritom nemaju empatije prema žrtvama, niti začuđenost količinom nasilja, ni zapitanost zašto se sve to događa. Navikavaju se na crnu hroniku, a navika je opasna, jer anestezira um i od ljudi pravi robote. Pasivno posmatranje nasilja je loše, skoro kao i nasilničko ponašanje. Glavni junak mog romana je trpeo nasilje od malih nogu, a čim je dobio priliku, postao je i on nasilan, izgubivši vid za granicu koja deli dobro od zla. Moj roman je fikcija koja ima dosta toga zajedničkog sa savremenim društvom. Glavni junak prikazan je kao povratnik sa pakaračkog ratišta i on je, nesumnjivo, negativac, koga su takvim učinili porodica i društvo, kao i vreme zla u kome je živeo i koje nije razumeo. Reč je o vrlo složenoj ličnosti. On se suočava sa zlom u sebi, ali i sa zlom i nasiljem u svetu oko sebe. Čitalac će shvatiti da junaka romana nije promenilo pakračko ratno iskustvo, već da je ono samo oslobodilo mnogo ranije razvijene mračne porive. Pakračko ratište je okvir romaneskne priče i pojavljuje se kroz flešbekove. Rasplamsavanje zla, sa ubistvom kao kulminacijom, junak isprva vidi kao način da se uklopi u svet iz koga je od malih nogu izopšten. Čitalac od prvih stranica romana upoznaje potencijalnog ubicu sa svim njegovim traumama, ali postepeno shvata da je u korenu njegovog ponašanja strah. A potraga za smislom života i istinom o vlastitoj egzisteniciji počinje iz straha od smrti.
Oprobao si se u više žanrova, roman je ipak tvoje drugo ime. Možda je suvišno pitanje u ovom trenutku, ali šta bi mogla biti ideja, tema, areal nekog budućeg naslova?
U svim svojim knjigama bavio sam se današnjim čovekom i problemima sa kojima se suočava. Pritom sam najčešće obraćao pažnju na, takozvane, male ljude, odnosno, na one nebitne, zaboravljene. Oni su glavni junaci većine mojih romana i priča. Vidimo da je ta priča o poraženom čoveku i tema mog poslednjeg romana „Pakrac“. Ne znam da li će biti mojih sledećih knjiga, ako ih bude, pretpostavljam da ću nastaviti istim putem.
Autor: Zorica Lešović Stanojević
Izvor:
Čačanski Glas