Književnost, ma koliko bila tamna, nikad nije gora od stvarnosti, pisac nikad nije u situaciji da dosegne i dočara stvarnu tamu života, kaže za Novi magazin Vladan Matijević,
dobitnik književne nagrade „Beogradski pobednik“ za roman „Pakrac“, tešku priču o tome kako su naši poslednji balkanski ratovi zagadili sve nas i zatrovali ljude.
Vladan Matijević dobitnik je književne nagrade „Beogradski pobednik“ za roman „
Pakrac“ (Laguna, Beograd, u pripremi treće izdanje); za jedan glas mu je
izmakla i još jedna Ninova nagrada. Što nije nevažno, ali ni previše važno jer, kako kaže Matijević, pisac prvo piše sebi i zbog sebe. Nagrade su samo dokaz da to nije radio uzalud.
Sa Matijevićem razgovaramo u Galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku, rodnom gradu koji nikad nije napustio, čak ni kad se upustio u neizvesnu avanturu pisanja. Radio je tokom decenija dok je pisao, pravo jedno ljudsko punoletstvo, 18 godina u fabrici bazne hemije, što je kuriozitet iako mu je to njegovo inženjersko znanje i zvanje omogućilo, a potom i danas u Galeriji koja nosi ime najpoznatije Čačanke.
Roman „Pakrac“, koji je povod našem susretu, razume se uživo i u Čačku, slojevita je priča o nama ovdašnjima poslednjih decenija, viđena kroz specifičnu vizuru dobrovoljca-veterana koji je iz Beograda otišao u Slavoniju tokom rata devedesetih, pa se posle nekoliko meseci vratio kući. Koju, od detinjstva labilan, pa još satrven i dotučen, tako drugačiji, istovremeno i zna i ne prepoznaje, voli je i prezire, uzdiže i kažnjava. Pakrac je najmanje priča o ratištu, mada ima i toga u neljudskim fragmentima, to je više antiratna saga, koja sadrži sve elemente moderne književnosti, uključujući sudar i preplitanje žanrova, ali nadasve je promišljeno upozorenje svima nama s kakvim se vatrama ne valja igrati. No, ipak, pitanje kreće od nagrada.
Ima li koje, sem „Njegoševe“, koju niste dobili?
Ima dosta nagrada koje nisam dobio, možda su te i značajnije od ovih koje imam. Ne mogu znati, a i ne moram. Neke moje knjige su dobile više nagrada, a ima i onih bez ijedne. Kad sam bio mlad, mislio sam da nagrade treba da dobijaju isključivo mladi pisci, da bi za njih čula javnost, kritika i publika, da bi ga čitali i da to bude podstrek njegovom stvaralaštvu. Što i jeste tačno, mada sad kad sam stariji, vidim da je potrebno da se nagrađuju i stariji pisci; došla je nova publika, nove su poetike, drugačije se i razmišlja i piše, drugačija je i kritika, drugačije okolnosti, pa je svakom piscu važno da ga i nova publika čita, da novi kritičari prate njegovo delo.
Ali, u suštini, niko od pisaca ne piše zbog nagrada, piše iz sasvim drugih pobuda i potreba. Nagrada je značajna onoliko koliko piscu obezbedi novih čitalaca. Sticajem okolnosti ova najnovija nagrada dosta je uticala da se knjiga više čita. Ona je od pojavljivanja izazivala interesovanje, ali sada je to mnogo jače.
Dosta ste prevođeni. Ima li za „Pakrac“ interesovanja iz inostranstva?
Moji dosadašnji romani su prevođeni uglavnom na francuski jezik, i u Francuskoj su bili koliko-toliko zapaženi. Izdavači iz drugih zemalja su objavljivali moje knjige prvenstveno zbog te činjenice. Za roman „Pakrac“ primećujem da vlada interesovanje u zemljama iz regiona, a da li će biti prevoda na druge jezike, još ne znam. Znam da je francuski izdavač zainteresovan, videćemo šta će biti od toga.
Da li su prvo i drugo izdanje „Pakraca“ isti?
Jesu. Biće i ostala.
Pitam Vas jer ste među retkim piscima koji su menjali sopstvena dela, mislim na roman „Van kontrole“.
Tri verzije je imao. I nije jedini. Pisao sam i dve verzije romana „
R. C. Neminovno“. Video sam da ti moji prvi romani imaju puno sitnih slabosti i želeo sam da ih ispravim. Mogao sam da ih prosto odbacim, da ih ne pominjem i prepustim zaboravu, ali nisam hteo jer su mi se sviđali. Pisani su u vremenu kad sam bio maštovitiji, hrabriji, drskiji i politički nekorektniji, zato sam odučio da ih zanatski doradim.
Još jedno sporedno pitanje; Vašeg kolegu po peru Miodraga Majića pitala sam za optužbu „lako je njemu – i sudija i pisac“, Vi niste sudija, ali ni samo pisac, sve ove decenije imate i prvo i drugo zanimanje?
Do početka devedesetih mislio sam da ću pisati samo za sebe, ali od zbirke pesama „Ne remeteći rasulo“ shvatio da sam ušao u književne vode i da ću se celog života predano baviti pisanjem.
Znači, pisanje je ipak prvo zanimanje za Vas?
Da, sve sam podredio pisanju, pa i poslovi koje sam obavljao mimo pisanja bili su mi od koristi za to. Taj drugi posao mi je bio veoma važan, nisam zavisio od tiraža, a imao sam i pogled na svet koji nije samo književni. Da ostavim po strani to što sam devedesetih zbog ekonomske situacije u zemlji bio prinuđen da imam stalno zaposlenje. Radio sam kao inženjer u fabrici, za šta sam se i školovao, tek posle sam prešao u Galeriju.
Vaš drugi posao odvaja Vas od dileme preživljavanja i održava kao pisca?
Da, u tome je poenta. Kada pišete, verujem da i drugi pisci to tako doživljavaju, ne interesuje vas da li će vaša knjiga biti i koliko čitana; razmišljate o kvalitetu, o stilu, o jeziku, o tome da nazrete smisao pisanja i života, i nije vam važno da li će knjiga imati 30 čitalaca ili 15.000... Zato je važan drugi posao. Mada i ja, kao i većina pisaca, mislim da kad bih bio siguran da od pisanja mogu živeti, samo bih to i radio. Ali ovde sada to bi značilo da moram svake godine objavljivati novi roman i imati sreću da se on dobro prodaje. Ili barem svake druge. A ja objavljujem otprilike svake četvrte godine. Sa takvim tempom bilo bi praktično neizvodljivo opstati.
Još jedno važno pitanje, bar za ljubitelje književnosti – mnogo je pisaca danas koji nisu iz Beograda i u Beogradu, a značajni su, kao i Vi. Pesnicima je to lakše nego proznim piscima.
Da, nekad su pisci živeli isključivo u Beogradu i Novom Sadu, to su bili centri srpske književnosti. Onda smo početkom devedesetih
Goran Petrović iz Kraljeva, Zoran Ćirić iz Niša i ja kao „provincija“ dospeli do relevantne kritike i šire publike. Ima istine u tome da mlad pisac mnogo gubi kad nije u Beogradu. Tu je središte kritičkog promišljanja, tu su izdavači, tu su mediji, tu je najveće tržište... Ranije su bile mogućnosti i da se mladi ljudi zaposle u beogradskim izdavačkim kućama, pa su mogli lepo i da žive dok pišu knjige. Kasnije se to promenilo. Mnogi su, istina, ostali da žive u Beogradu, tražili šansu da u njemu uspeju, ali nije više bilo to tako lako, mnogi nisu istrajali.
Ili su se utopili u „Klubu književnika“, mislim na restoran... Ali još me nešto interesuje; stvarno pišete rukom? Evo, vidim na Vašem radnom stolu kompjuter...
Prvu verziju napišem rukom, pa otkucam na računaru i odštampam, pa rukom unosim prepravke. Posle opet dolazi na red prekucavanje... Moglo bi se reći da koristim kombinovanu tehniku. Ali negde do 2006. godine sam pisao sve verzije samo penkalom. Tako sam napisao i knjigu priča „
Prilično mrtvi“ i roman „Pisac izdaleka“.
I koliko Vam je vremena potrebno za tu prvu ruku kad ste inspirisani?
Nema tu pravila. Kad pišem novi roman, praktično dnevno 24 sata razmišljam o njemu. U kući, na poslu, u kafani, kad ležim... Nekad napišem samo dve rečenice, nekad pet strana, nekad mnogo više, a ponekad pocepam i ono što sam prethodnih dana napisao. Ali kad završim knjigu, dugo ne napišem ni slovo. Evo ovih šest, sedam meseci posle „Pakraca“, nisam ništa zapisao.
Slavni pisci su dolazili u stanje ispisanosti, odlučivali da više ne pišu?
Pa su posle nekog vremena pisali. Ja se sećam da sam 2003. godine, nakon „Pisca izdaleka“ koji sam temeljeno i dugo radio da sam znao skoro čitav tekst napamet, bio ubeđen da nikada više ništa neću napisati. Šta sam imao, napisao sam, rekao sam, šta ima više da pišem.
Kako onda dođe inspiracija?
Nije to inspiracija, nego pisac počne da se oseća loše, bezvredno, oseća da ne radi ništa bitno. Sve što radi, radi upola snage, oseća da mu je život bez smisla. Kad ti osećaji počnu da ga opsedaju, na kraju, hteo–ne hteo, pokrene se. Ne mogu da kažem da ne postoji inspiracija, ali kod mene ona ne „zvoni“, ne najavljuje svoj dolazak, ja moram da radim danima, da pišem i napisano precrtavam, sve dok u jednom trenutku ne shvatim da pišem možda pravu stvar. Valjda je to ta inspiracija.
Kakav ste građanin, idete li na izbore?
Izlazim. Jedno vreme nisam izlazio, tada je na vlasti bila politička opcija koja je imala program koji je meni bio blizak. Nažalost, ona nije vodila zemlju u skladu svog programa, pa im nisam mogao dati podršku. Sada ponovo izlazim.
Moram da Vas pitam kao čoveka koji na temelju stvarnosti stvara novu stvarnost, kako Vama izgleda ono što nam se dešava, jeste li mogli to izmaštati?
Često mi se čini kao da sam pao s Marsa. Toliko toga nisam u stanju da pojmim. Znate, kad pišem neko delo i odgovara mi da za rukopis uzmem nešto što se stvarno desilo, odmah primetim da to izgleda nerealno i da ga ne mogu iskoristiti. Ako pisac hoće da nešto uzeto iz stvarnosti deluje realno u njegovoj prozi mora da ublaži taj događaj ili da ga karikira, da napravi hiperbolu. Stvarnost je nerealna za roman.
E pa, kad smo stigli tu, da pređemo na „Pakrac“ – kad čuju naslov, ljudi, ovde bar, misle da je to ratna priča, a ja sam uverena da je antiratna. Šta Vi kažete?
Između ostalog, da. Antiratni je. Često su me prethodnih meseci pitali kakav je to roman, a ja sam govorio da je psihološki, da je triler, da je noar, da je politički, zavisno od impresije. Ali jeste i antiratni. U njemu se prikazuje kakvo je strašno zlo rat, jer rat ne završava onda kada se potpiše neki mirovni sporazum, on nastavlja da traje u ljudima.
A jesu li ljudi svesni toga? Mislim na sve i potpisnike i učesnike, i one koje je rat dotakao kao žrtve, decu koja su ostala bez roditelja ili bila plod ratnih silovanja, ljude bez kuće, zavičaja, prihoda...
To su sve teške posledice, mi smo ovde svedoci toga. Neki kao direktni učesnici rata, neki kao begunci od pozivara, neki kao osobe koje su ostale bez najmilijih ili bez svega što su imali. Borbe u Pakracu su bile na početku devedesetih, a krajem te iste decenije osetili smo svi bez izuzetka šta je rat, učestvovali smo u njemu. Ti ratovi su na sve nas ostavili posledice. Neko je uspeo da ih zaboravi, neko uspešno potisne, a neko ko je psihički slab, kao moj junak, to živi i posle ratišta svaki dan.
Ima li tog junaka priče u životu ili je on kombinacija mnogih? Da li je to priča iz stvarnosti?
Devedeset odsto je izmišljeno, ako ne i više. Ja sam stvari smestio tamo gde mislim da je logično da budu i opisao sam ih pažljivo da bih postigao autentičnost priče. Čitav roman sam smislio u glavi pre nego što sam uzeo olovku. Većina događaja je izmaštana, ali siguran sam da se nenamerno podudara sa stvarnim. Književnost, ma koliko bila tamna, nikad nije gora od stvarnosti, pisac nikad nije sposoban da dosegne i dočara stvarnu tamu života.
Ipak, insistiram – pijaca Đeram deluje baš autentično, kako Vam je to uspelo?
Pa, gledao sam i beležio, snimao, istraživao. Više puta sam, nevezano za pisanje, iznajmljivao stan u Beogradu na dva-tri meseca, pa sam i osmatrao. Nisam bio siguran da će pijaca Đeram i Bulevar biti središte „Pakraca“, mogla je radnja biti u podzemnom prolazu Zeleni venac ili na nekom drugom mestu u Beogradu i to ne bi mnogo promenilo stvari, ali Đeram se nekako sam nametnuo. A kad sam se za njega odlučio, pravio sam mnogo beležaka i fotografisao, išao stazama svog junaka. I ako se vratimo na ono kakav je ovo roman – mnogi ga s pravom svrstavaju i u beogradski.
Definitivno ima više slojeva i rukavaca, ne može da se preleti, mora temeljno da se čita. Ali neke stvari posebno privlače pažnju, recimo parole koje izvikuje Vaš junak, koje deluju kao panegirici režimu, ali su zapravo teška kritika.
Da, to su floskule koje čujemo i zaboravimo, ali kad ih iz dana u dan izvikuje čovek koji poremećenošću odudara od većine, onda shvatite da su suprotne od onoga što su njihovi tvorci želeli... Roman je garniran crnom hronikom sa stvarnim događajima i kad glavni junak sa svoje plave hoklice viče „Beograd ima veliko srce“, to postaje ironično i zapravo pokazuje koliko je ovde nasilje prisutno. Te crtice crne hronike potcrtavaju atmosferu i inspirišu tog mog glavnog junaka, koji je već od prve stranice rešio nekog da ubije. Što je u tom svetu nasilja i logično.
Svi smo mi nekako saosećajni sa žrtvama nasilja, posebno kad su deca, a Vašem junaku najbolji deo života prolazi u nasilju.
I detinjstvo i ratište, od deteta koje je trpelo nasilje postaje učesnik i vinovnik strašnog nasilja u ratu. I nastavlja u miru. On je stalno u svetu nasilja i ono mu je postalo normalno. Crna hronika je tu samo da pojača taj osećaj nasilnog sveta u kome živimo.
Pomažu mu i epizodni likovi poput inspektora kome je doušnik. Poručujete li kako nas ljudi zaduženi da nađu bezbednost ugrožavaju, jure svoje senke i karijere dok su im zločinci i ubice nadohvat ruke nevažni?
Ja sam stvorio neku svoju stvarnost koja je odraz naše stvarnosti i ta je mogućnost o korumpiranom i beskrupuloznom inspektoru vrlo realna. Mislim da je izuzeto važno da pisac pokaže ljudima i takve slike. Književnost služi, između ostalog, da čoveku nametne pitanja, natera ga da se zamisli nad stvarima koje ga okružuju, a nije svestan da su tu.
Važite za pisca koji se ne izjašnjava politički, a „Pakrac“, kao i raniji romani teška je društvena, a time i politička kritika?
Ja sam se davno pomirio s tim da sam pisac i prihvatio sve obaveze. Kad izađe knjiga, dajem intervjue, idem na promocije, pomažem joj koliko je u mojoj moći da stigne do čitaoca. Dok pišem, nema me u javnosti, nema potrebe za tim.
Mnoge Vaše kolege se trude da budu u javnosti i kad ne pišu, svrstavaju se politički uz vlast ili protiv. Kako to utiče na javnost, koja i nije baš sklona piscima i čitanju knjiga?
Pretpostavljam da je, između ostalog, njihov cilj da poprave društvo svojim angažmanom, ali nekima i da prošire krug svojih čitalaca. Imaju pravo i na jedno i na drugo. Zašto pisci ne bi iznosili svoje političko mišljenje i zašto svojom rečju ne bi podstakli javnost da krene smerom za koji misle da je najbolji? Nigde i nikada na svetu nije postojala, pa ni u dobro uređenim zemljama kao Švedska i Švajcarska, vlast koja nije zasluživala kritike, pa pisac mora biti protiv svake vlasti. Prosto, nijedna nije idealna. Ja nikada nisam bio pripadnik neke partije, organizacije, udruženja, sem Srpskog književnog društva, ali slobodu govora shvatam kao načelo koje se mora ne samo poštovati nego i živeti.
Vi ste, kad smo kod slobode govora, počasni član NUNS-a, ali i hroničar naše medijske stvarnosti i profesije, sad ste imali crnu hroniku kao ispomoć, ali pisali ste o novinarima i novinarstvu.
Član sam NUNS-a! Istina dosta neaktivan, ali član. U prethodnom romanu „
Sloboda govora“ bavio sam se uticajem novinskih vesti na život čoveka, a još više novinarskim životom, dilemama i izborima, sudbinama novinara koji stalno razmišljaju o tome hoće li se držati etike ili preći liniju. I oba su moja junaka u tom romanu stradala, onaj koji je prodao profesiju i onaj koji se držao nje, jer je situacija u društvu takva da nema pravog recepta da se izbegne loš kraj.
Ipak, našoj profesiji smo mi najviše skrivili, ali kako je moguće napraviti iskorak iz podaničkog i propagandnog miljea?
Teško je to pitanje, ne znam odgovor. Mnogo je vremena i energije utrošeno u to survavanje medija, ne samo kod nas nego i u svetu, gde novinarstvo izgleda bolje i snažnije. Profesija se davno izborila da bude važna, i jeste izuzetno važna jer oblikovanjem javnog mnjenja oblikuje se i čitav život, pa je svim moćnicima važno da zagospodare njome. Kao i novinarima. I ne žale sredstva da ih pokore, pa mi vidimo pojedince od kojih se jedan bori da ne pristane, drugi da izvuče što veću korist, treći pristaje ne želeći da se sa jačim zameri. Od novinara u budućnosti mnogo toga zavisi, najpre će oni morati da nađu odgovor i izlaz.
Već smo pomenuli Vašu olovku, ali tehnologija je i Vas pomerila. Koliko je tehnologija kriva za svet pisanja, književnosti, ali još više vesti?
Tehnologija je promenila čitav život, sve njegove oblasti, možemo samo da maštamo da će se staro vreme vratiti. Ljudi više ne razmišljaju o tome šta će i kada čitati, ali ni šta im ono što su pročitali znači. Sve je napravljeno da se podrži njihova lenjost, svaki podatak dobijaju klikom na Guglu, bez imalo razmišljanja i potrage. Čovek koji želi da čita sputan je radnim vremenom i administracijom koja mu troši sate. A ključno je da se sve čini da i ne poželi da čita…
Jer ga to može odvesti u razmišljanje…
Baš tamo gde ne bi trebalo da zalazi.
Ovo je antiutopija?
Nije. Stvarnost je.
Ako napravimo krug i vratimo se na „Pakrac“, kako razumete to što su ljudi istog porekla i shvatanja počeli toliko da se mrze i zatiru? A posebno oni unutar istih skupina.
Nema šta da vam kažem sem da nismo gajili dobre komšijske odnose. Tako mislim. A nismo ni do danas sagledali počinjene greške, nismo se dovoljno odmakli od svojih strahova i zabluda, niti smo trezveno razmislili o svemu. To ne vodi ničem dobrom. Mladi ljudi nemaju previše izbora danas, iako se čini da im je sve ponuđeno. Mi smo nekada imali bolje izglede, živeli smo zajedno u istom svetu, sa istim željama i brigama, imali smo rokenrol, a današnje mlade generacije su u gorem položaju. Nemaju nikakav svetao izlaz. U kulturu, obrazovanje, vaspitanje i međukomšijske odnose najmanje se ulaže.
Koliko mogu da se setim – uglavnom se najgori postavljaju na ključna mesta u tim oblastima.
Ne bih ja to tako rekao jer i iz drugih oblasti tvrde slično. Po svemu sudeći, svaka se oblast poverava najgorima među nama.
Autor: Jelka Jovanović
Izvor:
Novi magazin