Nećemo o politici, dogovorili smo se pre svega drugog.
Sa profesorom Vladetom Jankovićem, jednog prepodneva, pričao sam o knjigama, o televiziji, o malom Božijem čudu na Svetoj gori, o Hilandaru, Petru Kralju...
Dobro - i malo, ali sasvim malo, o politici...
Povod za razgovor su tri profesorove knjige - novo izdanje „Mitova i legendi“, kao i dve knjige pred izlaskom iz štampe – „Antičke izreke – poreklo, smisao, upotreba i „Uvođenje u Hilandar“.
„'Mitovi i legende' govore o trima monoteističkim religijama - judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Mnogo puta sam čuo čak i od dobronamernog i obrazovanog sveta kako su pošteno pokušavali da čitaju Bibliju ali da nisu uspevali da prate tekst i razaberu smisao, a to najpre mora biti zbog arhaičnog jezika i gustine metafora. Zato sam se ograničio na prepričavanje i tumačenje najvažnijih događaja i motiva ostavljajuću stihove iz Daničićevog odnosno Vukovog prevoda u dovoljnoj meri da se osete zvuk i miris izvornika. Nešto slično sam pokušao i sa islamom, uz pojednostavljena i, volim da verujem, jasna objašnjenja porekla, smisla i svrhe učenja iz Kurana.“
Sedmo izdanje njegove knjige je dokaz da narod ipak hoće da čita, kažem mu.
„Da 'narod' čita preterano je reći. Sreća je što i dalje postoji jedan sloj ljudi dobrog obrazovanja i želje za saznanjem, i to su oni koji čitaju. Kako ja vidim stvar, oni su ono što se zove so zemlje, zahvaljujući njima nacija pretrajava i u najgorim vremenima. Kad bi se taj sloj proširio i produbio, ovom narodu bi cvalo drugo cveće. Ali vi imate 40 odsto funkcionalno nepismenih i bar još toliko polupismenih, često na mestima gde se donose sudbinske odluke.“
Priča mi da je jedna od ideja knjige „Mitovi i legende“ bila da se olakša pristup delima velike umetnosti.
„Bez poznavanja istorije religioznih motiva posmatrač nije u stanju da pojmi ono što gleda kada, primera radi, uđe u manastir i stane pred fresku ili ikonu, kada uđe u koji mu drago muzej – hoće li znati ko sedi za Tajnom večerom, šta znači raspeće, gde se nalazi i kome se obraća Beli anđeo? Da li će shvatiti šta vidi dok gleda Mikelanđelovo stvaranje sveta u Sikstinskoj kapeli? Teško, bez barem osnovnih znanja o Starom i Novom zavetu. Isto tako, imate dela velike književnosti koja će, bez tih znanja, biti praktično nerazumljiva čitaocu, da ne idemo dalje od Danteove 'Božanstvene komedije', Velikog inkvizitora iz 'Braće Karamazovih' Dostojevskog ili 'Josifa i njegove braće' Tomasa Mana.“
Pre knjige došla je saradnja sa tadašnjom televizijom Beograd, kada je mom sagovorniku ponuđeno da uradi serijal o Bibliji...
„Sedamdesete su bile sjajan period Dečje redakcije, bilo je to vreme Duška Radovića i mladog Ršumovića, kreativnih novinara poput Dragana Babića i dalekovidih urednika kakav je bila Lola Vlatković. Za njih sam najpre napravio seriju o grčkim mitovima i to je bilo jako dobro primljeno. Onda me je Lola pozvala da napravim novu, pa sam se usudio da predložim da uradimo Bibliju, što je ona spremno prihvatila. Međutim, pobunili su se dežurni partijski kerberi (kojih je bilo onda kao i danas), došlo je do pogađanja, da bismo na kraju postigli kompromis da serija ide, ali da se zove 'Mitovi i legende' – o veri se u doba socijalističkog samoupravljanja jednostavno nije moglo govoriti drugačije.“
Saradnja sa Draganom Nikolićem i Sonjom Savić
Prvo je, kako kaže, išao Stari zavet. Urađeno je 13 epizoda, i to je toliko dobro bilo primljeno da je snimljeno još nekoliko.
„Posle sam radio Novi zavet... Ne mogu da prežalim što je ta serija danas verovatno zauvek izgubljena – nisu uspeli da bar jednu kopiju nađu u arhivi RTS. A to je možda nešto najlepše što sam uradio za televiziju. Tekstove su govorili Dragan Nikolić i Sonja Savić, oboje u punom sjaju, a radili smo u Studenici pod onim freskama i u divnom predelu oko manastira...“
Dragan i Sonja nisu bili jedini glumci sa kojima je profesor Janković sarađivao... Petar Kralj je učestvovao u snimanju serije o Starom zavetu...
Kako je uspeo da ih nagovori da učestvuju, pitam...
„Privatno sam poznavao mnogo glumaca i uopšte pozorišnih ljudi, budući da sam priličan (i sigurno najzabavniji) deo života proveo u bifeu Ateljea 212. Petar Kralj je bio pametan i dobro načitan čovek, a nadmoćan na sceni i pred kamerom. Bio je i sjajna ličnost... Znate, on se nije nikad politički angažovao ali je imao razumevanja za moje političke sklonosti. I tako smo početkom devedesetih išli u nekoliko udaljenijih mesta da bismo, pod firmom DSS-a, držali književne večeri. Pera je kazivao stihove a ja sam govorio o pesnicima – ni reči o politici... Kako je on izgovarao 'Možda spava' ili 'Santa Maria della Salute' zna samo onaj ko je imao sreće da ga čuje, a ja sam što najbolje umem pričao o Disu i Lazi Kostiću. Bila je neka ljuta zima 1993. a DSS je tada imao samo jedna kola, nekog starog propalog fiata. I mi tako po snegu odemo u Sombor, gde nas baš lepo dočekaju, saslušaju i, naravno, ugoste. E, ali sad se treba vratiti... I tako ja krenem da vozim po toj poledici i snegu kad se pokaže da vrata kraj vozačkog sedišta ne mogu da se zatvore. Onda ja skinem opasač, prodenemo ga kroz kvaku, a Pera je od Sombora do Beograda opasačem pridržavao ta vrata. Ništa mu nije bilo teško...“
Kada je radio seriju o Svetom Savi koja je imala osam polučasovnih nastavaka, deo je uspeo da snimi na samoj Svetoj gori iako je tada bila na snazi zabrana filmskih snimanja.
„Tada smo zahvaljujući pomalo komitskoj preduzimljivosti jednog danas pokojnog hilandarskog monaha uspeli to da organizujemo. On je to nekako sredio sa Grcima, valjda potplativši kapetana nekog brodića. Kameru i drugu tehniku smo, sećam se, prošvercovali u kutijama od električnog šporeta. Dok smo snimali, pošto i na Svetoj gori postoje policijske ispostave, uvek je neko od kaluđera ili od ekipe stražario na manastirskoj kuli motreći da li dolazi neko od policije. Ta serija, a pogotovo njen deo snimljen na Svetoj gori, meni danas izgleda kao značajan poduhvat. Jedan hilandarski monah mi je rekao da je, gledajući je, prvi put čuo hilandarska zvona. Sigurno ne samo zbog toga, on će se kasnije zakaluđeriti, posvetiti život Hilandaru i učiniti mu mnogo dobra. Ako ni zbog čega, samo zbog toga se isplatilo snimati seriju.“
Profesor ističe kako je strepeo da će se, ako ostavi naslov „Mitovi i legende“, mnogi iskreni vernici uvrediti „jer za njih nije mit ono u šta duboko veruju“. Ali jedan razgovor mu je odagnao sumnje...
„Bio je još živ hilandarski starac Nikanor. Izložio sam mu svoju dilemu a on mi je rekao nešto što me je opredelilo: 'Važnije je ono što je u posudi od onoga što na posudi piše'. Stalo mi je da ovde budem jasan. Moja svrha nije bila prozelitska, jer se vera, a posebno ne pravoslavna, ne širi na taj način, niti se u nju mami ili uteruje. Ali nije nemoguće da je u nekome ono što je čuo i video probudilo nešto i pokrenulo ga na dublje razmišljanje.“
Pored serije o hrišćanstvu, profesor je uradio i serije o judaizmu i islamu. Tadašnji beogradski muftija Muhamed Jusufspahić mu je rekao da su serijal o islamu koristili u medresama.
„To je za mene bilo veliko priznanje kao dokaz da u pristupu nije bilo uskogrudosti. U vreme kad smo snimali seriju dosta su nam prigovarali. A imao sam potrebu da to snimimo. Bio je to kraj osamdesetih, već imate Aliju Izetbegovića i njegovu deklaraciju, odavno se krčkalo u Hrvatskoj, a u Srbiji je Milošević bio polubožanstvo. Ti olujni oblaci su se nadvijali, a religiju su političari vrlo često zloupotrebljavali da bi okrenuli pravoslavce protiv katolika i obratno, a muslimane protiv jednih i drugih. Verovao sam da će se, ako se proširi znanje, proširiti i i međusobno razumevanje, da će ljudi shvatiti da je reč o jednom Bogu koji je kao stablo sa tri grane.“
Vera je, kaže, vrlo intimna stvar.
„To je nešto najprivatnije. Sveti Pavle otprilike kaže da ko ne veruje u vaskrsenje, taj ne veruje. A da bi se verovalo u vaskrsenje mora se posedovati snaga kakvu daje samo istinska, duboka pobožnost.“
O seriji Nemanjići i rijalitijima
Na tragu priče o seriji koji je radio o Svetom Savi ne mogu a da ga ne pitam kako mu deluju ovi današnji Nemanjići, ovaj današnji sveti Sava koji se zamonašio ispod freske sa svojim likom...
„Ne bi bilo pošteno da o toj seriji sudim, jer zaista nisam uspeo da do kraja odgledam makar jedan nastavak, koliko god da sam pokušavao. Najviše mi je smetao scenario, što ne mogu da razumem znajući kakve je odlične tekstove nekad pisao Gordan Mihić. Glumci su govorili nekim lažno opuštenim uličnim idiomom koji mi je bio potpuno neizdržljiv. Mogao se upotrebiti neki stilizovan arhaičan jezik, možda na tragu Daničića i Vuka. Sama serija je po mom mišljenju bila ideološki, režimski koncipirana, valjda sa idejom da se uspostavi neki kontinuitet između državotvornih Nemanjća i današnje vlasti koja je sve samo ne državotvorna. Inače deluje da je naučnoistraživački deo posla koji se tiče scenografije i rekvizite bio pošteno obavljen. Koliko sam video, bilo je i ne sasvim doraslih glumaca. Ali mi ipak najviše smeta što su za režimsku propagandu protraćeni milioni evra koji su mogli biti upotrebljeni za danas, u vreme rijalitija, toliko potrebne obrazovne i prosvetiteljske programe.“
Pre nekoliko godina vratio se na RTS sa serijom „Žive alatke“ koja je govorila o robovima u antici.
„Serija nije ispala rđavo, ali je prikazivana bez reda i u najrazličitijim terminima, tako da je gledanost ostala mala. Inače, to se snimanje nekako podudarilo sa donošenjem Zakona o radu. Snimali smo u Gamzigradu, kad se pojavio Žika Šarenica sa svojom ogromnom ekipom. Nas nekoliko sa jednom kamerom i reflektorom mučimo se po onoj vrućini, a Žikina ekipa dolazi kao holivudska. Neki autobusi sa statistima, kamioni, kranovi, kostimi, ogromna scena... Vidi on nas da snimamo u nekom ćošku arheološkog lokaliteta i pita da li bih hteo da mu budem jedan od sagovornika u emisiji. I ja pristanem, da bih dao publicitet seriji.
'O čemu je serija?', daje mi, u živom programu, šlagvort Žika Šarenica.
'O robovskom životu i radu, ali to nema nikakve veze sa ovim zakonom koji je trenutno na usvajanju.'
I tu se voditelj vidno uozbiljio...“
Napisao je posle toga scenario za još jednu seriju, ali on nije prihvaćen od strane Naučno-obrazovne redakcije RTS. Hteli su da mu osavremene scenario, ali to nije dozvolio. Deo tog materijala je iskoristio za pisanje knjige o antičkim izrekama.
„Ljudi ponekad ispadaju smešni koristeći razne latinske reči, citate i izreke. U Skupštini sam čuo poslanike koji su toliko fini da kad hoće da kažu 'dubok' kažu 'dubiozan'. Ali i čak kad se pravilno upotrebi neki izraz ili izreka, ljudi retko zaista znaju odakle izreka potiče i šta joj je bilo prvobitno značenje. Na primer, ja ne znam ko sve povodom Kosova nije rekao da je 'otvorena Pandorina kutija', to je mogao da kaže i Marijan Rističević. Ali da sad ozbiljno pitate ko je bila Pandora, od koga je dobila tu kutiju, da li je to bila kutija ili nešto drugo, šta je sve bilo u njoj - malo bi ko znao da odgovori. Knjiga 'Antičke izreke' – poreklo, smisao, upotreba napisana je da bi se takve stvari na koliko je moguće zanimljiv način razjasnile, i do kraja meseca bi trebalo da iziđe u izdanju Lagune.“
Iako smo rekli da nećemo o politici, kao nekoga ko je bio ambasador u Londonu i Vatikanu, pitam ga o srpskoj diplomatiji... O tome kako tu često ume i da se zapeva...
„Te ministrove estradne parade su veća bruka nego što većina shvata, pri čemu štetu trpimo svi, naša država, svaki građanin Srbije. Ministar spoljnih poslova mora držati do sebe i ne sme da se ulaguje. To što Dačić radi je prostačka ideja gostoljubivosti i ubeđen sam da je on među stranim posetiocima predmet podsmeha. On se time ponižava, ali ako hoće neka se tako producira pred obožavaocima u Žitorađi ili na proslavi u SPS-u, samo neka ne sramoti svoju zemlju, vas, mene... Nekada smo imali diplomate prve klase. Jeste da su u vreme nesvrstanosti, globalno gledano, jahali na jednom povoljnom talasu, ali nisu bili samo članovi Partije već i zaista stručni i sposobni ljudi, znalci jezika, poput Vlade Velebita, Price, Koče Popovića... A danas u diplomatiji zapošljavaju neke potpuno nedorasle ljude, nekakve starlete, isključivo po stranačkoj i, još gore, privatnoj liniji. I onda nije čudo što posle kradu benzin i tuku se po svetskim prestonicama.“
Na pomen starleta nisam mogao da zaobiđem priču o rijalitiju...
„Da budemo pošteni, rijaliti nije izmišljen ovde, on odavno postoji na Zapadu, s tim što se tamo kakav-takav nivo ipak čuva. Ovde i danas, rijaliti programi se svesno i bez ikakvih obzira ukusa i morala neguju sa isključivom svrhom da se birači anesteziraju.“
Tu dolazimo do činjenice da u Srbiji ima „40 odsto funkcionalno nepismenih“.
„Svim autoritarnim režimima, a naš je trenutno bez ikakve sumnje takav, najveća opasnost preti od prosvećenosti. Nema diktatora koji nije u sukobu sa pravom intelektualnom elitom, ali mu po prirodi stvari smeta i svaka glava sposobna da samostalno rasuđuje i shvata. Otuda haos u prosveti i sistematsko potiskivanje kulturnog i obrazovanog sveta dok neuka biračka masa ostaje prikovana uz Pinkove svinjarije na televiziji.“
Malo Božje čudo na Svetoj Gori
Na kraju se vraćamo pričom na Svetu goru, u Hilandar za koji je moj sagovornik napisao svojevrsni vodič...
„Hilandar je za nas kao narod nešto apsolutno neprocenjivo. To je naša lična karta i naš rodoslov, tamo znate ko ste bili, ko ste, šta ste i šta možete da budete. Pre petnaestak godina došlo je do tragičnog požara koji je uništio 55 odsto manastirskog kompleksa – na sreću ne i najdragocenija zdanja ili blaga koja se čuvaju u riznici. Od 2004. traje obnova i do danas je u pređašnje stanje dovedeno preko 75 odsto uništenih zgrada. To je strašno spor i skup proces, pošto se moraju koristiti prvobitni materijali i ni najmanji detalj ne sme biti drugačiji od nekadašnjeg. Država Srbija je pomogla i pomaže – ove godine je odobreno 80 miliona dinara – ali su doprinosili i drugi, od pojedinačnih vernika i rodoljuba iz zemlje i rasejanja, preko imućnih Rusa do britanskog Društva prijatelja Svete Gore. Ali se i sam Manastir svesrdno trudi da pomogne sebi. Važno je što se, kroz obnovu, vodi računa i o budućem opstanku Hilandara, tako da se mudro unapređuje manastirska ekonomija. Jedan od takvih koraka je podizanje novog vinograda, u kojem se proizvode sjajna vina, koja mogu da preporučim svakom ljubitelju i poznavaocu. To su, u saradnji sa monasima, ostvarili sposobni stručnjaci iz zemlje, kao svoj prilog, kao što su neki drugi uveli telefonske veze, rešili problem snabdevanja strujom ili sredili klimatizaciju u depou riznice. Moj prilog obnovi Manastira je knjiga koju ste pomenuli. Pravih novaca nemam niti sam majstor nekog zanata, ali verujem da umem da govorim i pišem. Govorio sam o Hilandaru gde god sam stigao, a knjigu sam napisao kao neku vrstu vodiča koji će, nadam se, doneti kakav-takav prihod. Napisana je kao i drugi svetogorski bedekeri - prvo govori o Svetoj gori, zatim o svakom tamošnjem manastiru posebno, a onda, opširnije, o Hilandaru. Hilandar danas ugosti i preko 20 hiljada posetilaca godišnje, ali je to uglavnom preko organizovanih tura i samo na dan ili dva. Ljudi tek stignu da prenoće, odstoje na liturgiji, obeduju u čuvenoj trpezariji, pokaže im se šta ima u riznici, ali sve je to, što bi se reklo, u letu. Osetio sam obavezu da im pomognem da svoj boravak bolje iskoriste.“
Kako kaže, u knjizi je pokušao da piše tako kao da obilazi krug oko manastirskog kompleksa i da o svakoj zgradi kaže nešto kroz anegdotu, neki slikovit detalj iz istorije koji ne ulazi u ove zvanične vodiče.
"Želeo sam, na primer, da objasnim šta predstavlja koja freska, šta znače ikone i kakvu istoriju imaju, kada je i ko podigao neku od građevina, šta su povelje, a šta predmeti u riznici. Bilo mi je stalo da posetiocima Hilandara stavim do znanja pravila ponašanja u Manastiru, a posebno da onima kojima je to potrebno (a takvih nije malo) pomognem da shvate simboliku i značenje pojedinih delova bogosluženja. Ukratko, nastojao sam da onima koji obiđu Hilandar pomognem da potpunije dožive boravak i da stvarno vide ono što gledaju. Takvo kazivanje sam rasteretio naučnog aparata, a pokušao sam i da ga osvežim nekim ličnim utiscima i privatnim sećanjima. Knjiga bi trebalo da iziđe u izdanju Hilandarske zadužbine, nadam se do ovogodišnjeg Sajma.“
Opisuje mi kako je to kada se kroči u Hilandar...
„Većina posetilaca, bilo da su toga svesni ili ne, dospe u jedno posebno psihološko stanje, oseti posebnost trenutka. To je kao da ste udahnuli vazduh, dok se oko vas sve svetovno, dnevno i prolazno na momenat zaustavilo. To ne mora svako da doživi, ali za one koji su iskustvo imali ono je značilo neku vrstu presabiranja i svođenja životnog bilansa. Naravno da ima i onih koji nisu vernici ili nemaju razumevanja za tradiciju, i oni sve to tamo gledaju samo kao kulturni spomenik ili neku vrstu muzeja. Ali sam prilično siguran da i oni, kad se vrate iz Hilandara, negde i na neki način počnu da razmišljaju malo drugačije.“
Pre nego što smo se rastali, ispričao mi je o jednom „malom Božijem čudu na Svetoj gori.“
„Pre dvadesetak godina putovao sam po Svetoj gori sa Petrom Kraljem, Petrom Božovićem i još nekoliko novinara, slikara, drugara iz Ateljeovskog bifea. Vodio sam ih u obilazak drugih manastira da bismo hodočašće završili u Hilandaru. I sećam se, jednog vedrog prepodneva, krajem maja, idemo nekom stazom i pričamo svi u glas kako to već Srbi znaju. Prethodno smo bili u manastiru Ivironu i tamo sam prijateljima ispričao legendu o slavnoj ikoni Bogorodice Portaitise, koja je pre mnogo vekova sama doplovila morem i od onda čuva ulaz u Iviron. I kroz taj razgovor Pera Kralj me pita:
'Jel ima to negde napisano što si nam ispričao?'
'Ne znam više, čini mi se da sam pročitao u nekoj francuskoj knjizi.'
'I nema nigde prevedeno?', upita me Pera.
'Ne da ja znam', odgovorih mu.
I tako još jedno vreme nastavljamo, sad odnekud u tišini, a kraj staze jedna crkvica ne veća od kioska. Pred njom, na klupici, okružen muškatlama posađenim u konzerve, sedi jedan stari kaluđer, Grk. Razmenimo pozdrave, posluži nas vodom, porazgovaramo malo na mom lošem grčkom. U nekom trenutku mi krećemo dalje i on svakome daruje po ikonicu Bogorodice Ivironske i, verovali ili ne, podeli nam šapirografisan tekst upravo one legende koju sam pričao, i to na srpskom jeziku... A bili smo bar 30 kilometara od najbližeg mesta gde se naš jezik može čuti. Ako ima čuda, to je bilo malo čudo. Mislim se u sebi - mora biti zato što je Petar Kralj bio tako nezlobiv i čiste duše.“
Autor: Petar Latinović
Izvor: Kurir.rs