Episkop Los Anđelesa i Zapadne Amerike naslikao je dvadesetak najzanimljivijih likova iz romana slavnog pisca. Ti likovni biseri postali su okosnica knjige „
Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ koja nudi i uzbudljivu analizu jednog vremena. U razgovoru za Ilustrovanu Politiku vladika nam priča o svojoj ljubavi prema ovom filozofu pisane reči i koliko su nam njegove misli potrebnije nego ikad pre.
Sasvim je moguće da posle ove knjige mnogi više neće
Fjodora Dostojevskog povezivati samo sa velikim mislima i osećanjem strahopoštovanja prema velikanu svetske književnosti, već i sa lepotom života, ma koliko on, ponekad, težak bio.
Vladika Maksim (54) je gotovo od kada zna za sebe ljubitelj ovog ruskog pisca. Čitao ga je, proučavao, razgovarao i pisao o njemu, a povremeno i slikao pročitano. Stotinak strana ovog priručnika za ljubav prema životu i umetnosti sadrže portrete koje je vladika slikao proteklih godina, od Nastasje Filipovne iz „
Idiota“ i Starca Tihona iz dela „
Zli dusi“, preko junaka „
Zločina i kazne“ (Rodiona Raskoljnikova, Sonje Marmeladove), „Kockara“ (Alekseja Ivanoviča, Poline Aleksandrovne) i „
Braće Karamazovih“ (Dimitrija, Ivana, Aljoše, Velikog Inkvizitora ili služavke Grušenjkine) do samog Isusa Hrista ili Starca Atanasija – slike posvećena episkopu Atanasiju koji je mladog Milana Vasiljevića iz Foče, danas vladiku Maksima, zamonašio u trebinjskom manastiru Tvrdoš 1996. godine.
Čitalac sa podjednakom radošću uživa gledajući te razbarušene karaktere, koje je episkop ovekovečio četkicom i nesvakidašnjim bojama (izložba je posle Njujorka, Bostona i Los Anđelesa stigla krajem godine u Vrnjačku Banju, a odnedavno i u Beograd), kao i čitajući autorova saznanja i razmišljanja o svetu Fjodora Dostojevskog u kome su se ti junaci i antijunaci rađali i umirali. Iako Dostojevski predstavlja sinonim za psihološku dubinu, knjiga vladike Maksima je naučno-popularni i uzbudljivi poziv da se vratimo ruskom piscu, baš kao što su se njemu vraćali i obraćali mnogi veliki umovi ovog sveta koje episkop citira u ovom vrednom zborniku, od
Vajlda, Sartra, Dantea,
Bakmana, Kamija, Hesea i Žida preko Gorkog, Frojda i Munka pa do Nikole Miloševića ili Virdžinije Vulf.
U knjizi otkrivamo zašto je Dostojevski uvek bio „na strani podeljenih, slomljenih ličnosti, a na ljupkoj distanci sa ukočenim likovima muzejske odsutnosti“, ali i učimo da „čitajući njegove romane, dobijamo nadahnuće da slobodno dišemo i živimo živi život, odgovorno i samožrtveno“. Na lepo posećenom predstavljanju knjige „Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ u organizaciji izdavača knjige Lagune njen autor je nadahnuto govorio okupljenim čitaocima i u sažetim crtama nagoveštavao kakve nas duhovne avanture čekaju na ovih stotinak stranica. Rekavši i da „Bog može da spase svet, ali samo uz pomoć ljudi“, vladika je pokazao i kako skromnost i duhovitost idu podruku odgovarajući na pohvale svojoj učenosti:
„Ja sam svoju mudrost ostavio u frižideru da se ne iskvari!“
Nije naodmet podsetiti da je episkop Maksim već objavio dvadesetak knjiga na različite teme, da je nakon služenja vojnog roka završio Pravoslavni bogoslovski fakultet, potom magistrirao i doktorirao dogmatiku i patristiku na univerzitetu u Atini, da je postdoktorske studije vizantijske istorije i teologije učio na Sorboni u Parizu, a da je kao profesor radio ili radi na univerzitetima u Parizu, Bostonu i Beogradu. Slikanje mu je hobi iz studentskih dana.
„Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ samo su jedno, novo poglavlje u Vašoj višedecenijskoj stvaralačkoj besedi o ovom piscu i filozofu: da li su Vaše slike bile povod da nastanu i reči i pisane misli koje krase ovu knjigu ili je ideja o njenom objavljivanju imala drugačiji put?
Nadahnuće da napišem ovakvu knjigu došlo je iznenada, ali povod je dao jubilej dvesta godina od rođenja Dostojevskog (1821–2021), kao i potreba za dijalogom sa samim junacima i junakinjama njegovih romana. Razmišljao sam kako bi izgledalo jedno vizuelno uzdarje velikom piscu za njegov rođendan. Pisanje o junacima i njihovo slikanje simultano su se događali u jeku episkopskih obaveza na jednoj strani i umetničkih impulsa na drugoj. Slikarska platna, baš kao i novele Dostojevskog, rezultat su „ne-euklidskog“ čitanja stvarnosti, i stoga imaju lični karakter, pa samim tim i manjkavosti. Moja je velika želja da se ljudi vrate čitanju Dostojevskog, kao i njegovim genijalnim mislima da je stvarnost dublja od bilo kakvog pokušaja ljudske mašte da je sagleda i da je čovek dublja tajna od najnaprednijeg skupa algoritama.
Da li je trenutak u kome se knjiga pojavljuje sasvim slučajan? Vaš prijatelj vladika Grigorije u predgovoru komentariše današnji svet i kaže da je on u ratu zato što su i istok i Zapad zaboravili na večne istine Dostojevskog? Šta Vi kažete – šta smo to zaboravili o čemu je Dostojevski pisao?
Knjiga je za mene nastala, rekao bih, promisaono. Mi težimo zaboravu svega pa i velikana, ali tu je uloga čitanja i potreba uvek novog i svežeg tumačenja. Savremeni tragični rat u Ukrajini, u kome je, po rečima Ukrajinskog mitropolita Onufrija – velikog prijatelja Srpske Crkve – Kain ustao na Avelja, izdaja je Dostojevskog. Jer prouzrokujući ubistvo hiljada ljudi, Ukrajinaca i Rusa, neki su očigledno zaboravili ono ključno zapažanje ovog književnog velikana da „sreća celog sveta nije vredna suze deteta“. Negde sam čitao da su negdašnji sovjetski zatvorenici svedočili da su im upravo ruski klasici spasli živote u radnim logorima, dok su jedni zatvorenici prepričavali drugima romane Dostojevskog, Turgenjeva i Tolstoja. Moćna ruska književnost nije mogla da spreči Gulage, ali je pomogla zatvorenicima da ih prežive. Svojom proročkim porukama Dostojevski se obraća ne samo tamo „nekima drugima“ nego i onima na Istoku koji ponekad radije biraju stav i etiku Velikog inkvizitora.
Kakav je ovaj trenutak sada u Americi, gde službujete, u odnosu prema ruskoj kulturi i istoriji, pa i Dostojevskom? Čini se da je svih ovih meseci tamo bilo manje histerije i antiruskih akcija u kulturi i umetnosti nego u Evropi?
Suprotno nekim tumačenjima i dezinformacijama, na Zapadu nije došlo do „otkazivanja“ Dostojevskog i drugih ruskih junaka usled rata u Ukrajini. U Americi, Britaniji, Francuskoj, da pomenem ove zemlje, bez prekida se nastavlja sa predavanjem i izučavanjem ruskih pisaca na univerzitetima. O tome smo početkom decembra slušali od francuskog filosofa Mišela Elčaninova koji je rekao: „Francuzi hrle na
Čehovljeve komade, gledaju filmove Sokurova, čitaju Dostojevskog i
Bulgakova, a ja sam nedavno u Parizu držao predavanja o ruskim filozofima ne primetivši nikakvu uzdržanost publike.“ Pre dva meseca je u Engleskoj održan ozbiljan seminar na temu novih interpretacija Dostojevskog. Zapad ne samo da ne ukida Dostojevskog i ruske pisce nego ih još usrdnije proučava. Nekoliko izolovanih slučajeva – poput profesora Paola Norija iz Milana – nije poništilo ruske pisce nego doprinelo da ih još više čitaju, kritičkim okom – baš kao i druge evropske klasike. S druge strane, posvećena proučavanju Rusije i Istočne Evrope, mnogobrojna odeljenja za slovenske jezike i književnosti nedvosmisleno su osudila agresiju Rusije na slovenski narod Ukrajine. U svakom slučaju, svima toplo preporučujem da prate delatnost Međunarodnog udruženja Dostojevskog, najznačajnije naučne platforme nastale pre pedeset godina na Univerzitetu u Melburnu.
Zanimljivo mi je da je i Vas vladika Grigorije svrstao u sam univerzum Dostojevskog uporedivši Vas sa njegovim junacima Aljošom Karamazovim i knezom Miškinom. Kako Vam se to čini?
Imati u sebi spoj Aljoše i Miškina bio bi najveći poklon kada bih ga dobio, pa da zahvaljujem vladiki Grigoriju na komplimentu. Ipak, ne zaboravimo da su svi junaci Dostojevskog ljudi koji se kreću na amplitudi između dobra i zla, istine i laži, lepog i ružnog, čistote i sladostrasnosti. Sigurno je da je Aljoša, taj „monah u svetu“ mnogima od nas jedan od omiljenih likova, čiji pogled vidi i dobro i zlo, ali nema dilemu šta da izabere. On samovlasno i htednuto, etosom slobode i ljubavi ukazuje na jednu kulturu u kojoj – u tome leži njena relevantnost danas – vlada svest da prave slobode nema bez transcendencije. Aljošin brat Ivan govori kako je „hristolika ljubav prema ljudima čudo nemoguće na zemlji“. Osim toga, kroz Aljošu govori starac Zosima vizijom odgovornosti „za sve“ uključujući i sudbinu tvorevine. Dostojevski je afirmisao one likove koji svoju vrlinu iz skromnosti skrivaju te nehotice izlivaju blagodat na sve.
Sa druge strane, Vi poredite oca Justina Popovića sa Dostojevskim. Kako to?
To poređenje je, u stvari, izneo otac Stamatis Skliris, rekavši da je Justin bio iskren čovek koji je imao dar da zalazi u sokake one mračne strane ljudske egzistencijalne dubine, da bi, po rečima apostola Pavla, „svima bio sve“ – time je Pavle hteo da kaže da je i za one obeznađene bio i sam obeznađen, „spasilac napuštenih u tutnjavi sveta“, da se poslužim
Handkeovim rečima o ulozi svakog pisca. Naravno, svako poređenje nosi rizik uprošćavanja. Poenta je u tome da se sa Dostojevskim i njegovim junacima mogu porediti svi poniženi i uvređeni. Umberto Eko rekao da je Dostojevski veliki zato što je pisao o gubitnicima. Znate li da je Dostojevski bio nadahnuće i za crnačke, odnosno afroameričke pisce! Umesto da bude samo još jedan „mrtvi beli čovek“, Dostojevski se pojavljuje kao srodna duša za mnoge crnačke pisce pružajući im sredstva za predstavljanje sopstvene društvene stvarnosti. U svetu nepravde i diskriminacije saosećajni portreti patnje junaka Dostojevskog pomogli su crncima da shvate svoje proživljeno iskustvo i danas su veoma cenjeni.
Objašnjavajući taj univerzum slavnog ruskog pisca, Vi ga, uglavnom, vidite kroz odnos Dostojevskog prema crkvi, religiji i veri koji je često bio originalan, možda i kontradiktoran. Da li ste to činili zbog toga što ste Vi svoj život posvetili Bogu pa Vam je taj pristup bio najvažniji ili su život i delo pisca zaista neraskidivo povezani sa pravoslavljem?
Ne mislim da je Dostojevski neko koga možemo koristiti kao „adut“ u bilo kakvoj ideološkoj raspravi. Radije ga vidim kao čoveka koji svojim spisima ukazuje na autentičnost života i slobode u svoj njihovoj ambivalentnosti. Kada kažem da je „izrastao iz krila crkve“, mislim na predanje koje nije eksplicitno crkveno, ali jeste duhovno – obeleženo podvižništvom i natopljeno evharistijskim zajedništvom. To je viđenje sveta ukorenjeno na hrišćanskom milosrđu, koje zrači iz starca Zosime ili Sonje Marmeladove koje Dostojevski prikazuje kao decu raja. Zanimljivo je da, dok današnje studije o Zosimi ističu njegovo hrišćanstvo, neka ranija čitanja su isticala njegov status glasnogovornika socijalističkih ideala. Za mene je Dostojevski neko ko zastupa ovaploćenjski realizam, u kome se životna drama odvija na ontološkom, a ne etičkom planu. Tema ovaploćenja je ključna ne samo za hristološke teme poslednjeg romana Dostojevskog već i za njegovu metodologiju. U tom realizmu „svakodnevni život“ sadrži istovremeno i ograničenja i blagodat. U takvom životu razaznajemo tragove „transcendentne lepote“, praktikovanjem razboritosti i delatne ljubavi. Dopada mi se što je papa Francisko nedavno rekao da Dostojevski „i dalje nadahnjuje svakog (ko se nalazi) na hrišćanskom putu“. Pazite, to je rekao jedan papa za čoveka koji je napisao „Velikog inkvizitora“.
Mrak, mrak, mrak i povremeno – prosvetljenje. Malo je optimizma u mračnom svetu Fjodora Mihailoviča. Gde Vi u njemu nalazite nadu i svetlost?
Ja bih pošao od pitanja: šta je mrak? Ponekad mi se čini da bih namesto zaslepljujuće veštačke svetlosti reklama savremenog sveta radije izabrao svet i tamu Dostojevskog. Dostojevski se opire onom uobičajenom, predvidljivom i usko racionalnom, i na taj način stvara graničnu oblast u kojoj se premošćuje jaz između čuda i stvarnosti. Pored toga, primećeno je da je Dostojevski zagovornik autentičnog ekološkog stava koji je preuzeo od drevnog pisca Svetog Isaka Sirina. Taj monah episkop iz sedmog veka se poimenično pominje nekoliko puta u „Karamazovima“. Njegovim podvižničkim besedama koje su bile prevedene na slovenske jezike Dostojevski se vraćao iznova i iznova. Isak je verovatno inspirisao mnoge ideje koje je Dostojevski izrazio likom starca Zosime, posebno onu o očuvanju prirode. Dostojevski ne rešava prosto moralne nego egzistencijalne probleme i dileme.
Kada ste prvi put ušli u čarobni svet duhovnosti ovog pisca?
Ulazna vrata u zadivljujući, ali kompleksan, univerzum dela Dostojevskog otvorila mi je biblioteka moje srednje škole. Za razliku od nekih drugih klasika, njegove knjige nisu mirovale na njenim policama. Prva knjiga od Dostojevskog koju sam pročitao bila je „
Poniženi i uvređeni“. Na nova čitanja su me podsticali stariji drugari dok bi prepričavali scene iz „Idiota“ ili „Zlih duhova“, ili bi opisivali karaktere pojedinih likova. Sećam se da niko nije ostajao isti posle čitanja nekog od njegovih dela. Njegove knjige smo čitali i tokom letnjeg raspusta. Ostajali smo zadivljeni pred širokim spektrom likova iz svih društvenih slojeva i psiholoških tipova. U „Braći Karamazovima“ bio mi je dirljiv opis Mitje (Dimitrija) i dilema kojom se mučio: „Umreti kao podlac ili kao pošten čovek!“.
Kada je, po Vama, pravo vreme za upoznavanje sa Dostojevskim i kojim redom biste, po školskom ili studentskom uzrastu, predložili da se čitaju određena njegova dela?
Verujem da čitanje može da počne sa završetkom srednje škole. Krenuo bih od „Idiota“, pa bih onda prešao na „
Zapise iz podzemlja“, „Zle duhove“ i zatim redom. Mladi čitalac će upoznati majstora pripovedača koji kombinuje percepciju psihologa sa dubinom filozofa i sumnjom jednog političkog disidenta u autoritete. Bbilo kako da počnete, uvek ćete doći do onog zaključka koji je sam Dostojevski formulisao oktobra 1876. na beleškama za „Piščev dnevnik“, a koji otkriva njegove preokupacije o neadekvatnosti ljudskog jezika da shvati ukupnu stvarnost: „Istina je da je stvarnost dublja od bilo kakvog pokušaja ljudske fantazije ili mašte da to uoči. I, uprkos prividnoj jednostavnosti pojava, stvarnost je strašna enigma. Zagonetka je u tome što se u stvarnosti nikada ništa ne privodi kraju, kao što je uzaludno tragati za počecima — sve teče i sve postoji, ali ništa od toga ne možete uhvatiti. Jer ono što ukočite, zamislite ili zapišete rečima — odmah je postalo laž. Jednom izgovorena misao je laž.“
Što znači...
Stoga on pred sve, posebno hrišćane, stavlja upozorenje da pripaze šta govore, a šta čine. Hristovo ćutanje kao odgovor na optužujući monolog Velikog Inkvizitora govori o jednoj istini koja se ne može iscrpeti gromoglasnom, pretećom propovedi, nego se manifestuje u poljupcu na anemičnim usnama Inkvizitora. Taj poljubac je božanski odgovor na „samozatvorenost i samoutamničenje“ današnjeg čoveka.
Kada ste otkrili sopstveni slikarski talenat i šta ste slikali ili crtali pre ciklusa posvećenog Dostojevskom?
Moj prvi bolji crtež je portret Dostojevskog urađen grafičkom rukom u studentskim danima. Kada sam ga nešto kasnije pokazao jednom grčkom slikaru, on mi je rekao da imam talenat. A onda su mi, dok sam radio doktorat u Atini, svet ikonografije otkrili najbolji majstori. Od tada sam pomalo slikao, a više posmatrao, težeći da se upoznam sa uzornim vizantijskim slikarima, kao i velikanima iz zapadnog slikarstva. Za slikara je odlazak u muzej ili galeriju ono što predstavlja odlazak u biblioteku za jednog akademskog istraživača. Poslednjih godina intenzivnije slikam, pored ikona, uglavnom portrete istorijskih ličnosti, od apostola Pavla, preko Isidora Seviljskog i Tome Akvinskog, do Marka Tvena i Kraljice Elizabete. Osvetliti jedan lik je često slično otkriću novog bića i stupanju u društvo preobraženih ličnosti.
Koliko često sada slikate?
Slikam gotovo svakodnevno, a i noću ustajem i sedam za platno. Ponekad se desi da mi četkica sama uđe među prste i, ne praveći od toga dramu, oslika neočekivane pejzaže. Osim portreta znamenitih istorijskih ličnosti, posebnu pažnju mi privlači apstraktno slikarstvo, a ponajviše spoj vizantijskog i modernog slikarstva. Ne želim da budem kaligraf u slikarstvu, već radije sledim spontane izbore, u težnji da uhvatim nebeske odsjaje. Želim da naša generacija zapamti reč idiosinkrasija, kao suprotnost pukom oponašanju i mimikriji. Kada svakodnevne radnje obavljamo s pažnjom i celomudrenošću na svoj, unikatan i neizveštačen način, tada će naš život biti oslobođen okova ubeđenja i voluntarizma.
Da li je prošlogodišnja likovna kolonija u Atini u organizaciji oca Stamatisa Sklirisa bila prva prilika da se junaci iz knjiga Dostojevskog predstave slikovno? Kakve su bile reakcije stručne javnosti i građana?
Atinski omaž velikom Dostojevskom jeste pokazatelj koliko su Grčka i njena kultura vezana za rusku književnost. Reakcije u svetu su iznenađujuće pozitivne, jer je izložba prokrstarila Amerikom i ovih dana stigla do Beograda. U San Francisku je jedna profesorka književnosti rekla da je postala hrišćanka zahvaljujući Dostojevskom. Koliko mi je poznato, u Rusiji ovakve izložbe nije bilo, ali se nadam da će ova naša završiti u Sankt Peterburgu, za šta postoji interesovanje.
Kao paradoks ili zanimljivost u vezi sa Vašom knjigom je da sam Dostojevski nije cenio slikarstvo i da je, kako pišete, u evropske galerije ulazio samo zimi da se zagreje! Imate li objašnjenja za njegovu likovnu mrzovolju?
Nemam, ali mogu da iznesem jednu pretpostavku. Možda je ona zavisila od stanja slikarstva u Evropi tog vremena, a to je druga polovina 20. veka. To je vreme kada impresionizam polako počinje da nadvladava pokrete realizma i romantizma. Ne zaboravimo da je pre pojave impresionista evropsko slikarstvo prolazilo kroz krizu. Oni su uveli novinu koja je prvobitno odbačena od tradicionalista kao opasan, šarlatanski modernizam koji teži impresioniranju. Mislim da Dostojevski nije video impresionistička dela, što je šteta jer mislim da bi ih on uvažio. Impresionizam nudi najbolje od svega – uključuje poznate svakodnevne pejzaže, ali ih odražava na radikalan i inovativan način. Tu mi je Dostojevski sličan Van Gogu.
Kako to?
Da bih razjasnio tu sličnost, reći ću sledeće. Nekom božanskom ludošću obojica pletu linije – jedan četkicom a drugi mastilom – koji naslikanoj površini platna ili romana daju snažno pulsiranje i ustreptalost. Čini mi se da njihovi geniji rukuju paničnim dodirima, čime odaju i njihovu psihozu, a obojica su bolovali od sličnih simptoma. Sloboda koju im daje ovo kreativno ludilo dovodi do neobjašnjive nepredvidivosti. Ona slici ili romanu daju nedosledan, egzotičan, paradoksalan, originalan karakter i u krajnjoj liniji grade jedinstven umetnički identitet – tako je mogao da slika samo Van Gog i tako je mogao da piše jedino Fjodor Dostojevski. Dostojevski nije znao za Van Goga, ali je ovaj potonji svojim pismima bratu Teu kazao da je bio ganut opisom teškog života Dostojevskog.
Kome ste prvenstveno namenili knjigu „Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“, hoće li biti prevođena na druge jezike i imate li u planu nove rukopise i na koju temu?
Knjiga je za sada samo na srpskom i posvećena je ljubiteljima Dostojevskog. Pitanje objavljivanja na drugim jezicima sam prepustio
ad calendas Graecas. Mislim da je pravi uspeh knjige u tome što su, pročitavši je, mnogi ljudi rekli da se spremaju da iznova čitaju Dostojevskog.
Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika