Uzmeš tih naših 20-30 godina koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi, kaže pisac i osnivač
Krokodila.
Roman „
Duhovi“ (Laguna)
Vladimira Arsenijevića, završnica tetralogije
Cloaca Maxima, predstavlja epilog priče koju je autor započeo u svom slavnom prvom romanu „
U potpalublju“, koji je dobio Ninovu nagradu 1994, i preveden je na 20 jezika. Ta knjiga je nedvosmisleno označila jedno vreme i pogled jedne generacije u sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. Četvrta knjiga Arsenijevićeve sage ide dublje od mračne poslednje decenije 20. veka. Uzimajući leto 2020. i smrt majke kao polaznu osnovu, ova pripovest oživljava različite vremenske rukavce koji su uticali na njene mnogobrojne junake.
Kako je došlo do ideje za poslednji deo sage Cloaca Maxima?
Čitavo četvoroknjižje osmišljeno je tokom 1993. Nisam, naravno, mogao tada s punim pouzdanjem da znam da će ta knjiga biti smeštena u 2020. godinu, ali sam znao da će se odvijati dugo nakon što će se završiti svi ratovi koji su inicirali priču. I kada sam razmišljao o tetralogiji, znao sam da ću je, s obzirom na sve životne okolnosti, sigurno pisati desetak godina. Pretpostavljao sam da će, kada dođem do svoje četvrte knjige, zamišljene kao epilog, već biti mir i da ćemo rešiti sve probleme. To je bila moja polazna osnova.
Smrt majke je okidač koji pokreće mnogo različitih smrti u romanu „Duhovi“. Na neki način vraćamo se opet kroz tu smrt i na slučaj „Ribnikar“ – kao da je sve povezano…
Na sve likove iz knjige suštinski je negativno uticala činjenica da žive tu gde žive. I to nije stvar nekakvog usuda, ne treba o tome misliti u mističnim kategorijama. To je stvar društvenih okolnosti koje su zapravo pažljivo stvarane. Na kraju kada osmotriš, mnogo toga je stvar dubokog političkog promišljanja i želje da se društvo zauvek drži u ovoj mizeriji od stvarnosti. I sada se mi svi pitamo zašto se ovo u „Ribnikaru“ desilo. Ceo taj jezik i pitanja tipa: „Šta nam se to dešava?“ Ništa se nama ne dešava! Naprotiv, neko nešto čini, a sve nakon toga su posledice.
Zašto se roman zove „Duhovi“?
Pripovedač u knjizi više puta kaže: „Samo su duhovi oko mene.“ Nijedan od likova o kojima se u knjizi radi nije potrajao dovoljno dugo da doživi ovo vreme. Ali postoji i drugi način da se to razume. To je ona priča o prošlosti koja nikad nije mrtva, a najčešće nije baš nije ni prošlost. Ovde postoji taj gotovo fizički osećaj da nama svi ti slojevi naše prošlosti bukvalno naležu na glavu i ne daju nam da se podignemo. Dišu nam za vrat, stalno su tu. Kada napraviš vremensko poređenje – 1945. u aprilu Hitler je bio u bunkeru u Berlinu, i nadirali su saveznici i Crvena armija, a 1965. su Bitlsi svirali u Hamburgu. A onda uzmeš tih naših 20-30 godina, koliko je proteklo od poslednjih ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i dalje se ne vide nikakvi rezovi već beznadežno plutanje u jednom opštem vremenu, gde je sve uvek jednako živo. I to su ti duhovi.
Danas mnogi autori po ugledu na Knausgora pokušavaju da pišu o sebi i stvarnim ljudima, što je prilično pipavo. Kako se Vi nosite sa tim odnosom fikcije i stvarnog?
Narator u „Duhovima“ više puta kaže da je to što piše njegov pokušaj autofikcije. Ali nije i moj jer ja nisam on i pišem fikciju. Sigurno ne delim svoj prljav ili čist veš unaokolo.
Ne volite tu vrstu književnosti?
Nemam ništa protiv nje, mislim da neki ljudi to sjajno rade, Knausgor dosta dobro, doduše na preskok. U tim hiljadama strana „Moje borbe“ ima svega i svačega. Ali načelno ne vidim stilska ili žanrovska ograničenja za koja mogu da kažem: ovo baš volim, a ovo nikako. Ali moja knjiga je fikcija iako su ljudi često poistovećivali naratora sa mnom, pa još uvek doživljavam komične situacije tipa: „I dalje živiš u Molerovoj?“ ili „Šta radi Anđela?“ Ali „on“ nikada nije trebalo da bude „ja“.
Odlazak u Ukrajinu tokom rata koji traje je sigurno za Vas bilo važno iskustvo. Šta Vam je najveći utisak?
Kada čovek krene na takvo jedno mesto u takvim okolnostima, naravno da je utisaka previše da bi ona mogla da se sortiraju. Ali jedna stvar me je jako pogodila i rastužila – pored činjenice da se tamo odvija tragedija u kojoj civili svakodnevno stradaju – putujući kroz Ukrajinu, vidite jedno društvo koje je makar trenutno sravnilo unutrašnje razlike i konfikte. Paradoksalno, zavladala je jedna vrsta čudnog mira, osećaj plemenite borbe i spremnosti na istrajnost i hrabrost. Količina iracionalne mržnje koja ovde kod nas postoji prema Ukrajini je nešto što meni zagorčava život na dnevnom nivou. A mi kad god smo bili u Ukrajini, nismo čuli ni jednu jedinu lošu reč o Srbiji, izuzev čuđenja da su Srbi toliko zalutali u svom razumevanju rata u Ukrajini, da su se nekako svesno našli na strani nesumnjivog agresora, protiv naroda koji je njemu na kraju krajeva daleko bliži.
I za kraj, predstojeći Krokodil festival biće održan od 15. do 18. juna. Koja važna imena dolaze i šta još zanimljivo možemo da očekujemo?
Pored nemačkog pisca Bernharda Šlinka, kao vrhunske strane zvezde, imaćemo i fantastičnu selekciju regionalnih gostiju kao što su: Viktor Ivančić, Zoran Predin, Boris Buden, Robert Perišić… Na otvaranju festivala biće novo scensko čitanje predstave „Urotnici“, koju smo Igor Štiks i ja radili po motivima naše edicije
Zajednička čitaonica. Imaćemo i muzički program u okviru koga će nastupiti LP Duo, Sara Renar… Predin će, pored književnog nastupa, takođe imati mini-koncert. Velika strukturna promena festivala jeste da ćemo, pored večernjeg programa, imati i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih događaja na tri zasebne zone na prostoru ispred Muzeja Jugoslavije.
Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs