Vladimir Kecmanović: Živimo u svetu globalnih zlostavljača

„Postoji nekoliko razloga zašto nisam pisao novi roman nakon ʼOsameʼ, koji je izašao 2015. godine. Jedan od njih jeste taj što sam radio scenaristički posao za nekoliko projekata, pripremao sam antologiju kratkih priča i radio sam tri kratka romana o Nemanjićima sa Dejanom Stojiljkovićem, zbog čega sam objektivno imao mnogo manje vremena da se posvetim novom romanu. Drugi razlog, jeste činjenica da je za pisca ponekad dobro da napravi pauzu u radu, ako već ima priliku za neki drugi posao, kao što sam ja imao...“



Rekao je ovo za Glas Srpske, pisac, scenarista i publicista Vladimir Kecmanović objašnjavajući zašto je pauza između njegovog novog romana „Kad đavoli polete“ (Laguna, 2023) i romana „Osama“ (Laguna, 2015) potrajala skoro osam godina. Pisac kaže da je to odsustvo na neki način i pomoglo i odmoglo u pisanju novog romana, jer je tokom rada shvatio šta želi raditi, a šta ne.

„Treći, rekao bih i najvažniji razlog za toliko dugu pauzu između dva prozna dela, jeste da sam u jednom momentu imao kreativni zastoj, pošto sam proteklih godina započeo pisanje dva romana koje nisam završio. Nekako mi se radnja otela kontroli i prosto sam osetio da moram da stanem. U pitanju je bio jedan roman kojem je tema Tito i jedan roman sa dosta intimnijom temom. Dve teme, od kojih ću jednu verovatno završiti, a možda i drugu. Naime, pisac prema mom mišljenju ne treba da piše ako ne oseća jak unutrašnji poriv za temom o kojoj piše, a tokom rada na ovim romanima sam taj poriv nekako izgubio i počeo sam se vrteti ukrug nezadovoljan smerom u kojem idu ti romani. Kada se pojavila ova ideja za ʼĐavolaʼ, nekako sam znao da ona mora biti prva završena, pošto sam je fudbalskim jezikom rečeno, ʼimao u nogama, na loptiʼ. Očekivao sam da on bude kraći roman, ali to nikad ne možete isplanirati kada je pisanje u pitanju, iako se nije razvodnio, kao pomenuta druga dva romana koja sam pisao, već je sledio formu koju sam imao u glavi na početku rada“, rekao je Kecmanović.

Knjiga „Kad đavoli polete“, osim što je povratak formi romana, povratak je i ogoljenom minimalističkom stilu rečenica romana „Top je bio vreo“ i „Sibir“, koje tokom čitanja djeluju kao da su pisane u dahu? Pišete li brzo ili pišete dugo uz brojne korekcije napisanog.

Prvi put u karijeri sam imao problem sporog pisanja sa pomenutim romanom o Titu. Navikao sam da pišem sa unapred dobro promišljenom idejom i jasnim smerom u kojem želim da se ideja razvija. Nikad nisam imao tekst na kojem mora da se mnogo radi i da se prekraja. U jednom dahu sam, recimo, napisao roman „Top je bio vreo“, za neka tri meseca. U sličnom ritmu pisao sam i „Kad đavoli polete“, mislim da od početne ideje do završetka romana nije prošlo ni godinu dana. Tekao je jasno, bez skretanja, makar iz mog autorskog ugla.

Tema Vašeg romana bi prije par godina djelovala kao teorija zavjere o bogatim bijelim nasilnicima, nažalost danas je jasno da teorije zavjere nema, nego smo svjedoci realnosti koja svojom jezivošću prevazilazi svaku fikciju?

Da budem jasan, centralna tema romana o zlostavljanju usvojenog dečaka Mladena, od strane bogatog i moćnog američkog usvojitelja, nije posledica bilo kakve ideje da romanom istražujem tematiku seksualne trgovine decom ili polnog nasilja i da otkrivam neke nepoznate činjenice o tome. Ovaj roman je posledica moje želje da kažem da je car go u jednom drugom smislu, ne da otkrijem da se to događa, već da književno istražim jedan kompleksan odnos zlostavljača i žrtve i da kroz priču o zlostavljanju nezaštićenog dečaka od strane bogatog i moćnog američkog homoseksualca, izrazim metaforu o globalnom zlostavljanju koje trpimo i sa kojim živimo u svetu koji je zasnovan na zlostavljanju. Konstantno politički korektno naturanje priče o jednoj vrsti zlostavljanja kako bi se druga vrsta zlostavljanja gurnula pod tepih, a sve sa ciljem da se ljudi zlom bave parcijalno, na površan i malouman način, da im se u ruke gurne zvečka kojom će mahati kao nemoćno dete dok globalno zlostavljanje traje bez naznaka da će stati.

Nije Vas zabrinjavala ideja da time gurate prst u oko prst dežurnim zaštitnicima ljudskih prava?

Naprotiv, radovala me je. Svesno sam želeo da skrenem pažnju na nešto što se događa, a što nije politički korektno da se njime bavite. Neki drugi oblici seksualne eksploatacije su danas in i po njima se danas udara iz sve snage, dok ovakvi promiču tiho. Kao što bi rekao jedan od dva glavna junaka romana ili antijunak Kristofer Kej: „Pedere danas niko ne sme optužiti za silovanje, osim ako nisu popovi.“ Što ne znači da se homoseksualci neće naći kao meta progona, ako se politika promeni za par godina. Što nam govori koliko je danas javno mnjenje zasnovano na hipokriziji, na kampanjama za prava ovih ili onih, bez suštinskih promena ili zaštite bilo koga. I deluje neverovatno kako se ljudi tome masovno ne usprotive. Kako korona prestane biti goruća medijska tema onog momenta kada izbije rat u Ukrajini, kao da se nikad nije ni desila, kako migracija prestane biti važna… itd…

Koliko su Vas uopšte iznenadile reakcije u vezi sa romanom?

Iskreno, nisam priželjkivao suprotno, ali sam iznenađen prilično mirnim i pomalo čudnim reakcijama nakon izlaska romana. Kada je recimo izašao „Top je bio vreo“ vodio se pravi ideološko-politički rat u medijskom smislu na srpskoj književnoj sceni, koja je uslovno rečeno podeljena na dva osnovna tabora, građanski i nacionalni. Sa „Đavolom“ se desilo  da su mnogi ljudi iz te nacionalne grupacije, koja važi kao moja, reagovali pomalo skandalizovano, nisu je napali, ali su reagovali uzdržano, u tišini. Dok su sa druge strane, neki od tih tzv. LBGT aktivista, reagovali vrlo pozitivno na roman što mi je, moram priznati, jako drago (smijeh), ali sam stvarno iznenađen, nisam to očekivao. Po svemu sudeći kako se svet pretvara u haos, sve te razlike blede što je veoma opasno. Ko, kako i šta percipira postaje sve manje jasno i sve manje važno. Siguran sam da će se pobuna protiv vladavine političke korektnosti, mislim na pravu pobunu, koja tek predstoji desiti upravo u centrima gde je politička korektnost nastala.

Diktatura tih normi do te mere vređa zdrav razum i inteligenciju ljudi da je to počelo biti nepodnošljivo. Udara se na neke osnovne vrednosti uz koje su ljudi generacijama odrastali, da je pitanje trenutka kada će neko reći - dosta je više!

Stilski roman koristi vrlo ekstreman jezik u opisu seksa i nasilja, skoro pa ima elemente pornografije i slešera, kao da su skinute sve rukavice u pisanju. Da li je postalo teže izazvati reakcije kod čitalaca ili je sama tema od sebe nametnula daleko eksplicitniji stil?

Opisi seksa jesu eksplicitniji i ima ih mnogo više nego u mojim ostalim romanima, ali to je, kao što ste primetili, nametnuto samom temom. Ne možete pisati o seksualnom nasilju bez eksplicitnog opisa seksualnog nasilja. Iskreno, nisam očekivao toliko reakcija u vezi sa korišćenjem seksa u priči romana, nisam imao ni minimalnu ideju da ću napraviti tu vrstu intrige. Računao sam, nije ovo vreme Henrija Milera da se ljudi zgražavaju na opis seksa u romanu, kao pre 100 godina i da nekog uopšte danas možete sablazniti opisom seksa. Ipak, izgleda da se neke stvari kod ljudi nikad ne menjaju pa je i danas veći tabu seks, nego nasilje nad detetom ili nasilje uopšte, što je porazno za umetnost i za ljudsko društvo uopšte.



Kroz roman se provlače brojne reference na motive „Hamleta“, od najavne rečenice romana „Ne ubija onaj koji drži nož, nego onaj kom ostaje imperija“, do direktnih citata u finalu romana. Jasno je da su teme moći, nasilja i pohlepe, koje su inspirisale Šekspira, jednako aktuelne i danas, samo što se čini da nivo licemjernosti i hipokrizije o njihovom iznošenju na svjetlo dana nije nikad bilo na višem nivou.

Globalno silovanje sveta nikad nije bilo jasnije. Ogoljena vladavina nasilja i moći nad slabijim nikad nije bila direktnija. Ko god želi može proveriti šta nam se dešava, ne samo putem društvenih mreža o čijoj se demokratičnosti i slobodi može svašta reći, već i zbog toga što oni koji sprovode silovanje svoje namere više i ne kriju. Iako sam to pomenuo stotinu puta do sad, ponoviću ponovo, jer me to i po stoti put fascinira – jedan od kreatora novog svetskog poretka Zbignjev Beržinski, politikolog, savetnik i advokat američke hegemonije u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla“, vrlo jasno i precizno objasnio je namere Amerike u vremenu u kojem živimo. Da parafraziram: „Naša namera je da osvojimo svet i kako bismo došli do tog cilja koristićemo svako sredstvo od rata preko ideološke doktrine pod velom borbe za ljudska prava, političke slobode i šta nam god bude korisno u tom cilju...“ I šta se desilo, ništa! Taj mehanizam i dalje funkcioniše. To nije tajni dokument. Sve je to napisao i objavio širom planete, pošto naravno niko nije smeo da ga cenzuriše, ali dalje postoje ljudi koji kao korisni idioti ponavljaju ove mantre pravdajući nešto što se ne može opravdati. U pitanju je igra stara kao svet, koju su igrali i junaci „Hamleta“, a zove se vladavina sila i nasilja, samo što oni za razliku od današnjih siledžija nisu svoje namere uvijali u parole o ljudskim pravima i nisu vređali zdrav razum silovanih.

Građanskim ratom u BiH bavili ste se u romanima „Top je bio vreo“ i „Osama“, zbog oba ste hvaljeni i nagrađivani, ali ste i preživjeli svojevrstan „lov na vještice“, iako bi se reklo manje zbog književnih, a više zbog političkih dilema i pitanja?

„Top“ je definitivno bio izložen tim imbecilnim napadima koji su meni kao piscu mnogo koristili, jer je roman ostao neplanirano dugo u žiži javnosti i bio veoma čitan. Sa druge strane, „Osama“ je dočekan jednim ignorisanjem, sada ne znam da li zbog teme ili zbog mene, pošto su izabrali drugu strategiju da mi ne pomažu (smijeh), ali čini mi se da sam upratio samo jednu negativnu reakciju iz Sarajeva i to prilično duhovitu. Istina, ne direktno upućenu romanu ili meni, već je to bio komentar na blurb Muharema Bazdulja u kojem je on napisao da roman izražava empatiju za tragiku bosanskog muslimana, a taj iz Sarajeva, pitao je u čemu se ta tragika sastoji, da li je u tome što ne znaju pravilno da govore (smijeh).

Kada već pominjemo „Top“ proteklo je od njega skoro 15 godina, kako iz ove perspektive gledate na njega i da li bi i jedan zarez danas promijenili?

Zarez i tačku, verovatno bih. Suštinski ne bih ništa. Kada sam ga pisao, plašio sam se da u nekim momentima radnja usporava i luta, ali kasnije sam uvideo da su reakcije publike i kritike potpuno suprotne od mojih strahova. Da budem iskren, nisam od pisaca koji nešto kasnije dorađuju i menjaju, što je napisano, napisano je.

Sa druge strane, „Top“ je dočekao filmsku ekranizaciju koja se nije dopala ni Vama, ni režiseru, ni onima koji su roman voljeli pa čak ni onima koji su roman napadali, što je vjerovatno paradoks kakav se ne dešava često?

Piscima se inače teško može dopasti film po njihovom delu, ali je u ovom slučaju to baš bilo ekstremno. Moguće je da se film ne dopadne i publici knjige, ali kada se ne dopada reditelju koji ga je radio, to dosta jasno govori kakav je film snimio. Osnovna ideja je bila da film pomogne romanu kako bi ga pročitalo jedno deset puta više ljudi, ispostavilo se da je roman pročitalo jedno 30 puta više ljudi nego što ih je pogledalo ekranizaciju, što ponovo mnogo govori o filmu.

Srpska književnost nikad nije bila masovnija, izdavača je takođe sve više, ali koliko se kvalitet krije u tom kvantitetu, pogotovo u svjetlu činjenice da je bilo kakva objektivna kritička svijest posljednjih decenija veoma srozana, prije svega zbog ideoloških i dnevnopolitičkih uplitanja u umjetničke krugove?

Zanimljivo je da se i te dve podeljene strane u srpskoj književnosti, koje sam već pominjao, rasipaju u neke manje tabore iz raznih razloga, nažalost vrlo malo umetničkih, ali to je možda i dobro, nešto se ipak dešava. Bilo kakva promena bolja je od tog stajanja u mestu gde se skoro ništa ne dešava, jer je najveći deo književne kritike i nagrada izgubio smisao, upravo zbog tih ideoloških ili političkih podela u kojima samo književnost gubi, dok svi ostali dobijaju.

Imena

Koliko je slučajnost što se Kristofer ili Kej preziva Stenton, slično kao i čuvena marka kaubojskih šešira „stenson“, a ime njegovog oca je Vilijam Bil, koje dijeli sa jednim od najčuvenijih junaka Divljeg zapada Vilijemom Bilom Kodijem?

Nije bila namera (smijeh). Birajući imena nekako su iskočila ova koja sam koristio u romanu i koja su verovatno čučala negde u mojoj podsvesti zbog svih tih uticaja skupljanih tokom života. U svakom slučaju, lepo se poklopilo što svakako govori dosta o snazi tih arhetipova.
 
Razgovarao: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske