Roman „
Pesma o tri sveta“
Vladimira Pištala, koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu i koji je ovenčan nagradama
Beskrajni plavi krug i
Dr Špiro Matijević za 2023. godinu, vodi velika i hrabra mašta, praveći širok kulturološki zahvat, od baroka – doba ranog prosvetiteljstva, masovnog ropstva i građenja svetskog sistema, pa sve do Napoleonovog osvajanja Perasta.
Zašto ste odlučili da roman napišete iz perspektive žene?
Moj junakinju Ozanu Bolicu oteli su gusari. Ona nije birala da vidi svetove koje je upoznala. Mislim na Tunis i na Salem, koji je u 18. veku bio Nova Engleska, i Montreal, koji je u tom trenutku bio Nova Francuska. Kada se već našla u njima, ona je birala otvorenost. Muški heroji, pre svega Ozanin slavni ujak, admiral Vicko Bujović, nisu želeli da razumeju druge. Ozana je želela. Među junacima hrabrim da ubiju, Ozana Bolica je bila hrabra da razume. Otvarale su joj se oči po telu. Sve je videla kao oblike sebe. Ona je rekla: „Shvatala sam krvlju, učila sam brzo, savijala sam se prema energijama kao biljka prema suncu. Postojala je pukotina u obmani. Iskre u ljudima su se prepoznavale.“ Svet u kome se obrela bio je pun učitelja i gospodara. Po svom znanju oni su i gospodarili. Najviše znanja su imali oni koji su mogli da definišu šta je znanje. Pred Crkvom Svetog Nikole u Perastu stoje spomenici trojice slavnih Peraštana. Nema spomenika ženi. Spomenik ženi je ovaj roman. Bilo je zanimljivo napisati roman iz pozicije žene. Ta pozicija podvlači stanje ranjivosti i proširuje ono što je pisac u stanju da shvati i izrazi. Pored toga, Ozana nije bilo kakva žena. Ona je artikulisana, hrabra, radoznala i čulna. To je biće na koje se mogu ugledati i žene i muškarci.
Rođena u Perastu, živela je na više kontinenata. Koliko se mapa njenog sveta razlikuje od ovog današnjeg, u kome živimo?
Živimo u svepovezanom svetu. Verujemo da nešto što se desi na drugoj strani planete, po efektu leptirovog krila, može uticati na nas. To je
Miloš Crnjanski nazivao sumatraizmom. Crnjanski je primetio da su iste boje trešnje i korali. Sanjao je snežne vrhove Urala. Javljalo mu se ime dalekog ostrva Sumatra. Osećao je izmeštenost i veliku povezanost. Odjekivao je u svetu. Slično oseća i junakinja mog romana. Pesma o tri sveta je priča o vatrama i suknjama. O ludilu, o vešticama. O divljacima i čipkanim kragnama. O imperiji. O gospodarima i učiteljima. O Evropi, Africi i Americi. O Veneciji, Tunisu i Salemu. Ona odjekuje u svemu tome i sve to odjekuje jedno u drugom. Venecija u Boki. Boka u Tunisu. Tunis u Americi i Novom svetu. Novi svet u brdima iznad Boke. „Pesma o tri sveta“ je metafora potrage i nade, roman o velikom plavom krugu, i o bačenosti u postojanje. Svet je povezan u ono što se naziva globalni sistem. Na početku modernog doba povezali su ga gusari u službi imperije. Bili su to ljudi kao Vicko Bujović, Mozes Volrič ili Frensis Drejk. Globalni sistem je stvoren u vreme Ozane Bolice. Svet je danas povezan više nego ikad. Samo što je 18. vek bio vreme kolonijalizma, prosvetiteljstva i masovnog ropstva. A naše vreme je doba neokolonijalizma.
Kakav je odnos mašte i istorijskih činjenica u ovoj prozi?
Uvek ono što ne znate o faktima krpite maštom. To je prirodno. Većina fakata je u romanu tačna. Sami po sebi, fakti bi bili kao dijeta bez soli. Boje ne postoje bez svetlosti. Roman ne postoji bez mašte. Rambo je rekao: „Čovek je mašta. Ostalo je majmun.“
Autor: Mića Vujičić
Izvor:
NIN