Podnaslov knjige „
Zajedničko razmišljanje“ nemačke ekspertkinje za kadrovski i organizacioni razvoj
Karoline Volf glasi: „VUCA – svetu su potrebni ozbiljni umovi“. U kakvom vremenu živimo možda najbolje svedoči to što ga u potpunosti opisuje spomenuti akronim koji su skovali (američki) vojni eksperti za potrebe ratovanja u novom svetskom kontekstu. Naime, VUCA znači nepostojanost (
Volatility), nesigurnost, neizvesnost (
Uncertainty), složenost (
Complexity), višeznačnost (
Ambiguity). Međutim, osim što u savremenosti hodamo „kopnom od butera“, kako koristeći jedan pomorski termin još u predgovoru piše Volfova, mi živimo i u epohi znanja, pospešenog opštom digitalizacijom: u razdoblju u kom su, kako stoji u podnaslovu, „potrebni ozbiljni umovi“.
Šta još podrazumeva novi globalni kontekst, odnosno, šta ozbiljan um s tim u vezi treba najpre da shvati? Pre svega da je mešavina tekuće neizvesnosti i složenosti odveć zbrkana da bi s njom mogli da se iznesu slobodni strelci. Više no ikada pre, neophodan je zajednički pristup. S druge strane, veća potreba za timskim radom nipošto ne znači poništenje individue. Naprotiv, da bi ona mogla da valjano udruži rad, najpre treba da pođe od sebe. Na početku knjige Volfova traži od čitaoca, ubirući njegovu empatiju i iskrenost, da razmisli o tome da li više voli da izriče sudove ili da postavlja pitanja. Ukoliko je jedinka koja želi da udruži rad sklonija iskazima nego upitima, neophodno je da to koriguje, što zaista nije prevelika personalna promena s obzirom na moguću dobit. Takođe, pred kraj knjige, autorka ohrabruje na individualizam kritikujući pogrešan pristup
brejnstormingu kao bitnoj poluzi timske akcije. Naime, kao da se zaboravilo da bi njen prvi korak trebalo da bude pismeno prikupljanje ideja u tišini, što, pre njihovog iznošenja, svaki učesnik treba da učini
sam za sebe.
Koje metode Volfova još predlaže za uspešan zajednički rad? Najpre je nužno podvrgnuti ključni akronim sadašnjice alternativnom, pozitivnom tumačenju. VUCA ne mora da znači nepostojanost, nesigurnost, složenost i višeznačnost nego, kako to predlaže sociolog Bob Johanson, i viziju (
Vision), razumevanje (
Understanding), jasnoću (
Clarity) i agilnost (
Agility). Osim delovanja shodnog ovakvom tumačenju, Volfova kao hipnosistemska psihološkinja sugeriše zaključke osnivača ovog pravca Guntera Šmita. Hipnosistemska kompetitivnost daje prioritet kooperativnosti u odnosu na takmičarski duh i, naravno, u odnosu na konfliktnost. Međutim, daleko od toga da se autorka zadržava na teorijskim zaključcima.
Naprotiv, knjiga je puna parabola i konkretnih primera – katkad ojačanih prikladnim grafikonima – valjanog razvoja timskog rada, kao i smetnji za to. Na primer, usled nepoverenja da njihove ideje neće biti prihvaćene i da će ispasti neuticajne, mnogo poslovnih osoba glumi moć baveći se usred sastanka formatiranjem na svom laptopu ili se zamajavajući gedžetima. Autorka ohrabruje poslovne ljude na poverenje i rizik da „zaraze“ ostale učesnike takvim duhom po cenu da im ne bude uzvraćeno. (Na kraju krajeva, ko nije spreman na poverenje i rizičnu proaktivnost, i ne zaslužuje našu saradnju.) Ukoliko se pokaže uspešnom, pomenuto „zaražavanje“ se zapravo ispostavlja detoksikujućim. Saradnja onda postaje poprište valjane upotrebe ličnog mentaliteta, veština i (sa)znanja svakog učesnika, plodotvornog ukrštanja različitih tačaka gledišta uz razvijanje zajedničkog duha i poštovanje svakog pojedinačnog. A ako je tako, i ako daje dovoljno ubedljivih primera za to, knjiga „Zajedničko razmišljanje“ Karoline Volf čini da se jedinka koja je pre njenog čitanja strepela od ličnog poslovanja u doba opšte nepostojanosti, nesigurnosti, kompleksnosti i višeznačnosti, obraduje što živi u upravo takvom vremenu.
Autor: Domagoj Petrović