Naša sugrađanka Žaklina Kiš-Jocić u poslednjih godinu dana objavila je čak dva romana – „Vrh greha“ i „Pečat u crvenom vosku“. Promocija druge knjige na štandu „Lagune“, izdavača oba naslova, na Sajmu knjiga u Beogradu bila je povod za razgovor s ovom autorkom.
PANČEVAC: Da li izdavač nameće tempo objavljivanja ili sami o tome odlučujete?
ŽAKLINA KIŠ-JOCIĆ: Izdavači se trude da objavljenom romanu daju vreme da nađe put do čitalačke publike, a ja sam imala privilegiju, zbog izuzetnog prijema prvog romana, da mi se u kratkom roku pojave dva romana. Na prošlom Sajmu promovisan je „Vrh greha”, a tačno godinu dana kasnije izašao je „Pečat u crvenom vosku”.
• Kakve utiske nosite s ovogodišnjeg Sajma knjiga?
– Na Sajmu je bila velika gužva, što me raduje, jer u ovoj zemlji postoje ljudi koji čitaju bez obzira na rastuće materijalno i duhovno siromaštvo. Promovisala sam roman 28. oktobra i, na moje iznenađenje, stvorio se pristojan red ljudi koji su čekali da im potpišem knjigu. S obzirom na sve veću estradizaciju naše književnosti, bila sam prijatno iznenađena činjenicom da je najveći deo njih pročitao moj prvenac iako se nisam medijski eksponirala.
• U romanu spominjete naš grad.
– Mesto zbivanja u romanu je Pančevo. Inspirisan je istinitom ispovešću jedne naše sugrađanke koja je želela da ostane anonimna. Reč je o romansiranoj priči sa elementima fikcije, što romanu daje posebnu privlačnost. Naravno, spominju se mnoge znamenitosti Pančeva, veoma uticajne ličnosti koje su obeležile istoriju s početka 20. veka.
Građu sam prikupljala u bibliotekama, a posebno sam zahvalna na pomoći zaposlenima u Arhivu. Želela sam da na neki način uvedem Pančevo u književnost, kao što je, recimo, u odličnom romanu „Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića prikazan Niš.
• Zašto ste odabrali da pišete o vraćanju u prošli život pomoću hipnoze, uprkos tome što ova metoda nije prihvaćena u naučnim krugovima?
– Hipnotička regresija je intrigantna tema danas, bez obzira na to da li ljudi veruju u nju ili ne, što dokazuje i činjenica da trenutno pregovaram o ekranizaciji romana.
Nisam se podvrgla ovoj metodi, ali poznajem mnoge ljude koji jesu i tom prilikom su doživeli nestvarna iskustva.
Metoda nije priznata u stručnim medicinskim krugovima, međutim njena terapijska vrednost je izuzetno velika, što dokazuju mnoge studije.
• Glavne junakinje u oba dosad objavljena romana nose ime Ena. Da li su romani na neki način povezani?
– „Pečat u crvenom vosku” može biti nastavak „Vrha greha”, jer je ponovo u pitanju lik samosvesne mlade žene 21. veka koja traži sebe, nekakvo pomirenje sa stvarnošću. Odabrala sam ime Ena jer me asocira na „uno”, broj jedan, na jedinstveno. Ipak, prvi roman je tako završen da se drugi može čitati kao njegov nastavak.
• Možete li nam nešto reći o trećem romanu koji pripremate?
– Već je i četvrti završen. (smeh) I treći roman može biti nastavak prva dva, ali se oni mogu čitati i nezavisno jedan od drugog. To će biti psihološki roman.
• Koje su sličnosti, a koje razlike izmeđću služavke s početka 20. veka i devojke iz 21. veka, tj. dvaju glavnih likova u knjizi „Pečat u crvenom vosku”?
– Ne bih da otkrivam previše; mogu samo reći da su one, njihovi životi, dokaz da se sudbina pojedinca, ali i naroda, kroji na nekom drugom mestu. Već postoje najave da će roman uzburkati javnost, ali sam spremna da se suočim s tim izazovom. Istrajala sam u nastojanju da roman bude objavljen bez izmena koje su mi bile sugerisane.
• U predgovoru dr Vladimira Vuletića piše da je problem donekle i u samim likovima, koji nisu sposobni da promene životni kurs.
– Upravo u tome leži tajna vraćanja u prošlost, kako pojedinca koji se suočava s ličnim košmarima tako i naroda koji mora da se razračuna s nedoumicama i nerešenim konfliktima iz prošlosti.
Samo na taj način moguće je krenuti napred.
Autor: M. Simović Izvor: www.pancevac.eu