Zanimljive priče koje se kriju iza pseudonima autora uključujući neke za koje možda niste znali

Neki autori postanu toliko poznati da prestanu da budu ljudi već postanu ikone, a naročito kada umru i postanu deo naše mašte. Ali ako kopamo malo dublje, saznaćemo dosta novih stvari o ovim piscima i njihovim izmišljenim ličnostima koje su se krile iza tih imena. Dosta autora koristi pseudonime, a ja u ovom tekstu nisam želela da pominjem one za koje, verujem, svi već znate, kao što su Žorž Sand, Džordž Eliot, Luis Kerol i O. Henri, već sam pronašla priče za koje niste znali, a koje se kriju iza legendarnih pseudonima pisaca.



Toni Morison, rođena Kloi Ardelija Voford

Moram da priznam da nisam znala da je Toni Morison imala pseudonim. Toni je nastalo od njenog crkvenog imena Antoni, kojeg je dobila nakon što je sa dvanaest godina prešla u katoličanstvo. Morison je bilo prezime njenog prvog supruga, za koga se udala 1958, a razvela 1964. godine. Boris Kačka je u profilu o Morisonovoj iz 2012, napisao da se do poslednjeg dana kajala što je ovo prezime stavila na svoju prvu knjigu „Najplavlje oko“ iz 1970.

„Baš sam bila glupa, osećam se užasno“, kazala je Morisonova. Ona koja je smislila toliko drugih poznatih imena junacima, ne može da koristi svoje spostveno ime. „Zaboga, ovo ime zvuči kao da pripada nekoj tinejdžerki. Ali ime Kloi je grčkog porekla. Ljudi koji me zovu tim imenom su ljudi koji me najbolje poznaju. Kloi piše knjige, a Toni ide na turneje i daje intervjue“, kazala je. Sve je to radila olako, ali samo ako gledate izdaleka. Ako se malo približite, videli biste da to nije zaista ona. „Još uvek nisam uspela da postanem Toni Morison“, izjavila je autorka jednom prilikom.

Te iste godine izjavila je za Gardijan da je ona podeljena na dve ličnosti: Na Kloi, i tamo neku drugu osobu.

Pablo Neruda, rođen kao Rikardo Elieser Neftali Rejes Basoalto

Pablo Neruda je promenio ime kako ne bi osramotio i uništio svoju porodicu, ili samo da bi se otarasio oca. Njegove najranije publikacije nosile su njegovo pravo ime, ali čim se ozbiljnije počeo baviti pisanjem, postao je Pablo Neruda. „Ne sećam se“, jednom je odgovorio kada su ga pitali zašto je izabrao baš taj pseudonim.

„Imao sam samo trinaest ili četrnaest godina. Sećam se da je ocu jako smetalo što sam želeo da napišem. Mislio je da će pisanje uništiti i porodicu i mene, i da ću postati potpuno nesposoban. Imao je razloge da tako razmišlja, što mi nije mnogo smetalo. Promena imena bila je jedna od prvih stvari koje sam uradio kako bih sebe zaštitio.“

Mnogi tvrde da je pseudonim izabrao kao omaž češkom piscu Janu Nerudi, na šta je Pablo slegao ramenima i rekao: „Pročitao sam njegovu kratku priču. Nikad nisam čitao njegovu poeziju, ali znam da ima knjigu koja nosi naziv Stories from Malá Strana koja govori o skromnim ljudima iz susedstva u Pragu. Moguće da sam zbog toga uzeo ovo ime, ali je to bilo tako davno, da više ne mogu da se setim. Bilo kako bilo, Česi smatraju da sam jedan od njih, da sam deo njihove nacije i zaista imam prijateljski odnos sa njima“.

Džon Le Kare, rođen kao Dejvid Džon Mur Kornvel

Od svih pisaca sa ove liste, Džon Le Kare ima najbolji razlog za korišćenje pseudonima – špijuni ne smeju da koriste svoje pravo ime prilikom objavljivanja knjiga, što je sasvim logično. Svoju prvu knjigu Call for the Dead napisao je kada je bio agent službe bezbednosti MI5, ali je knjiga štampana tek kada je prešao u obaveštajnu službu MI6. Le Kare je objasnio:

„Bio sam ono što su pristojno zvali 'strani sluga'. Otišao sam kod svojih poslodavaca i rekao da sam napisao svoj prvi roman. Pročitali su ga i rekli da nemaju primedbi, ali čak i da se u njemu radilo o leptirima, morao sam da izaberem pseudonim. Onda sam otišao do svog izdavača, Viktora Golanca, koji je bio poreklom iz Poljske. On mi je dao savet da izaberem anglosaksonsko ime od par slogova. Predložio je nešto poput Čanka Smita. Pošto sam bio jako ljubazan, pristao sam da budem Čank Smit. Posle ovoga sećanje mi se gubi. Toliko puta su me pitali zašto sam izabrao ovo smešno ime, pa sam morao nešto da izmislim. Zamislio sam sebe kako se, na vrhu autobusa, vozim preko mosta Batersei, i zatim ugledam ​​krojačku radnju koja se zvala Le Kare. To mi je sad zaista smešno, jer sam bio opsednut kupovinom odeće, i nameravao da postanem diplomata u Bonu. Ta priča je godinama svima bila zanimljiva, ali više ne želim da lažem, tako da, iskreno da vam kažem, ne znam kako sam se odlučio za ovo ime.“

Ne brinite, neće špijun da otkrije pravu priču. Ali makar nije izabrao ime Čank Smit.

Jukio Mišima, rođen kao Himitake Hiraoka

Mišima je uvek bio romantičar, pa nikoga ne bi trebalo da čudi što je njegov pseudonim nastao iz živopisne vožnje vozom. Išao je u Šuzenji kako bi se sastao sa urednicima književnog časopisa Bungei Bunka, nakon što su učitelji poslali jednu od njegovih priča Forest in Full Bloom. Želeli su da je objave, a 1944. godine pretvorena je u knjigu koju je potpisao Jukio Mišima. Njegovi biografi Naoki Inose i Hiroaki Sato su to opisali na sledeći način:

„Da biste iz Tokija krenuli do Šunzenjija, prvo se vozite vozom na liniji Tokaido i idete do Mišime, gde presedate na lokalnu liniju koja ide na jug. Dakle, imena Mišima i Juki ('ići' ili 'dužan') spontano su smišljena. Juki, što takođe znači 'sneg', bio je prikladan naziv, s obzirom na trajni sneg koji je krasio vrh planine Fudži, koja se vidi kroz prozor voza na severozapadu. Slovo 'o' u 'Jukio' je uobičajeni sufiks koji se dodaje muškim imenima.“

Takođe ističu da su japanski pisci i pesnici često koristili pseudonime i da se njegov otac zakleo da mu neće dozvoliti da se bavi književnošću, pa je uzimanje pseudonima Mišimi olakšalo život.

Autor: Emili Temp
Izvor: lithub.com
Prevod: Lidija Janjić