Papirus raste uz Nil, doseže tri do šest metara i Egipćani su pre pet hiljada godina otkrili da se od vlakana njegovih stabljika mogu praviti ne samo sandale, užad i korpe nego i papiri za pisanje. Potom su sekli ovo lišće dok ne bi stvorili oblik duge trake koju su čuvali presavijenu. Izumeli su rolnu papira.
Posle vekova u kojima je pisano na materijalima poput kamena, drveta ili metala, Egipćani su uspeli da fiksiraju strukturu na savitljivom, laganom i prenosivom predmetu. Bio je to revolucionarni napredak, zvezdani trenutak čovečanstva.
„
Zapisano u beskraju“ je naslov knjige
Irene Valjeho. Osim što je doktorirala klasičnu filologiju na univerzitetima u Saragosi i Firenci, Irene Valjeho je i romansijerka, kolumnistkinja „Glasa Aragonije“ i autorka dveju knjiga za decu. Vudi Alen kaže u jednom od svojih scenarija: „Završio sam kurs brzog čitanja“ a njegov sagovornik ga pita: „Kako ti je išlo?“, na šta Vudi Alen odgovara: „Dobro, dobro, pročitao sam ‘Rat i mir’.“ Sagovornik se ponovo oglašava pitanjem: „A o čemu se radi u romanu?" (taj
Tolstojev roman ima hiljadu trista stranica) na šta Alen odgovara: „O Rusima.“
O čemu se radi u knjizi „Zapisano u beskraju“? Pa, o knjigama i bibliotekama. To je istorija knjiga u strastvenoj retrospektivi klasičnog sveta koja se proteže do čitanja iz naših dana i noći. Što je objašnjeno podnaslovom: „Izum knjige u starom svetu.“ Ali štivo predstavlja mnogo više od zaslepljujuće retrospektive kroz istoriju knjiga u klasičnom svetu. Duž četiri stotine četrdeset devet stranica zapravo putujemo klasičnim svetom posredstvom knjiga. I sve je to stalno prožeto savremenim referancama na autore i filmadžije koji su učestvovali u sentimentalnom vaspitanju (kako je rekao
Flober) sa kojim se i ja poistovećujem; od
Borhesa do
Tvena, od Kavafija do Brisa Ećenikea, od Kanetija do Foknera, od Ostera i Peres–Revertea do
Vargasa Ljose, od Tarantina do Skorsesea.
Valjeho tvrdi da knjige „poseduju suptilnu sposobnost iscrtavanja mapa afekata i prijateljstava“. „Zapisano u beskraju“ je strastvena izjava ljubavi čitanju, književnosti, strastvena izjava ljubavi knjigama: „Ima nečeg zapanjujućeg u činjenici da smo uspeli da sačuvamo fikcije koje su se izlegle pre više milenijuma. Izumevši pisanje i knjige, čovečanstvo je naprkosilo apsolutnoj suverenosti destrukcije. Na neki misteriozan i spontan način, ljubav prema knjigama iskovala je nevidljivi lanac ljudi koji su, ne poznajući se međusobno, sačuvali blago najboljih priča, snova i misli duž vremena.“
Ova knjiga je „Hiljadu i jedna noć“ knjiga i biblioteka u klasičnom svetu. Ona prepliće priče koje proističu jedna iz druge, kada se ispripoveda jedna, najednom nastaje druga priča koja stvara još jednu novu. Pripovest klasične retorike danas se naziva
story telling (kada se izgovori na engleskom, to deluje važnije onom koji to kaže). Od priče o Aleksandrijskoj biblioteci do fiktivne Borhesove Vavilonske biblioteke (ili je bila stvarna?), preko Herkulanumove Vile Papirusa, ljubavnih pesama Sapfo i Ovidijevog ljubavnog podrivanja, ova knjiga je i praktično opravdanje grčkih i latinskih klasika, potrebe klasičnih humanističkih oblasti da bolje upoznamo same sebe (što je ponekad bolno). „Ne vredi truda sve što je novo: hemijsko oružje je najsavremeniji izum demokratije“, a nesporno je da nema ničeg modernijeg od klasičnog sveta.
Stvari klasifikujemo kako bismo ih bolje razumeli, a ova knjiga se svrstava u eseje, ali je delom i memoarska proza, knjiga priča i, da, takođe i esej koji, divno napisan, ima narativni i poetski ritam, u kojem se čitalac rastvara dok čita. Neki Egipćani na obali Nila pre pet hiljada godina su pomešali sklonosti vlakana papirusa i tako izumeli papir za pisanje. Učinili su to kako bismo, pet hiljada godina kasnije, mogli da mnogo uživamo čitajući ovo prosvetljujuće delo, „Zapisano u beskraju“, koje uvlači i zavodi čitaoca svojim ritmom, fluidnošću i snagom.
„Knjiga je položila ispit vremena, dokazala je da je trkač na duge staze“, i hiljadu godina kasnije čitati je predstavlja jednu od stvari koje daju smisao disanju. Čitati ovo delo Irene Valjeho je, kao što je napisao Marko Aurelije, „povući se u tu skučenu oblast u kojoj si ti lično.“ Knjiga koja se ne sme propustiti!
Autor: Emilio del Rio
Izvor: nuevarevista.net
Prevod: Igor Marojević