Britanska istorija obiluje fantastičnim mitovima i legendama, dok se američke priče najčešće fokusiraju na moralne pouke.
Ukoliko bismo izabrali Harija Potera i Haklberija Fina kao predstavnike britanske i američke književnosti za decu, uočili bismo nešto vrlo zanimljivo: u ovom književnom dvoboju za dečja srca i umove, borio bi se čarobnjak na obuci iz internata smeštenog u škotskim gorama protiv bosonogog dečaka koji se otisnuo rekom Misisipi, okružen prevarantima, lovcima na robove i lopovima. Jedan pobeđuje zlo čarobnim štapićem, drugi, ploveći na splavu ispravlja društvene nepravde. Iako su obojica siročići koji su dospeli u sam vrh književnosti za decu na engleskom jeziku, njihove priče su potpuno različite.
Relativno mala, ostrvska teritorija, Velika Britanija je neprikosnoveni rasadnik bestselera za decu: „Vetar u vrbaku“, „Alisa u zemlji čuda“, „Vini Pu“, „Petar Pan“, „Hobit“, „Džejms i džinovska breskva“, „Hari Poter“ i „Letopisi Narnije“. Zanimljivo je da sve navedene knjige spadaju u različite podžanrove fantastike. S druge strane, u Sjedinjenim Državama, koje su takođe iznedrile veliki broj klasika dečje književnosti, ima mnogo manje magije. Priče kao što su „Zov divljine“, „Šarlotina mreža“, „Male žene“ i „Avanture Toma Sojera“ ostavljaju jak utisak upravo zbog realističnog prikaza svakodnevnog života u gradovima i na farmama jedne mlade, narastajuće države. Dok su se britanska deca okupljala oko toplih ognjišta da slušaju priče o čarobnim mačevima i medvedima koji govore, američka deca su sedeći u majčinom naručju slušala poučne priče o svetu u kom je život težak, u kojem se ceni pokornost i poštovanje hrišćanskih vrednosti. Svaki od ovih pristupa ima svoje dobre strane, ali britanski pristup nesumnjivo nudi priče koje podstiču dečju maštu.
„Ovo je posledica potpuno različitih kulturoloških nasleđa u ovim zemljama. Britanci su, na primer, uvek negovali sećanje na paganska narodna predanja“, kaže Marija Tatar, profesorka narodne i književnosti za decu na Harvardu. „Na kraju krajeva, priča o poreklu države govori o mladom kralju čiji je učitelj bio čarobnjak. Legende su uvek bile prihvatane kao deo istorije, od Merlina do Magbeta. I dok su se Britanci bavili svojim začaranim svetovima, pragmatični Amerikanci su uvek smatrali da tlo na kojem žive treba iskorstiti“, kaže Tatar. Amerikance definiše protestantska radna etika, što je još uvek vrlo izraženo u pričama poput „Polijane“ i „The Little Engine That Could“.
I Amerikanci pišu fantastiku, ali ni nalik onoj kakvu pišu Britanci, kaže Džeri Grisvold, počasni profesor književnosti za decu na državnom univerzitetu u San Dijegu. „Američke priče su ukorenjene u realizmu; čak su i naše fantazije ukorenjene u realizmu“, rekao je, navodeći lik Doroti koja razotkriva velikog i moćnog čarobnjaka iz Oza kao šarlatana.
Američka fantastika se razlikuje i po tome što se obično završava moralnom poukom, naravoučenijem – kao, na primer, u inače lakrdijaškim delima Dr Susa, kada slon Horton izgovara: „Osoba je osoba, ma koliko bila mala“ i „Mislio sam šta sam rekao, i rekao šta sam mislio. Slon je odan sto posto.“ Čak i mačak iz šešira (iz istoimene priče) uspeva da uspostavi red i sredi haos pre nego što se majka vrati kući. U „Čarobnjaku iz Oza“, Dorotina šarena potraga završava se zaključkom: „Nema mesta kao što je dom“.
Veliku ulogu igraju i predeli: britanska starinska seoska naselja, usamljeni zamkovi i simpatične farme – iz svega se crpi inspiracija za pričanje bajki. Kako se Marija Tatar izrazila, Britanci su zadojeni svojim idiličnim okruženjem: „Setimo se Beatriks Poter kako razgovara sa zečićima okružena živom ogradom, ili Vinija Pua kako tumara Stogodišnjom šumom“. Ni Dž. K. Rouling nije bez razloga smestila radnju serijala o Hariju Poteru u Hogvorts, školu za veštice i čarobnjake u sablasne divljine škotskih gora. Luis Kerol je iskoristio starinske, kamenim zidovima ograđene vrtove, uspavane reke i tajne hodnike univerziteta u Oksfordu kako bi udahnuo život u svoju čudnovatu pripovest o Alisi u zemlji čuda.
Za razliku od toga, ogromna prostranstva Amerike su manje prijatna, manje pristupačna i manje zlokobna. Likovi koji nastanjuju njene veličanstvene, purpurne planine i plodne ravnice su neuporedivo realističniji: tu je magarence („Brighty of the Grand Canyon“), bostonski policajac koji zaustavlja saobraćaj kako bi omogućio prolaz pačićima („Make Way for Ducklings“) i poštom naručena mlada („Sarah, Plain and Tall“) koja donosi ljubav usamljenoj deci na farmi na srednjem zapadu. Nema zmajeva, čarobnih štapića ili Meri Popins i njenog kišobrana.
Britanske paganske religije i priče na kojima je zasnovana njihova tradicija nikada nisu nestale, izjavila je profesorka književnosti Meg Bejtmen. Paganska Britanija, a naročito Škotska, odolevala je hrišćanskom nadiranju mnogo duže od ostatka Evrope. Monoteizam je daleko sporije prodirao na prostor Velike Britanije. Izolovana iza Hadrijanovog zida – koji su Rimljani izgradili kako bi sprečili upade varvarskih plemena sa severa – Škotska je opstajala kao mesto na kom su se paganska verovanja najduže zadržala; verovanja su se mešala u verskom loncu u kojem su se krčkale tradicije raznih osvajača ‒ Pikta, Kelta, Rimljana, Anglo-Saksonaca i Vikinga.
Mnogi su čak i u XIX, pa i u XX veku, verovali da bi mogli da šmugnu u neki od paralelnih univerzuma. Metamorfi su dugo opsedali zamkove vođa klanova koji su tvrdili da su potomci foka ili medveda. „Keltska kultura nas uči da nemamo razloga da se bojimo mračne strane“, kaže Meg Bejmen. Smrt ne predstavlja nikakav „portal ka raju ili paklu, već nastavak života na zemlji na kojoj duhovi ostaju kako bi pratili žive“. Pukotina u ovom tkanju je sve što je dovoljno da se započne priča. Setimo se „Harija Potera“, „Letopisa Narnije“, „Petra Pana“, „Zlatnog kompasa“ – u svakoj od ovih priča imamo paralelne svetove.
Upravo to su bila uverenja koja su puritanci snažno odbacivali, bežeći od verskog progona iz Velike Britanije ka stenovitim obalama Novog sveta. Amerika je specifična po tome da ne poseduje autohtonu tradiciju, kaže Marija Tatar sa Harvarda. Iako su afrički robovi doneli narodna predanja na južnjačke plantaže i iako su plemena američkih domorodaca imala dugu mitološku tradiciju, danas je malo tog bogatstva sačuvano – poneka zbirka sa pričama američkih starosedelaca i svima poznati, obezvređeni Ujka Remus, Čiča Toma i rob Džim iz „Haklberija Fina“.
Narodna predanja Novog sveta su svojim pričama i pesmama slavili neverovatne poduhvate običnih muškaraca i žena: Danijela Buna, Dejvija Kroketa, Kalamiti Džejn, pa čak i mazge zvane Sal na kanalu Iri. Takmičenja u hvalisanju, u kampovima drvoseča i rudara, dovela su do još većih preterivanja – „Tall Tales“ – o džinovskom drvoseči Polu Banijanu, Pekosu Bilu, kauboju koji jaše tornado, i onom Džonu Henriju koji vozi čelik, iako je rođen kao rob, umire sa čekićem u ruci. Svi ovi likovi predstavljaju otelotvorenje američkog obećanja: zaslužili su svoju slavu.
Britanska deca imaju mogućnost da čitaju o kraljevskoj sudbni koju mladi kralj Artur otkriva kada izvuče mač iz kamena. Ali došljaci u Ameriku, u koju su došli kako bi izbegli ovakve rođenjem namenjene sudbine, mnogo su više zainteresovani za osporavanje aristokratije, smatra Grisvold. Kao primer, navodi priču „Kraljević i prosjak“ Marka Tvena, koja otkriva koliko je ovim dečacima bilo lako da zamene uloge: „Mi ovde dovodimo u pitanje dvorove.“
Paganske narodne priče se ne bave toliko moralnim poukama, one govore o snalažljivim likovima koji trijumfuju zahvaljujući svojoj dovitljivosti i raznim veštinama: Bilbo Bagins je nadmudrio Goluma postavivši mu zagonetku; miš iz priče „Grozon“ uspeva da prevari gladnu sovu i lisicu da ga ne pojedu. Grisvold ove prevarante naziva „Gospodarima ne-reda“, jer se obraćaju urođenoj potrebi deteta da se suprotstavi autoritetu i slavi nevaljalost: „Paganska logika je mnogo bliža deci nego odraslim ljudima.“ Meg Bejtmen kaže da su u paganskim mitovima mladi prikazani kao dovoljno sposobni da se suprotstave zlu. Osim toga, obe strane imaju različita viđenja nevaljalosti i dece: za pagane, deca se rađaju nevina; za hrišćane, deca se rađaju opterećena prvobitnim grehom i moraju da se poprave.
„Deca se sa svojim problemima bore izmišljajući fantastične svetove, što odrasli ne rade na taj način“, kaže Grisvold. „Unutar tih paralelnih svetova, stvari se lakše rešavaju, uobličavaju i shvataju.“ Kao što deca najbolje uče kroz praktične aktivnosti, tako im je najlakše da se izbore sa svojim osećanjima kroz metaforičke predstave. „Priče“, dodaje Grisvold, „služe svrsi koja prevazilazi zadovoljstvo, svrsi koja je zamaskirana analogijama. Priče, poput snova, imaju gotovo biološku funkciju.“
Ispostavlja se da je fantazija – uhodani domen britanske književnosti za decu – od suštinskog značaja za razvoj deteta. Iza vila koje predstavljaju glasove zemlje i prirode, iz vremena pre ljudske istorije, iza drugačijih pogleda na smisao života i smrti, Meg Bejtman smatra da stoji velika mudrost koja prepoznaje prirodu kao veliku životnu silu. „Paganska narodna predanja nas čine poniznim podsećajući nas da smo mi samo privremeno gosti na zemlji – prava pouka našeg vremena.“
Danas, možda više nego ikada, imamo razloga da utehu potražimo u fantaziji. Nakon terorističkih napada, i sve veće zabrinutosti zbog globalnog otopljavanja, Grisvold primećuje da se američki autori sve više okreću pisanju fantastike koja je dosta mračna i pesimistična – to su distopijska dela, tužne i uznemiravajuće priče o postapokaliptičnim svetovima koji se raspadaju, o mozgovima u koje su usađeni kompjuterski čipovi i reflektuju anksioznost izazvanu nametnutim potrošačkim mentalitetom i društvenim mrežama. Ovo je budućnost u kojoj je nada uslovljena, a napušteni svetovi ogoljeni i osiromašeni. Ali možda i u tome postoji neki smisao i svrha. Ako bajke pomažu deci da se izbore sa svojim strahovima, moguće je da ove distopijske fantazije (sa svojim junacima i junakinjama) služe kao model koji je potreban današnjoj deci da se suoče sa problemima koji ih očekuju u budućnosti.
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Maja Horvat