Laguna - Bukmarker - Zašto i dalje volimo da čitamo „Velikog Getsbija“? - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Zašto i dalje volimo da čitamo „Velikog Getsbija“?

Zašto i dalje čitamo „Velikog Getsbija“? Zašto neki od nas i dalje izdvajaju vreme da bi ga pročitali? F. Skot Ficdžerald je lepo to sročio. Nema opravdanja za čitanje od nedelju dana. Roman bi trebalo upiti tokom jednog dana. U najgorem slučaju – dva. U suprotnom, sva magija će iščeznuti, ostavljajući obrise Džeja Getsbija u vazduhu – eteričnog ali i nedostižnog, kao trag kolonjske vode koji je neko ostavio za sobom.

Roman „Veliki Getsbi“ pročitao sam četiri puta. Tek sam se pri poslednjem čitanju odlučio da ga pročitam u jednom dahu. Jer sada imam iskustva. Za jedan dan možete iskusiti svaki brutalni ispad koji ispoljavaju skoro svi junaci u knjizi – ua Džordan! I gospodine Vulfshajm... sram vas bilo, gospodine; Getsbi je bio vaš prijatelj. U toku jednog dana nećete morati da se zapitate da li je i Dejzi volela Getsbija kao što je on nju, ili da li je „ljubav“ zaista ono što je on osećao prema njoj. Naposletku, „Veliki Getsbi“ je klasičan omaž iluzijama i zabludama. Za jedan dan stići ćete do završnih rečenica romana, i umesto da dozvolite da vas proganjaju, jednostavno ćete se vratiti na prvu stranicu i početi iznova da čitate. Poznajem nekoga – imućnu belkinju u šezdestim godinama – ko čita ovaj roman jednom godišnje. Ono što ne znam jeste koliko joj je vremena za to potrebno. Šta se nada da će u njemu pronaći? Da li Getsbija doživljava kao ciničnog, naivnog, romantičnog ili vrednog sažaljenja? Nakon decenija provedenih uz ovaj roman, koga više iznenađuje prijateljstvo između Nika i Getsbija? Čitaoca ili Nika?

Tako „Veliki Getsbi“ dobija ton hipnotišuće misterije. Ko su svi ti ljudi koji se pojavljuju – bilo da se radi o mehaničaru Vilsonu ili njegovoj požudnoj, jedroj i prokletoj ženi Mirtl? Koja su osećanja iskrena? Koje laži su zapravo istinite? Kako jedna priča koja počinje onako grandiozno može da se završi tako strašno? Da li je roman neverovatno plitak ili prečica do dubokih promišljanja? Ovaj roman je melodrama, ljubić, i na neki način tragedija. Ali više od svega on je predosećanje.

Svaki put, njegove finese najavljuju rasplet na dva fronta. Prvenstveno zahvaljujući stilu. Kada biste morali da opišete rečenice, mogli biste da kažete da su kao niska bisera. „Taksi se zaustavi pred jednom četvrtastom kriškom dugačke bele torte stambenih zgrada.“ Od ove rečenice vam utrne i najmanja pomisao da sami nešto napišete.

Drugi front predstavlja bezdušnost romana. Svako novo čitanje ostavlja dublji utisak. Niko tu ne brine ni za koga. Makar ne iskreno. Nikova naklonost prema Getsbiju se ispoljava tek nakon njegove smrti. Tragedija uvek zahteva gradaciju; Ficdžerald vas postepeno uranja u nju. Tragedija se ne ogleda u uobičajenim stvarima poput toga da ljubav nije dovoljna ili da je za neke stvari previše kasno. Ogleda se u nečemu jezivijem i dubljem, nepogrešivo vernom duhu nacije. Ovaj roman nije sam po sebi roman o ljudima. Ovo je roman o idejama i predstavama.

Getsbi upoznaje Dejzi kao siromašni vojnik i shvata da mu je potrebno bogatstvo, te se pet godina kasnije vraća kao parodija svega onoga što je zamislio da treba da bude. Tragedija ovde leži u gubitku duše, gde je kapitalizam emocija. Možda nismo bili spremni da to čujemo davne 1925. godine, iako književnost zahteva od nas da to primetimo. Razlika između Ficdžeralda i, recimo, Aptona Sinklera, koji je između ostalog napiso „Močvaru“ (The Jungle), leži u tome da je pored mnogo toga Sinkler težio ka raskrinkavanju društvenih problema (muckraker), dok je Ficdžerald na neki način bio gotički romantičar. Bilo kako bilo, svi smo mi smrtnici.

Treba naglasiti da vam roman možda neće delovati nezaboravno na prvo čitanje. A kakav je to roman! Međutim, nije prouzrokovao nikakve reakcije te 1925. godine. Kritika ga je proglasila ćorkom! Razumem zašto su tako mislili. Ovo nikada nije bio moj omiljeni roman. Previše je uglađen za jednu tragediju, premalo nakićen. Ipak, i sam mu se iznova vraćam, opijen i željan da ga proniknem. Šta sam – koga sam – propustio? Ficdžerald je pisao ispred svog vremena. To ima smisla. Kod njega je čak i vreme junak u romanu, onaj sastojak zbog koga je ova knjiga večna. A imao je drugačije namere. Iskra njegove proze nije uticala na čitaoce 1925. godine onako kako će uticati na sve kasnije. Sjaj je delovao površno u vreme kada su čitaoci još uvek tragali za štivom koje će im se polako uvlačiti pod kožu.

Dvadesete godine 20. veka predstavljale su pijani i vrtoglavi predah između ratova i finansijskog kolapsa. Do 1925. godine, nalazili su se usred vapaja. Amerikanci su se bavili inovacijama i istraživanjima. Poigravali su se sa konceptima ličnosti i karakterom. Ništa novog tu nema. Američka popularna kultura zabave iznikla je iz zbrkanog poimanja sopstva kada je prvi put neki belac ofarbao svoje lice u crno. Do početka dvadesetih godina, crnci su se pridružili zabavi. Bili su svesni kao nikada do tada šta je značilo izražavati različite verzije sopstva – bilo je crnca koji su, farbajući svoja lica u crno, nastupali kao belci koji ih imitiraju. Ovo je moglo biti doba visokog stepena samopoštovanja. Moglo je biti doba u kom bi briga o sebi mogla da se protumači kao zabluda o „američkom snu“. Mogli ste da steknete bogatstvo, a zatim sebi da priuštite da izgradite identitet koji će očigledno svima biti izrazito, žarko, neotesano, bizarno, zastrašujuće i zavodljivo američki. Ili obrnuto: identitet jeste opsena sreće.

Ovaj roman je onaj tip klasika zbog kog niste morali to da proživite. Neki tamo ljudi su to proživljavali. I Ficdžerald je zabeležio tu promenu u američkom karakteru: puko bivstvovanje, takvi kakvi ste, neće biti dovoljno. Amerikanci, makar neki od njih, privikli su se na koncept predstave o sebi. Dok Getsbi pati kod Nika, nakon dugo očekivanog ponovnog susreta sa Dejzi, oslonjen je na okvir kamina gde je „s mukom glumio neusiljenost, pokušavajuci čak da deluje kao čovek kome je dosadno“. (A zapravo je veoma potresen.) „Glavu beše toliko zabacio da mu je dobar deo temena ležao na brojčaniku odavno upokojenog časovnika na polici kamina.“ Ovde sat igra ključnu ulogu, kao svedok protoka vremena.

Dakle, ponovo se pitam: zašto ovaj roman čitamo iznova već devedeset šest godina? Pa, predosećaj o predstavama, pozi i nastupu jedan je deo razloga, i kako bismo mogli to da razumemo, verovatno bismo ipak morali biti tamo te 1925. godine. Javni nastupi su morali da se nadmeću sa mehaničkom produkcijom pokretnih slika. Niste više morali da platite kartu za neponovljivu predstavu, kada ste nekoliko puta dnevno imali priliku da pogledate nešto na bioskopskom platnu, gde ljudi glume ljude. Gde ljudi ispoljavaju emocije, imitiraju gestove, pantomimom ukazuju na osećanja. Zbog toga što još uvek nisu mogli da koriste reči na filmu – a niko nije progovorio do 1927. godine, kada je to, budimo realni, bilo zbog toga da bi mogli da zapevaju – telo je poslužilo umesto govora. Prsti, ruke, oči. Ljudska suština prikazana kao bioluminiscencija (stvaranje i emitovanje svetlosti kod živih organizama, prim. prev.). Često su to bili ljudi pronikli ni iz čega, koji su uz pomoć estetske hirurgije, časova dikcije, ugovora i prostijeg i zvučnijeg imena, transformisani u nekog novog. Dakle, ukoliko niste menjali sebe, vrlo verovatno ste gledali nekoga ko jeste izmenio sebe.

Pokretne slike se na kratko pojavljuju u romanu, ali za to nema neke suštinske potrebe. Ficdžerald je očito bio svestan slave. Do trenutka kada je objavio „Velikog Getsbija“, Ficdžerlad je i sam bio čuven. I zbog toga, u ovom romanu (njegovom trećem po redu), postoji svet sa zamkama slave i pruža nam jedan ekstrem za drugim kako bi se poigravao sa njegovim varkama. Ako ste gledali dovoljno nemih filmova iz doba koje stručnjaci nazivaju klasičnim Holivudom tridesetih godina 20. veka (upravo mesto na kom se sam Ficdžerald kratko zadržao), moguće je prevideti glamuroznu izveštačenost svega toga. Nimalo neiskreno nije delovala. Bila je omamljujuća. Dejzi je opčinila Getsbija. Getsbi je očaravao neznance. Pa, velelepnost njegovog doma na Long Ajlendu i besplatan alkohol su verovatno imali više udela u tome. Zračio je bogatstvom. I to navodi na logično pitanje u vezi sa njegovim bogatstvom – kako? Reklo bi se da šverc alkohola može nekome donekle da pruži tolike blagodeti.

Negde na trećini romana, Nik priznaje da vodi evidenciju o ljudima koji su došli na zabavu i razmileli se po Getsbijevoj vili. I sama imena gostiju ukazuju na nastup i pozu: od ljudi iz sveta pozorišta dolazili su Gas Vejs, Hores O’Donavan, Lester Mejer, Džordž Dakvid i Frensis Bul, pripoveda nam Nik. „Takođe iz Njujorka dolazili su Kromovi, Bekhisonovi, Denikerovi, Rasl Beti, Koriganovi, Kelerovi, Devarovi, Skalijevi.“ Tu je čak i nesretni „Henri L. Palmeto, koji se ubio ispod Tajms skvera, bacivši se pod točkove podzemne železnice“. To je već deseto vešto sklepano ime koje se pojavljuje na jedva dve stranice, i kada Ficdžerald konačno završi stvar, vi se više ne nalazite na zabavi već na žurki nakon neke filmske premijere.

Dejzi se nije pojavila tokom ove večeri kod Getsbija, ali je predstavljena kao starleta. Postoji opasnost od njenog približavanja svem to sjaju i glamuru. Svesni smo problema ovakve „zvezde“: ona je zapravo crna rupa. Njen uštogljeni, posesivni, rasistički nastrojeni muž Tom, uživa u igranju svoje uloge neotesanog ženskaroša. Džordan je trezvena, verovatno pomalo ekscentrična najbolja prijateljica, dok je Nik sveznajući drugar. Ima nečeg u okupljanjima njih četvoro-petoro, dok sede u zagušljivim prostorijama, prepiru se i čame, što predviđa sate i sate izveštačene malaksalosti koju danas gledamo u rijaliti TV programima. Svi su ovde isto tako izveštačeni. A Getsbi je više nego stvaran – i manje. On je simboličan. Ne baš na način na koji je to jedan gorostas rijalitija, koji će postati četrdeset i peti predsednik Amerike. Pre kao uspomena na čudnovatu kičastu predstavu snova o bogatstvu. Rekao bih da je Fren Lebovic to lepo primetila. Četrdeset i peti predsednik, kako je izjavila, izgleda onako „kako siromašni čovek zamišlja bogatog čoveka“. Tako je Getsbi na isti način nekadašnja zamisao Džejmsa Geca.

Možda razlog zašto iznova čitamo ovu knjigu leži u tome što želimo ponovo da proverimo mitove, da budemo sigurni da je kitnjasti zanesenjak na njenim stranicama zapravo „zlatni bog“ naših sećanja. Tek kada sam je pročitao po treći put uspeo sam konačno da zamenim Roberta Redforda sa lakovernim neurotičarem kakvim je Leonardo Dikaprio prikazao Getsbija u filmskoj adaptaciji Baza Lurmana. Nik opisuje Getsbijevo držanje kao precizno. Inače, on je na granici, u fuziji uglađenosti, promenljivosti i sumnjičavosti. Getsbi se koleba između odlučnosti i njene suprotnosti. Tokom vožnje sa Nikom, Getsbi je „neodlučno“ pljeskao po svom kolenu. Da li je to tik? Nešto što ga odaje? Pa, upravo tu će izreći laž, prvu o tome da se „školovao u Oksfordu“. A zatim slede i ostala priznanja: sve do jednog krupne laži, i želja da izazove sažaljenje prema „nečemu veoma tužnom, nečemu što mi se davno dogodilo“ – traču o samom sebi. Dok sluša Getsbijevu životnu priču, Nik se razmišlja: „Bilo je to kao preletanje očima preko stranica desetak magazina.“

Ovo je svet u kom „sve može da se desi“ – poput crnaca u limuzini koje Nik primećuje na putu („dva momka i jedna devojka“, kako sam kaže) koje vozi beli šofer. Sve može da se dogodi, „Čak je i Getsbi mogao da se desi“. (Naročito on, rekao bih.) Ali tu se krije ništavilo. Pred nama je knjiga čija veličanstvenost kulminira ekspozeom o gubitku – vremena, novca, prostora, privrženosti, života. Smrt se u knjizi krije ispod gomile pepela u siromašnom delu grada. Džordan Bejker je bez uvijanja predstavljena kako sedi na sofi dok je „vrhom brade opet počinjala da balansira neki nevidljiv ali njoj važan predmet“. Podjednako je lako biti predmet kao i neka potpuno druga predstava: nepouzdana čistota njihovog monotonog malog carstva.

Mi ne znamo ko je Džejms Gec iz Minesote dok ne postane Džej Getsbi bez porekla. „Postane“ – ha! Previše pasivno. Getsbi potpuno istiskuje Geca. Ali zarad čega? Devojke, to on veruje. Dejzi. Čestite lepotice. Žene za koju se česta Ficdžeraldova upotreba reči žamor može povezati. Međutim, mi se vraćamo ovom romanu kako bismo zaključili njene namere, da ponovo otkrijemo da li je Getsbijevo nadgledanje njene kuće nakon groznih događaja čin iskrene ljubavi a ne paranoična opsesija. U redu, i ako jeste opsesija, ali da li je obostrana? To je pitanje koje treba da postavite kada počenete sa čitanjem, bilo da je prvi ili pedeset i prvi put. Dejzi je predmet obožavanja ovog čoveka, ali je ona pogrešna fantazija. Nije ona ta koju je želeo. Makar ne iskreno. To je bila Amerika. Amerika koja nikada nije postojala. Samo na filmu – Amerika.

Autor: Vesli Moris
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
22.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
grandiozna izjava ljubavi italiji dobitnik gonkurove nagrade žan batist andrea u knjižarama od 26 novembra laguna knjige Grandiozna izjava ljubavi Italiji: Dobitnik Gonkurove nagrade Žan-Batist Andrea u knjižarama od 26. novembra
22.11.2024.
Roman „Bdeti nad njom“, za koji je pisac Žan-Batist Andrea prošle godine dobio Gonkurovu nagradu, stiže na police knjižara.   „Bdeti nad njom“ je zanimljiva i lepo izvedena kombinacija istorijs...
više
niški sajam knjiga od 23 novembra do 1 decembra 2024  laguna knjige Niški sajam knjiga od 23. novembra do 1. decembra 2024.
22.11.2024.
Tradicionalni Sajam knjiga u Nišu biće održan od 23. novembra do 1. decembra u Sportskoj hali „Čair“. Organizator je Niški kulturni centar. Tokom trajanja Sajma, kao i svake godine, biće organi...
više
roman serafina krin i srce sveta aleksandre filipović objavljen u ukrajini laguna knjige Roman „Serafina Krin i Srce sveta“ Aleksandre Filipović objavljen u Ukrajini
22.11.2024.
Roman „Serafina Krin i Srce sveta“, višestruko nagrađivane književnice Aleksandre Filipović, objavljen je Ukrajini u izdanju izdavačke kuće Bohdan, u prevodu Natalije Horoz. Prema rečima izdavača, ovo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.