Zašto je važna istorijska fikcija (i šta čini istorijske trilere toliko dobrim)

Istorija se vraća u život oživljavanjem njenih likova. Ova premisa se odnosi i na istoričare i na pisce jer ako se ne saživimo sa likovima koji predstavljaju određeni period, neizbežno ćemo izgubiti interesovanje za ono što rade. Razni tekstovi i školski udžbenici prečesto stavljaju jednodimenzionalne oznake na određene učesnike prethodnih epizoda ljudske drame, opisujući ih u odnosu na veličanstvene uspehe ili događaje. Na taj način ličnosti postaju beživotne lutke koje nikada ne uspemo da shvatimo kao ljude. Ali prošlost nije ni beživotna ni jednodimenzionalna. Ona nam nudi životne lekcije, ne samo otkrivanjem šablona koje sprovode nacije i kulture relevantne danas, već nas uči o tome ko smo. DNK koji nas definiše danas je postojao u našim precima koji su takođe disali i živeli vekovima pre nas, što znači da prošlost, bukvalno i figurativno, živi u nama. Naše istorije su zapravo priče o nama samima, ali veoma često im dozvolimo da postanu toliko sterilne da nas uopšte ne zanimaju.



Godinama sam izučavao Julizisa Granta, ali nikada nisam imao utisak da je potpuno oživeo dok nisam pročitao opis Rona Černova koji kaže da je Grant voleo da gađa decu kuglicama od hleba tokom večera u Beloj kući. Takođe, Bendžamin Frenklin mi je delovao nedruželjubivo sve dok nisam otkrio da je kao tinejdžer pisao vragolaste eseje i potpisivao ih imenom udovice Sajlens DuGud, koji su postali toliko popularni da joj je nekoliko bostonskih neženja pisalo i ponudilo brak.

Ovo su suptilni, ljudski detalji koji udišu život u naše pretke. Ako ih upotrebi vešt pisac, likovi koji su odavno mrtvi mogu oživeti, izdići će se iz štampane strane. Istorijska fikcija je tako postala protivotrov našoj istorijskoj apatiji. Ona je u stanju da učini da ti likovi odjekuju našim duhom i tako nam ne samo dozvole, već nas i motivišu, da proživimo svet njihovim očima. Ne postoji bolji način da tako nešto otkrijemo uprkos kontrastu tehnologije i materijalnih stvari – stanovnici tih pređašnjih svetova su imali apetit, ambicije, frustracije i sukobe slične onima sa kojima se mi danas susrećemo. Svi mi, danas i u prošlosti, plivamo u istom velikom okeanu ljudskog roda. Pokušaj da se kompleksna ljudska bića svedu na površne isečke i simbole samo zato što više nisu među živima, umanjuje naše sposobnosti da razumemo čovečanstvo.

Istorijski trileri mogu biti odličan katalizator za razumevanje ljudskog roda. Najvažniji razlog je to što mogu naslikati bogate i detaljne portrete svojih likova i veoma snažno dočarati da istorija nije bila naseljena samo strašilima. Kao i danas, u prošlosti je svako bio grešnik koji je pokušavao da bude svetac. Naši preci su bili komplikovana, konfliktna bića sa veoma sličnim motivima i težnjama u svakodnevnim životima. Romani koji se fokusiraju na zločine i grehove likova od krvi i mesa, osvetljavajući njihove dileme, moralne krize i borbe za ličnu pravdu, u stanju su da transformišu te likove iz prošlosti u naše savremene saputnike. Prihvatajući ih, shvatamo da se njihovi pokušaji da izvuku najbolje iz životnih teškoća u kojima su se našli ne razlikuju mnogo od naših problema, a time nam postaju stvarni saveznici u razumevanju toga ko smo mi sami. Pronalaženje sebe u likovima pomaže nam da potpunije razumemo njihov svet, odnosno prošlost.



Zato uspešni trileri smeštaju čitaoca direktno u misli glavnog protagoniste iz prošlosti. A najbolji trileri, pak, smeštaju čitaoca u dušu lika. Romani o Metjuu Šardlejku K. Dž. Sansoma su zaslužili velike pohvale ne zato što nas uče forenzici XVI veka, već zato što nas ubacuju u rastrzanu psihu grbavca Šardlejka, dozvoljavajući nam da se krećemo sa njim dok se snalazi u nesavršenom svetu. Ne postajemo zainteresovani za ovog lika zato što želimo da vlada kralja Henrija izbori pobedu već zbog toga što se identifikujemo sa Šardlejkovim manama, problemima i preretkim životnim zadovoljstvima. Sansom svoj serijal romana ispunjava autentičnim prikazima likova iz istorije, kao što to čini Kejleb Kar u svom uspešnom serijalu „Alijenista“. Karov doktor Laslo Krajzler postaje naš objektiv u Njujork tokom kasnog XIX veka delom jer ima susrete sa stvarnim istorijskim ličnostima, poput Tedija Ruzvelta koji usidruje čitaoce u mnogo poznatije tačke istorije. Kar takođe uspeva da probudi radoznalost čitalaca uplićući u svoju priču ulogu psihologije u rešavanju zločina, pozivajući nas da zavirimo ne samo u Krajzlerovu problematičnu psihu već i da budemo prisutni na fascinantnom rođenju nove nauke.

Aspekt svedoka je još jedna snaga ovog žanra. Vezujući se za učesnika u važnom istorijskom događaju, čitalac je u mogućnosti da doživi događaj kao učesnik. Ništa ne otkriva više o osobi nego njena reakcija pod ekstremnim stresom prouzrokovanim zločinom, grehom, nasiljem ili progonom.

Takve teškoće i toliko izmučene duše mogu biti najvažniji začini za izdizanje istorijskog trilera do nivoa drame. Ovo su elementi nasleđeni iz svih trilera i koriste se kao sredstvo za otkrivanje najvećih tajni likova. Istorijski trileri čine to isto, ali sa dodatnom prednošću – i izazovom za pisca i čitaoca – razumevanje ljudskih slabosti u novoj dimenziji. S druge strane, oduvek sam pretpostavljao da dodatna emotivna distanca obuhvaćena vođenjem čitalaca kroz istorijski jaz čini da se oni još više otvore prema intenzivnim bolovima i traumama drame. Na sličan način, premošćivanjem tog jaza čitaoci mogu otkriti kako su našu istoriju stvorili obični ljudi koji su činili neobične stvari.



Malo je žanrova koji nude toliko nivoa uključivanja za čitaoca kao što su istorijski trileri. Posebna snaga žanra nije samo u tome što vode čitaoce u nešto što predstavlja dom u kome su zaboravili da su živeli, iako to radi. Nije ni samo u tome što ih upoznaje sa neverovatnim i autentičnim likovima, iako i to radi. Nije čak ni samo u tome što prevodi muke nekog prošlog sveta na jezik sa kojim se možemo poistovetiti u sadašnjem, iako i to radi. Posebna magija ovog žanra je u tome što sve ove stvari radi odjednom.

Radjard Kipling je jednom rekao da „kada bi se istorija učila u obliku priča, nikada ne bi bila zaboravljena“. Oživljavanje tih priča je dužnost, i uzbuđenje, autora istorijskih trilera. Istorija nije mrtva. Istorija se čak nije ni završila, jer na kraju krajeva ona je način da se doda provokativna i obogaćujuća struktura našim životima. Najbolji istorijski trileri su vremenske mašine koje nas vode u prošlost, do nas samih, i hrane naše razumevanje prošlosti, ali i sadašnjosti.

Izvor: crimereads.com
Prevod: Dragan Matković