Zašto ovo treba da pročitate naglas

U većem delu istorije, čitanje je bilo prilično bučna aktivnost. Na glinenim pločicama napisanim u antičkom Iraku i Siriji pre oko 4000 godina, najčešće korišćene reči za „čitati“ bukvalno su značile „vikati“ ili „slušati“. „Šaljem veoma hitnu poruku“, piše u jednom pismu iz ovog perioda. „Poslušajte. Ako je prikladno, neka sasluša i kralj.“



Samo se povremeno pominje druga tehnika: „gledati“ pločicu – pročitati u sebi. Danas je čitanje u sebi normalno. Većina nas zadržava reči u glavi kao da sedimo u tihim odajama biblioteke. Čitanje naglas je uglavnom rezervisano za priče pred spavanje i za javno izvođenje.

Ali sve veći broj istraživanja nagoveštava da možda nešto propuštamo kada čitamo samo unutrašnjim glasom. Stara umetnost čitanja naglas ima mnogo koristi za odrasle, od toga da poboljšava pamćenje i razumevanje kompleksnih tekstova, do toga da ojačava emotivne veze među ljudima. I daleko od toga da je ovo retka ili zaboravljena aktivnost, i dalje je iznenađujuće uobičajena u modernom životu. Mnogi od nas je intuitivno koriste kao zgodnu alatku za razumevanje napisane reči, samo što nismo svesni toga.

Kolin Meklaud, psiholog na Univerzitetu Vaterlo u Kanadi, temeljno je istraživao uticaj glasnog čitanja na pamćenje. On je sa svojim saradnicima pokazao da ljudi bolje pamte reči i tekstove kada ih čitaju neglas nego kada ih čitaju u sebi. Ovaj efekat poboljšavanja memorije glasnim čitanjem je naročito snažan kod dece, ali postoji i kod starijih ljudi. „Koristi svim starosnim grupama“, kaže on.

Meklaud je ovom fenomenu dao naziv „efekat produkovanja“. To znači da produkovanje pisanih reči – tj. čitanje naglas – poboljšava njihovo pamćenje.

Efekat produkovanja se ponovo javlja u brojnim studijama tokom više od decenije. U jednoj studiji u Australiji, grupi dece od 7 do 10 godina predstavljena je lista reči i rečeno im je da neke pročitaju u sebi, a ostale naglas. Nakon toga, tačno su prepoznali 87% reči koje su pročitali naglas, ali samo 70% onih koje su pročitali u sebi.

U drugoj studiji, odrasli od 67 do 88 godina su dobili isti zadatak – da pročitaju reči u sebi ili naglas – i da onda zapišu one kojih se sećaju. Bili su u stanju da se sete 27% reči koje su pročitali naglas, ali samo 10% onih koje su pročitali u sebi. Kada su pitani koje od njih prepoznaju, tačno su prepoznali 80% reči koje su pročitali naglas, ali samo 60% onih koje su pročitali u sebi. Meklaud je sa svojim timom ustanovio da ovaj efekat traje do jedne nedelje nakon čitanja.

Čak i kada nečujno oblikujemo reči ustima, one se lakše pamte, mada u manjoj meri. Istraživači sa Arijelskog univerziteta u Izraelu su otkrili da efekat poboljšavanja memorije postoji i kada čitaoci imaju smetnje u govoru i ne mogu u potpunosti da artikulišu reči koje čitaju naglas.

Meklaud kaže da je jedan od razloga zašto ljudi pamte izgovorene reči to što „se ističu, uočljive su, zato što su izgovorene naglas, i ovo vam daje dodatno utemeljenje za pamćenje“.

Uglavnom smo bolji u prisećanju upečatljivih, neobičnih događaja, i takođe, događaja koji zahtevaju aktivno učešće. Na primer, generisanje reči u odgovoru na pitanje čini je pamtljivijom, što je fenomen poznat kao efekat generisanja.

Još jedan način da vam reči ostanu u pamćenju je da ih izvedete, na primer da lupkate loptom (ili da zamislite lupkanje loptom) dok izgovarate „lupkaj loptom“. Ovo se zove efekat izvedbe. Oba ova efekta su tesno povezana sa efektom produkovanja: omogućuju memoriji da poveže reč sa određenim događajem, što olakšava njihovo izvlačenje iz memorije kasnije.

Efekat produkcije je najjači kada sami čitamo naglas. Ali slušanje nekog drugog dok čita može da koristi memoriji na druge načine. U studiji koju su sproveli istraživači na Univerzitetu u Peruđi, u Italiji, studenti su u 80 sesija čitali odlomke iz romana grupi starijih ljudi koji boluju od demencije. Slušaoci su pokazivali bolje rezultate na testovima memorije posle ovih sesija nego ranije, možda zato što su ih priče nagonile da koriste sopstvena sećanja i maštu, i pomogle im da ranija iskustva urede u sekvence. „Izgleda da aktivno slušanje priče vodi ka intenzivnijoj i dubljoj obradi informacija,“ zaključili su istraživači.

Čitanje naglas može da učini očiglednijim neke probleme sa memorijom i može da pomogne u ranom uočavanju takvih problema. U jednom istraživanju je otkriveno da ljudi sa ranim Alchajmerom češće prave određene greške kada čitaju naglas.

Postoje dokazi da su mnogi od nas intuitivno svesni koristi od čitanja naglas i da koristimo ovu tehniku češće nego što mislimo.

Sem Dankan, istraživačica pismenosti kod odraslih na Londonskom univerzitetskom koledžu sprovela je dvogosišnje istraživanje koje je uključivalo više od 500 ljudi iz cele Britanije u periodu 2017-2019. da bi otkrila da li, kada i kako čitaju naglas. Učesnici istraživanja bi često na početku tvrdili da ne čitaju naglas – ali onda bi shvatali da u stvari to rade.

„Čitanje naglas je kod odraslih široko rasprostranjeno,“ kaže ona. „Nije to nešto što samo radimo sa decom ili nešto što se samo dešavalo u prošlosti.“

Neki su rekli da čitaju smešne mejlove ili poruke da bi zabavili druge. Drugi čitaju naglas molitve i blagoslove iz duhovnih razloga. Pisci i prevodioci čitaju naglas svoje radove da bi čuli ritam i tok. Ljudi takođe čitaju naglas da bi rastumačili recepte, ugovore i teške tekstove.

„Neki smatraju da im to pomaže da razlože komplikovane, teške tekstove, bilo da su pravni, akademski, ili uputstva iz Ikee,“ kaže Dankanova. „Možda zbog usporavanja, izgovaranja i slušanja.“

Za mnoge učesnike, čitanje naglas je donelo zadovoljstvo, utehu i osećaj pripadnosti. Neki su čitali prijateljima koji su bolesni ili umiru, kao „način da negde pobegnu zajedno“, kaže Dankanova.

„Neki učesnici su govorili o tome da kada vam neko čita naglas, osećate se pomalo kao da vam poklanja na dar svoje vreme, pažnju, glas,“ priseća se Dankanova. „Ovakav osećaj bliskosti i povezanosti vidimo u čitanju deci, ali čini mi se da o tome ne govorimo toliko kada su u pitanju odrasli.“

Ako postoje takve koristi od čitanja naglas, zašto su ljudi uopšte prešli na čitanje u sebi? Jedan trag nas možda vodi do onih glinenih ploča iz antičkog Bliskog istoka, koje su napisali profesionalni pisari klinastim pismom.

S vremenom su pisari razvili još brži i efikasniji način pisanja klinastim pismom. Tako brzo žvrljanje ima jednu ključnu prednost, tvrdi Karenli Overman, kognitivni arheolog na Bergenskom univerzitetu u Norveškoj, koja ispituje kako je pisanje uticalo na ljudski mozak i ponašanje u prošlosti. „Mnogo bolje prati brzinu razmišljanja,“ kaže ona.

Čitanje naglas, s druge strane, relativno je sporo zbog dodatnog koraka stvaranja zvuka.

„Sposobnost čitanja u sebi, iako ograničena na vrhunske pisare, imala bi jasne prednosti, naročito brzinu“, kaže Overmanova. „Čitanje naglas je postupak koji bi usporavao sposobnost brzog čitanja.“

U svojoj knjizi o pismenosti u antičko doba, „Reading and Writing in Babylon“, francuski asiriolog Dominik Šarpen navodi pismo pisara po imenu Halalam koje navodi na postojanje čitanja u sebi, u žurbi. Kako se čini, Halalam se prebacivao između „gledanja“ (tj. čitanja u sebi) i „govorenja/slušanja“ (čitanja naglas), u zavisnosti od situacije. U svom pismu piše da je odlomio glineni koverat – mesopotamijske pločice su dolazile zatvorene u tankom glinenom omotu da bi se sprečili neželjeni pogledi – misleći da sadrži ploču za kralja.

„Video sam da je napisana [nekom drugom] i zato je nisam dao kralju na slušanje“, piše Halalam.

Možda su stari pisari, kao i mi danas, uživali u tome da na raspolaganju imaju dva načina čitanja: jedan brzi, zgodni, nečujni i lični; drugi sporiji, bučniji i ponekad upečatljiviji.

U vremenu kada su naše interakcije sa drugima i rafal informacija koje primamo previše prolazni, možda ima smisla odvojiti malo vremena za čitanje naglas. Možda ste ga čak isprobali na ovom članku, i uživali slušajući ga u spopstvenom glasu?
 
Autor: Sofi Hardak
Izvor: bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić