Žigovi su bili način praćenja knjiga u pokretu.
Kada knjige krenu na put, ne vrate se uvek kući. Ko od nas nema neke odmetnute primerke na policama, uzete iz biblioteka ili „pozajmljene“ i onda usvojene? U petnaestom i šesnaestom veku, kada je štampanje knjiga bilo u povoju, ovaj problem nestalih knjiga je bio posebno izražen kada su primerci u pitanju bili posebno dizajnirani da lutaju.
Konkretno, tekstovi su putovali sa misionarima i širili su se po Novom svetu. Kada govorimo o preobraćivanju urođenika u hrišćanstvo, religijski tekstovi su bili moćno oružje u arsenalu misionara, a psalmi, ispovesti i drugi liturgijski tekstovi – napisani na španskom, latinskom i određenim domorodačkim jezicima – štampani su u Evropi i preko okeana stizali u Novu Španiju. Ova zemlja, koja se sastojala od današnjeg Meksika i drugih delova Centralne i Južne Amerike, bila je epicentar preobraćenja, a uskoro je postala i čvorište za štampanu reč.
Lako je zamisliti kako su knjige mogle da postanu žrtve nomadskog života. „Misionarima je bio zadatak da budu napolju i konstantno u pokretu, pa i knjige sa njima“, kaže Melisa Morton iz Centra za knjige na Univerzitetu u Ajovi. Pre toga su manastiri i samostani često tvrdili da su vlasnici knjiga. Urezivali su uz pomoć šila specifične oznake na stranice.
Ovi „vatreni žigovi“ bili su osiguranje i upozorenje, „knjige su obeležavane u slučaju da neko pokuša da ih ukrade iz biblioteke ili manastira“, kaže Analu Lopez, bibliotekar čikaške Njuberi biblioteke. Svaki red je imao sopstveni simbol, koji je proizlazio iz ikonografije grupe. Oznake koje su pravili dominikanci sadržale su krst, dok su avgustinci stavljali srce proburaženo strelama, a franjevci su imali prekrštene ruke, označavajući duhovnu povezanost Svetog Franje i Hrista. A unutar određenog reda, oznake su varirale od mesta do mesta.
Na neki način, ova praksa je produžavala dugotrajnu evropsku tradiciju. Stotinama godina, rukopisi su nosili uputstva u cilju prestrašivanja i molbi čitaocima da pažljivo rukuju njima. Jedan tekst bi nosio kletvu koja bi pala na svakog ko bi se ogrešio o knjigu; u drugom bi čitalac, prosto, bio zamoljen da knjigu bezbedno vrati. U Novom svetu, vatrene oznake su se nalazile na stranicama, a ne na povezu – koji se lako mogao skinuti – i bile su duboke. Na jednoj franjevačkoj knjizi, koju je Mortonova proučavala tokom nedavne stipendije u Njuberiju, oznake su bile tako duboke da se sumnja da je plamen zahvatio stranice. Neko se „izuzetno potrudio kako bi uklonio izgorelo, ugljenisano područje kako bi F ponovo ličilo na F“, kaže Mortonova. „Inače bi to bila samo crna grudva ugljenisanog papira.“
Stilski i proceduralno, proces podseća na žigosanje stoke i to otkriva poštovanje sa kojim su se misionari odnosili prema knjigama, kaže Vil Hansen, direktor službe za čitaoce i kustos Amerikane u Njuberiju. „Obeležavanje knjige na isti način kao vredan komad svojine – stoku – pokazuje koliko je vrednujete jer ne želite da je izgubite.“
Kao dokaz gde su knjige čuvane, žigovi takođe ilustruju neravnine i pukotine koje su dominirale u teološkim raspravama iz tog doba. Njuberi kolekcija sadrži 1502 teksta dominikanskog autora koji raspravlja da li je Devica Marija i sama bila plod bezgrešnog začeća.
Mercedes Salomon Salazar sakuplja, zajedno sa kolegama iz biblioteke Lafragua i Francisana, stotine žigova u onlajn bazu podataka. I dok ovo blago raste, postoji još mnogo pitanja na koje nema odgovora. Vatrom obeležene knjige su „područje istorije knjiga koje tek treba da se istraži“, kaže Mortonova. Ko ih je žigosao i da li ih je vatra takla u štamparijama ili manastirima? Da li je ovo bila praksa samo Novog Sveta? I dokle je moguće koristiti žigove u rekonstrukciji putovanja knjige od jednog para ruku do drugog?
Ponekad knjige lako odaju tajne dok okrećete stranice, kaže Morton. „Ako imate sreće, naići ćete na zanimljive, koje sadrže mnogo beleški“ – možda čak i na tragove čitalaca ili vlasnika koji su se predstavili na unutrašnjosti korice i istim rukopisom pisali zabeleške. Ako savremeni detektivi znaju gde treba da traže, „knjige nam danas govore“, kaže Morton. Vatreni žigovi su jedan od načina kojim ovi tekstovi mogu da govore o svom životu i sistemima moći i progonima kroz koje su prolazili.
Izvor: atlasobscura.com
Foto: marcasdefuego.buap.mx
Prevod: Miloš Vulikić