Mislim da su kriminalistički romani toliko popularni i zanimljivi, prvenstveno zato što su događaji kojima se bave zaista mogući. Iskustva koja opisuju bi mogao da doživi bilo ko od nas. A šanse da ćete naleteti na duha, biti prebačeni na drugu planetu ili doživeti neko paranormalno iskustvo su, ipak, prilično male. U naučno-fantastičnim i distopijskim romanima nema mnogo čiste fantastike, što je sasvim u redu, ali događaji koji su u njima opisani ne spadaju u domen mogućnosti (barem ne za sad).
S druge strane, vrlo je lako zamisliti situaciju u kojoj ste postali žrtva nekog nasilnika, na meti iznude i pretnji. Svako od nas može da prekrši zakon, ne znajući da to čini, ili da se uplete u nekakav zločinački poduhvat i da shvati u šta se uvalio kada je već prekasno. Ove situacije su zaista moguće. To nam se svakodnevno potvrđuje, dovoljno je da samo bacimo pogled na novine ili vesti na televiziji.
Drugim rečima, kriminalistički romani zadiru u domen mogućeg, na način koji ih čini još privlačnijim i strašnijim.
Popularnost ovih romana je veća i od straha ili mogućeg zla.
Pohlepa, požuda, sebičnost, osveta, kukavičluk, plemenitost ‒ u romanima ovog žanra se sve prepliće. Ali sve se to doživljava posredno; sva tenzija, uznemirenost i prestravljenost se dešavaju nekom drugom ‒ a ne nama. I mi sve proživljavamo kroz iskustva likova, a ne naša sopstvena. Upravo to ih čini ne samo podnošljivim ‒ već zapravo prijatnim. Kad god poželimo možemo da pobegnemo od te napetosti i straha.
Naravno, nas privlači ta neizvesnost zbog koje ne ispuštamo knjigu iz ruke i srce nam jače lupa. Da li će genijalan i odvažan zlikovac (kome se divimo, uprkos njegovim zločinima) uspeti da se izvuče ili će ipak završiti pred licem pravde? Da li će problematični FBI detektiv pobediti, bez obzira na sve svoje mane? Da li će glavni likovi trilera preživeti sve strahote opisane u knjizi?
Za trilere su karakteristični likovi „veći od života“. (Setimo se Džeka Ričera, iz bilo kog romana Lija Čajlda). Ako su likovi dobro razvijeni, neizbežno uvlače čitaoca u svoje svetove. Čitalac je „tamo“, sa njima, usred opasnosti, učestvuje u podvizima zbog kojih je puls ubrzan, a živci napeti kao strune u vrtoglavoj jurnjavi ka razrešenju.
Pomislite na moćnog Vita Korleonea iz „Kuma“, čvrstinu Harija Boša iz romana Majkla Konelija ili neustrašivost Bena i Čona iz romana „Divljaci“, autora Dona Vinsloua. Šta reći o čeličnom strpljenju plaćenog ubice Džona Rejna iz romana Berija Ajzlera, ili o likovima iz knjige „Get Shorty“, odnosno bilo koje druge knjige koju je napisao Elmor Leonard, takozvani Dikens iz Detroita. Setimo se likova iz „Mistične reke“, Denisa Lihajna (knjige po kojoj je Klint Istvud napravio odličan film). A šta reći o neverovatnoj prepredenosti Hanibala Lektora, iz romana Tomasa Harisa? (O njemu čak postoji članak u Vikipediji).
Neke od njih morate voleti, neke mrzeti, a nekih se i plašiti. A oni, najbolji među njima, su postali ikone.
Možda se sve zaista i svodi na večitu borbu između dobra i zla koja je u osnovi ljudske egzistencije.
Ja prosto volim krimi- triler romane. Volim da ih čitam i volim da ih pišem.
Autor: Mark Rubenštajn
Izvor: huffingtonpost.com