Prošlu zimu sam proveo u Parizu. Čitao sam. Ali umesto da, logično, izaberem nešto od francuske literature, čitao sam nešto, čega izgleda više nema u engleskom prevodu, ali postoji na francuskom jeziku, a to su dela velikog italijanskog pisca Kurcija Malapartea.
U mladosti je Malaparte bio fašista. Onda se posvađao sa Musolinijem i proteran je iz grada. Zahvaljući zalaganju Musolinijevog zeta, Đaleaca Ćana, oslobođen je 1838.– ali je i nakon toga više puta hapšen. Kao ratni dopisnik za Corriere della Sera, izveštavao je o napredovanju Sila Osovine na istočnom frontu, a kasnije i oslobođenju Italije. Nakon rata preselio se u Pariz, gde je postao komunista. Neposredno pred smrt 1957.godine bio je veoma zainteresovan za maoizam.
Prema tome, svi imaju razlog da mrze Malapartea: možete ga mrzeti sa levice, ali i sa desnice. A priča koja sledi će vam možda dati i dublje razloge za to.
Malaparte se priseća da je stajao u foajeu u „Pohjanhovi“ hotelu u Rovaniemi, glavnom gradu Laplanda, najsevernije provincije u Finskoj. To je bilo za vreme Drugog svetskog rata. I tamo, na samom ulazu u lift, video je čoveka u nacističkoj uniformi koji je, tvrdi Malaparte, ličio na Stravinskog. Čitalac može da zaključi da je taj čovek bio sitan, imao veliki nos i naočare sa debelim staklima. Ovaj čovek je razgovarao sa nekim nemačkim oficirima, zatim je zakoračio u lift, zatvorio rešetku i baš kada je hteo da pritisne dugme, Malaparte je pritrčao, probio se kroz grupu oficira i otvorio rešetku. Čovek u nacističkoj uniforni, koji je ličio na Straviskog, napravio je pokret kao da želi da ga izbaci napolje. Iznerviran, Malaparte ga je gurnuo unutra i pritisnuo dugme. Kroz vrata lifta, dok su se polako penjali, Malaparte je primetio nemačke oficire kako velkom brzinom trče uz stepenice. Obojica su izašli na trećem spratu.
Pet minuta kasnije, Malaparte je već bio ušuškan u krevetu. Neko mu je pokucao na vrata. Rečeno mu je da ga Himler poziva na piće. Malaparte se zapitao gde i kad je on sreo Himlera. Naravno, Himler je bio čovek iz lifta. A Malaparte ga nije prepoznao.
Dopada mi se ova priča jer predstavlja savršen primer Malaparteove hladnokrvnosti – promene u njegovim političkim shvatanjima pokazuju da je on zapravo bio čovek bez načela. Ova promena demonstrira njegovu nezainteresovanost za političke stranke, njegovu suštinsku ravnodušnost.
Ljudi obično misle da je neophodno biti revolucionaran da biste bili originalni. Potrebno je razmišljati na način na koji ostali ljudi ne razmišljaju. Ali Malaparte daje još luđi primer. Prvo, ne razmišlja kao drugi ljudi. A onda treba da ne mislite ni kao vi sami. Morate da postanete kontra-revolucionar. To predstavlja Malaparteov život: antimoderan modernizam; reakcionarni liberalizam.
Uvek sam se divio toj prećutnoj istančanoj kritici potrebe za revolucijom. A sada mogu da dodam i moju ličnu parisku revoluciju, moj nesmotreni omaž duhu Malapartea.
Autor: Adam Tirlvel
Izvor: theguardian.com