Zašto tirani vole da pišu poeziju

Neron, Staljin i Bin Laden bili su ljubitelji poezije, ali šta je to u stvaranju stihova bilo tako privlačno ovim vođama? Bendžamin Rem istražuje vezu između surovosti i sentimentalnosti.


 
Poezija je umetnost prefinjenosti, sinonim za delikatnost i osećajnost. Deluje neočekivano da istovremeno može biti svetkovina brutalnosti i umetnička forma koju tirani obožavaju. Ali od drevnih vremena do modernog doba, diktatori su bili nadahnuti da pišu stihove – tražeći utehu, prisnost ili slavu. Njihov rad nam pokazuje prirodu moći, trajnu privlačnost poezije i opasnosti tumačenja umetnosti.
 
Najpoznatiji primer tiranina-poete bio je rimski imperator Neron (37 – 68. godine naše ere), tašt, samosažaljenju sklon egzibicionista čija se dekadentna vladavina odražavala i u njegovoj manjkavoj umetnosti. Neronovi biografi Tacit i Svetonije, rekli su da je Rim bio izmučen njegovom poezijom isto toliko koliko i vladavinom. Poruga je dobar način osvete, ali ova svedočenja pokreću problematično pitanje: da li bi zločini tirana bili ublaženi da je njegova poezija bila cenjenija, i obrnuto, da li možemo pošteno suditi o poeziji tiranina?
 
Urlih Goter je u nedavno objavljenoj knjizi „Tyrants Writing Poetry“, istakao da je u poređenju sa imperatorima-pesnicima Cezarom i Avgustom, Neronova vladavina bila zapanjujuće lišena preteranog prolivanja krvi. Pa ipak, uprkos nedostatku vojnih ambicija, Neronova dela iz osvete su postala toliko poznata da ga doživljavamo kao patetičnog despota, koji, obučen u pozorišni kostim, peva o padu Troje dok njegov carski grad gori do temelja. Svetonije je naveo da je Neron „bio oduševljen lepotom plamena“.

Neron je obožavao da nastupa: u Rimu je, nadahnut helenističkim uzorima, ustanovio složen festival po imenu Neronija, a tokom turneje po Grčkoj, učestvovao je u takmičenjima iz poezije, pevanja i sviranja lire, baš kao i u trkama dvokolica. (U Olimpiji je ispao iz svojih dvokolica sa 10 konja, ali su ga ulizičke, zastrašene sudije ipak proglasile pobednikom). Neron je insistirao da kipovi prethodnih pobednika budu skinuti sa postolja, a on se u Rim vratio sa 1808 nagrada.
 
Slika pesnika kao megalomana što kuje svet iz iluzija, nadahnula je umetnike kao što su Markiz de Sad, i dobitnik Nobelove nagrade Henrik Sijenkevič, čiji je roman iz 1896. godine „Quo vadis“ pretočen u legendarni film sa Piterom Justinovim u glavnoj ulozi.
 
Neron je čak napravio koreografiju i za svoju poslednju predstavu – sopstveno nespretno samoubistvo. Uvežbavao je svoju pozdravnu izjavu: „qualis artifex pereo“ („kakav umetnik umire sa mnom“).
 
„Čarobna moć izgovorene reči“
 
Gotovo dve hiljade godina kasnije, grupa italijanskih pesnika nagovestila je fašizam svetkovinom u Neronovom stilu, kojom su su proslavljali veličanstvenost uništenja. „Neka umetnost cveta, makar svet propao“ bio je jedan od slogana italijanskih futurista, pokreta koji je osnovao Filipo Tomazo Marineti, koji je rat smatrao „jedinim lekom za bolesni svet“. Marineti je težio industrijalizaciji i militarizaciji jezika uz pomoć „konkretne poezije“ koju bi pisao stvaralac – osvajač. Poezija bi počinjala „brutalno razarajućom sintaksom“. Na futuriste je uticao pesnik-ratnik Gabrijele D'Anuncijo, poštovana figura koja je ustanovila kratkrotrajnu diktaturu 1919. godine, inspirišući Musolinijev uspon na vlast, tri godine kasnije.

Uprkos Musolinijevom iskazanom entuzijazmu prema D’Anuncijevom „mističkom jedinstvu“ poezije i naroda, njegova vlastita poezija je bila sklona bolećivoj malodušnosti. Bilo je izvesnog pretvaranja u njegovoj književnoj ambiciji: njegov biograf Ričard Bosvort kaže da je Musolini ostvaljao dela čuvenih pesnika „razmetljivo otvorenim na svom stolu kada su ga posećivali strani zvaničnici“. Njegova kasnija poezija odražava osećaj usamljenosti, i daleko je od idealizma socijalističke mladosti, kada je u stihovima žalio zbog pada jakobizma („sekira okrvavljena plebejskim venama“) i žudeo za revolucionarnim proročanstvom („U njegovim umirućim očima sevnu ideja,/vizija vekova koji će doći“).
 
Bilo je neizbežno da diktatori kanališu svoje umetničko razočaranje kroz politiku. Hitler, uprkos iskazivanju naklonosti prema „čarobnoj moći izgovorene reči“ nasuprot „sirupastim izlivima estetskih literata“, nekada je zamišljao sebe kao Bečkog boema. Gebels, koji je usavršio umetnost propagande, napisao je roman sa odlikama ekspresionizma, dok je Pol Pot, obrazovan u Parizu, bio ljubitelj Verlenove simbolističke poezije.
 
Ruski marksizam je pokrenuo talas radikalnih umetničkih pravaca, ali je sovjetski tiranin-pesnik pisao izrazito konzervativnim stilom. Mladi Staljin je stvarao poeziju na gruzijskom jeziku – inače zabranjenom u pravoslavnoj bogosloviji gde se obrazovao – a njegov rad je sadržao romantične motive buntovnog pesnika i izgubljenog Zlatnog doba. Sudeći po kritici Evgenija Dobrenka, Staljinove stihove je karakterisala imitacija i nedostatak samoironije, kao i „preteran žar“.
 
Sa elegantim ukrasima na granici kiča, Staljinova poezija vrvi od naturalističkih klišea: „u modroj šumi odzvanja cvrkut slavuja“, dok je duša izmučena „mračnom šumom noći“. Iskrena je, iako politički sirova:
 

„Siguran budi da jednom će
Ugnjeteni čovek, na zemlju bačen,
Na planinske vrhove stupiti,
Kad uzvine ga nada.“

 
U pesmi „Preko ove zemlje“, iz 1895. godine, umetnik masama daruje muziku otkrovenja:
 

„Glas će pokrenuti srca mnogih,
Ranije u kamen pretvorena,
I prosvetliti umove mnoge,
Što behu bačena u najcrnju tamu.“

 
Ali proroka ne prepoznaju oni koje namerava osloboditi. „Rulja pred izgnanika stavi/ Sud otrova pun“. Staljin se u jednoj kasnijoj pesmi pojavljuje u vidu pevača: „ganut do suza gorkom sudbinom seljaka“. Dok on – proročanski detalj – „diže spomenik sebi... u srcu svakog Gruzijca“. Objavljena anonimno, Staljinova poezija se pojavila u mnogim cenjenim literarnim časopisima i uvrštena je u antologije kao primer klasične gruzijske književnosti.
 
I zaista, čak su i najveći Staljinovi kritičari hvalili njegove stihove: Sajmon Sibag Montefjore je napisao da „njihova lepota leži u ritmu i jeziku“ (što je teško dočarati u prevodu), dok Robert Servis tvdi da njegovo delo sadrži „jezičku čistoću koju svi priznaju“. Njena dekorativna lepota i herojski stav ponovo će se pojaviti prilikom Staljinovog pretpostavljanja socijalrealizma eksperimentalnoj modernističkoj avangardi.
 
Pero i mač

Staljinov duhovni naslednik, Jurij Andropov, kombinovao je birokratiju sa romansom. Kao rukovodilac KGB –a, gonio je disidente i ugušio mađarski ustanak, dok je u isto vreme pisao ljubavne pesme svojoj supruzi. (Podvojenost ličnosti je ključna odlika umetnika-diktatora). Uzbečki pesnik Hamid Ismailov ispričao je anegdotu o Andropovu koja puno otkriva: jedan od saradnika koji su mu pisali govore, poslao mu je rođendansku čestitku, u kojoj se našalio o tome koliko moć kvari ljude, na šta je Andropov odgovorio jezivim stihovima:


 

„Jednom se zlikovac izlanuo
Da moć ljude kvari
I mnogo godina potom
Učenjaci ponavljaju to,
Ne primećujući (avaj!)
Da su ljudi ti koji često kvare moć.“

 
Drugom deklarisanom staljinisti, severnokorejskom lideru Kim Il Sungu, pripisano je autorstvo revolucionarnih pozorišnih komada i teoretskih dela, od koji je najpoznatija „teorija semena“ koja Kima predstavlja kao rodonačelnika umetničkog pravca. 1992. godine, Kim stariji je javno poslao pesmu svom sinu Džong Ilu:
 

„Da li je moguće da je sjajnoj zvezdi, pedeseti rođendan već?
Cenjen je od mnogih zbog moći svog pera i mača
Kao i odanog sinovljevog srca.
Jednoglasne pohvale i pozdravi tresu nebo i zemlju.“

 
Kim, otac nacije, slavljen je kao „Sunce naroda“, baš kao što je Mao Ce Tung bio „Crveno sunce u našim srcima“. Upravo je Mao oličavao ideal vladara pera i mača, zasnovanom na jedinstvu umetničke veštine (ven) i ratničke snage (vu). Mao je težio prisvajanju carske tradicije, prevazilazeći je, primećujući u pesmi iz 1936. godine da je nekoliko careva ostavilo za sobom književno nasledstvo: „istinski veliki čovek, usamljen u ovo doba gleda“.


 
Maova poezija je striktne forme i klasičnih tema, primer tradicije koju je navodno prezirao. Uprkos njegovim sopstvenim naredbama da se unište „Četiri zastarelosti“ (kultura, običaji, navike i ideje), sam Mao je pisao starinskim stilom, čak i kada je to bilo proglašeno elitističkim i zaostalim. „Bojim se da bi širenje takvih grešaka, navelo mladež da zastrani“, poverio se Mao svom uredniku, ali je bez obzira na to ugađao sopstvenom ukusu, čak i kada ga je branio drugima.

Mao koristi bujan jezik i vešt je u slikovitom izražavanju („Talasasta brda morski plava/umiruće sunce krvavo crveno“) i klasičnim temama ( „Svet je čovekov promenljiv, mora postaju drvoredi dudova“). Ponekad mu stil postaje epigramski („Gorka žrtva, smelu rešenost jača“) i sa elemetima propagande („Umovi kineskih kćeri, ka velikome teže/One vole borbeni stroj a ne saten i svilu“).
 
Maov rad je dokaz da umetnička prefinjenost ne znači i umerenu politiku., Crvena garda je 1966. godine „Maloj crvenoj knjižici“ pridodala i zbirku od 25 pesama pripisanih Mao Ce Tungu, što je probudilo entuzijazam za starinske stihove među onima koji su bili posvećeni uništavanju „feudalnih zaostavština“. Poslednji stih koji je Mao ikada napisao, godinu dana pre pokretanja Kulturne revolucije, bio je najava predstojećih nemira: „Pogledaj, svet je izvrnut naopačke“.
 
Cenzor i Stvaralac
 
Poezija se pojavila kao dokaz optužbe na Međunarodnom krivičnom sudu, gde je Radovan Karadžić, „Kasapin Bosne“, proglašen krivim za genocid. Dokumentarni film Bi-Bi-Sija iz 1992. godine, prikazao je sastanak lidera bosanskih Srba sa ruskim nacionalističkim pesnikom Eduardom Limonovim, u kome Karadžić recituje pesmu koja predviđa nasilje dok Limonov ispaljuje salvu metaka na dolinu ispod njih. Karadžić je tvrdio da je predvideo rat godinama pre, a njegova pesma „Sarajevo“ iz 1971. godine sadrži stihove:
 

„Grad gori kao tamjan u crkvi
U dimu vidim našu savest...
 
Ja znam da je sve ovo priprema jauka
Šta sprema crni metal u garaži?“

 
Po međunarodnom pravu neophodno je ustanoviti namere počinioca. Karadžić je bio ključna figura u onome što Slavoj Žižek naziva „poetsko-militaristički kompleks“ koji slavi književni kanon nacionalizma, naročito ep „Gorski vjenac“ Petra Petrovića Njegoša iz 1847. godine, u kome je prolivanje muslimanske krvi predstavljeno kao čin krštenja srpskog naroda.
 
Retorika genocida je skrivena razvodnjenom metaforom: nacija se pročišćava „etničkim čišćenjem“. Ipak, čitaoci moraju biti svesni opasnosti poistovećivanja umetnosti sa ličnošću samog autora. Razmotrite delo Ajatolaha Homeinija, čija poezija na farsi jeziku oživljava duh velikana sufizma Rumija i Hafiza:
 

„Ja čeznem za peharom vina
Iz ruku moje drage
Kome poveriti tu tajnu moju?
Gde pokazati ovu tugu?“

Sledeće stihove je teško povezati sa Homeinijevom javnom ličnošću:


 

„Zarobio me je, o voljena, mladež na tvojoj usni!
Gledam ti čežnjive oči postajući bolestan od ljubavi...
 
Otvorite vrata krčme i pustite nas da u njoj budemo dan i noć,
Jer umoran sam od džamije i medrese.“

 
Ajatolahovi sledbenici su skloni čitanju ovih stihova isključivo kao alegorije („Džamija i propovednik su prazne predstave spoljašnje vere“) – iako je teško neke stihove smatrati dvosmislenim: „Strgoh odoru estetizma i licemerja“. Pesme otkrivaju Ajatolaha kao mistika, iako je u isto vreme izdavao fatve, čime je bio i cenzor i stvaralac.
 
Napad na Bin Ladenovo sklonište 2011. godine, naveo je medije na komentarisanje njegove police sa knjigama, pri čemu su se usredsredili na odsustvo fikcije zanemarujući njegovu ljubav prema poeziji. Bin Laden je 2010. godine svom saradniku detaljno pisao o ambicioznoj zaveri, pre nego što je pridodao zahtev: „Ako među braćom postoji neko ko zna nešto o poeziji, molim te obavesti me, i ako imaš neke knjige o klasičnoj prozodiji, molim te pošalji  mi ih.“
 
Bin Laden je bio jedan od najvoljenijih pesnika Džihada, delom i zbog njegovog poznavanja klasične retorike. Njegov emir u Iraku, Abu Musab el Zarkavi, bio je istovremeno poznat i kao „kasapin“ i kao „onaj što često plače“ – pokazatelj veze između surovosti i sentimentalnosti, želje ka moći i samosažaljenju. Trenutni vođa Al Kaide, Ajman el Zavahiri, takođe piše poeziju, a samoproglašeni kalif takozvane Islamske države, Abu Bakr el Bagdadi, napisao je svoj doktorat na temu religozne poezije.
 
Tiranin koji je pisao poeziju sve do svog tragičnog kraja bio je Sadam Husein. Njegova zatvorska  pesma iz 2013. godine napisana je prostim jezikom: „Ti si povetarac što smiruje/ Moju dušu osvežavaš/i pupoljci naše Bat partije, poput grane postaju zeleni“. Sadam koji je voleo da pozira sa kalašnjikovim, i u pesmi pokazuje svoj karakterističan prkos: „Isturamo svoje grudi vukovima“. Interesantno je da je čovek koji je izumeo jurišnu pušku, Mihail Kalašnjikov, i sam želeo biti pesnik. Kako je V. H. Oden napisao u epitafu Hitleru: „Poeziju koju je stvorio, bilo je lako razumeti“.
 
Izvor: bbc.com
Prevod: Vladimir Martinović