Čitaoci su donekle već i navikli da u proznim delima čija se radnja dešava u budućnosti jasno prepoznaju lice i naličje sadašnjosti, tako da to više nije dovoljno da kvalitet futurističke priče bude obezbeđen, nego je neophodno da autor pokaže i izrazitu originalnost u izboru teme, a naročito u načinu na koji će aktuelne probleme i apsurde prikazati kroz imaginarni svet budućnosti.
Stoga u novelama Predraga Ličine i nije najvažnije to što im je radnja smeštena u daleku ili relativno blisku budućnost, nego to što se kroz futurizam i fantastiku nazire gorka sadašnjost prožeta crnim humorom koji nagoni na smeh, ali istovremeno kod čitaoca stvara i klicu zabrinutosti kako za budućnost, tako i za sadašnjost.
Moglo bi se pomisliti da su novele „Neočekivani problemi filmskih radnika“, „Bljuzga u podne“ i „Bitka na Krbavskom polju“ povezane jedino time što im se radnja dešava u budućnosti i što su zasnovane na fantastici (makar i naučnoj), ali uprkos raznovrsnim likovima i zapletima, ova su dela povezana i svojevrsnim ironičnim tonom kojim se daju odgovori na pitanja koja se mogu svesti na izreku „šta bi bilo kad bi bilo“: šta bi se desilo da jedan sportista otkrije tajnu svojih uspeha, kakve bi ekološke posledice mogla da izazove nagla ekspanzija turizma, na šta bi sve zarad spasavanja golih života bili spremni putnici koji su usred pustare okruženi zaraženim zombijima.
Napisane pomalo u filmskom maniru, a svakako zanimljive poput horora i distopijskih ostvarenja sa velikog platna, novele Predraga Ličine drže pažnju iz rečenice u rečenicu i stoga se čitaju u jednom dahu, pri čemu se u čitaočevoj mašti jasno stvaraju slike i situacije koje je sâm Ličina zamislio i pretočio u karakterističnu futurističku prozu, tim pre što je pisac svoje junake prikazao realističnim bojama i nije ih lišio savremenih stereotipa bez obzira na vreme u koje je smestio radnju.
Zbog toga će likovi iz Ličininih novela delovati stvarno i onda kad su u potpuno fantastičnom ambijentu, pa će kao takvi biti još bliži samom čitaocu, koji će zajedno sa njima učestvovati u neočekivanim zapletima i nestrpljivo iščekivati kakva će biti sudbina jednog reditelja nakon debakla sa dokumentarnim filmom, kako će se završiti agresija zagađene i povređene prirode na beskrupulozni turistički materijalizam i da li ima ikakvog spasa od navale krvožednih mrtvaca.
Obično se kaže da se iz istorije i prošlosti može mnogo toga naučiti, ali sigurno je da se mnoge pouke mogu izvući i iz Ličininih priča, bez obzira na to što im se radnja odvija u budućnosti – ili upravo zbog toga, jer ko zna koliko će se još krbavskih bitaka dogoditi, koliko će umetnika biti prokuženo zarad nacionalnih interesa i dokle smo spremni da idemo protiv same prirode zarad materijalne dobiti.
Zašto se prirodni talenat može pretvoriti u izdaju države, zašto se u svrhu razvoja turizma poseže čak i za smrtonosnim porocima, zašto se i u slučaju masovnih zaraza prvenstveno obraća pažnja na nacionalne predznake – jasno je da ovo nisu pitanja i problemi koji nas čekaju u budućnosti, već nešto što je i te kako aktuelno i što već dovoljno obuzima ljudsku misao čak i bez prisustva morskih nemani i povampirenih ljudoždera.
Bilo da je vreme istorijske Krbavske bitke, bilo da je vreme futurističkog napada mnogobrojnih zombija, pojedini problemi čine se večni i nerešivi, a ako je budućnost i predvidljiva, izgleda da je ta predvidljivost ograničena na svega tri sekunde.
A ponekad je i to previše, što nam jasno pokazuje proza Predraga Ličine, jer sve bi bilo u redu da je golman imao prirodan i očekivan strah od jedanaesterca.
Autor: Dušan Milijić