Zbližavanje preko knjiga

Dobra knjiga majkama i ćerkama daje priliku da pričaju o mnogim stvarima a ne samo o zapletu.


 
Kako roditelj da priča sa detetom? Nekada davno dok sam učio da budem tinejdžer, jedini put kada sam zaista pričao sa ocem bilo je dok smo sedeli u kolima čekajući majku i sestre da izađu iz kuće i svi zajedno krenemo u crkvu. Pretpostavljam da je to bilo zato što smo sedeli jedan pored drugoga i nismo morali da se gledamo u oči. Širen Dodson, pomoćnik upravnika Smitsonijan Anakostija muzeja i Centra za afroameričku istoriju i kulturu zna bolji način: pre pet godina je organizovala književni klub za majke i ćerke.
 
Ne samo da je ostvarila bolju vezu sa svojim ćerkama Morgan i Skajlar, već je i napisala knjigu „The Mother – Daughter Book Club“ koja je podstakla formiranje stotine takvih klubova. Ako mene pitate, čitanje knjiga je možda najbolji način da se odbranimo od zatupljivanja i mentalne apatije, kao i od mnogih drugih zala koje dugujemo televiziji.
 
Otišao sam na skup u klub Dodsonove – deset majki sa svojim ćerkama, koje su sada zgodne devojčice od 12 i 13 godina. Grupa se nije sastajala celo leto („Tako su porasle!“, primetila je jedna majka), i trebalo je neko vreme da se svi smeste u dnevnu sobu kuće u predgrađu Vašingtona.
 
Majke su sedele oko stočića punog povrća i soseva, a ćerke su im se smestile na podu, kraj nogu. Bavile su se knjigom „Holes“ Luja Sakara, koja je na prvi pogled priča o kaznenom domu za dečake ali se u suštini bavi međuljudskim odnosima.
 
U početku je razgovor bio usredsređen na zaplet i likove, a Britni Frejzer, ćerka domaćice Kluba, postavljala je pitanja. Majke su puno pričale i ponekad su devojčice morale da ih stišavaju.

 
 
A onda su odjednom počele da raspravljaju o tome šta znači biti „popularan u društvu“, i kako devojčice da postanu takve. Razgovor je ponovo živnuo i sve su pričale u isto vreme.
 
Ćerka: „Svi to znaju. Poenta je u tome da li si popularna kod dečaka.“
 
Majka: „Uvek to poistovećujemo sa time da li se sviđamo drugima, da li smo lepe. A šta je to što devojčicu u srednjoj školi čini lepom? Sve hodaju unaokolo sa protezama, još uvek ne znajući šta da rade sa kosom. Šta je lepo?“
 
Ćerka: „Biti lep nije isto što i dopadati se drugima.“
 
Druga ćerka: „Možeš izgledati dobro, ali ako se ne sviđaš momcima, onda nisi popularna.“
 
Majka: „A kako momci pokazuju da im se dopadaš?“
 
Ćerka: „Pa kada sa tobom razgovaraju posle škole. Puno popularnih devojaka se postara da svi saznaju za to i često se prave važne zbog toga.“
 
Onda su prešle na detalje: popularnost se shvata na jedan način u školama gde su samo devojčice, a na drugi gde su učenici oba pola. U velikim školama „gde je jednostavno previše ljudi da bi samo jedna devojčica bila najpopularnija“ takođe je drugačije. Postoje grupe i poredak unutar njih, objašnjava jedna ćerka.
 
A onda su tu devojčice koje su popularne jednostavno zato što to jesu, i druge koje su popularne iz određenog razloga – poput onih pametnih ili sportiskinja. „Slatke devojke su bile glupe u Filadelfiji, gde sam ja odrasla“, primetila je jedna majka.
 
Postepeno se stvorila slika o današnjem stanju u srednjoj školi, šta znači biti pametan i devojčica, i kako su neki nastavnici naklonjeni onim pametnijim. Najlepše imaju, neko je rekao, najviše samopouzdanja. A to takođe pomaže u sticanju popularnosti kod dečaka.
 
Ćaskanje se produžilo sat vremena, i sinulo mi je da je svako naučio nešto osnovno: devojčice su naučile da su njihove majke prošle kroz ono što one sada doživljavaju; majke, da zapravo imaju puno toga zajedničkog sa svojim modernim ćerkama.
 
 

Širen Dodson je došla na ideju o književnom klubu kada je sa prijateljicom pričala šetajući plažom na ostrvu Martas Vinjard, dok su pokušavale da shvate svoje bistre ali tajanstvene devetogodišnje ćerke.
 
„Morgan je srednje dete“, rekla je Dodson. „Radi po svome, ali voli da čita i veoma je društvena. Kako da je upoznam bolje? I iznenada se upalila lampica: književni klub za majke i ćerke!“
 
Ideja je odmah upalila. Morgan je pozvala deset devojčica njenog uzrasta, ne samo najbolje drugarice već i poznanice iz kraja, iz mladih izviđača i drugde.
 
„To je više njen klub nego moj“, kaže Dodson. „Devojčice smišljaju pitanja, vode raspravu i služe hranu. Naša grupa je prilično postojana – neki par ode, drugi dođe, i postala  sam jako dobra prijateljica sa drugim mamama.“
 
Dodson i njen suprug, Liroj Fajks, i njihovo troje dece su svi strastveni čitaoci. Najstarije dete, Liroj treći, je sada na fakultetu a najmlađe, Skajlar, kojoj je devet godina, pokrenula je svoj klub. Porodični prijatelj je organizovao klub za očeve i sinove, a Dodson kaže da je čula da postoje i klubovi za majke i sinove i bake i unuke. „Svaka kombinacija odraslih i dece funkcioniše.“
 
Lepota ovih klubova je da, pod izgovorom da se raspravlja o likovima iz knjiga, možete izraziti svoja osećanja. Kao poput izraza: „Imao sam prijatelja koji je...“
 
Ključna korist ovih foruma u kojima devojčice mogu strasno da iskažu svoje mišljenje i vide kako to deluje drugima, jeste da jednom kada barijere spadnu, one mnogo slobodnije pričaju sa majkama i van kluba.
 
Dodson savetuje da u klubu devojčice budu sličnog uzrasta. Inače bi pitanja kojima bi se bavili bila suviše različita.
 
„Kada neka stvar nije svima zabavna, onda imate podelu“, kaže ona. Klub majki i ćerki je prepun korisnih saveta kao i spiska knjiga koje se predlažu za čitanje.
 
Na prvom sastanku, devojčice su donele knjige koje su čitale tokom leta, da ih predlože za raspravu u klubu. Bio sam radoznao da saznam šta tačno čitaju i Dodson mi je rado dala primerak njene druge knjige, „100 Books for Girls to Grow On“.
 
Bila je to divna mešavina. Priče su išle od kolonijalne Amerike do naučne fantastike, kao što je jedna koja se bavila Zimbabveom u 2194. godini.
 
„Većinom je to savremena književnost“, napomenula je Dodson, „jer ovo nije škola. Ovde se radi o zabavi.“
 
Svakako nisam očekivao roman „Vodenica na Flosi“, ali drago mi je da je spisak prevazišao knjige o Nensi Dru. Lista je uključivala romane „Letopisi Narnije“, „Šarlotina mreža“, knjige Reja Bredberija, Maje Angelou, Radjarda Kiplinga i Artura Milera.
 
„Neke od njih su nesumnjivo ono što biste nazvali knjigom za dečake“, kaže Dodson, „delom zbog toga što je devojčicama potrebno da saznaju šta se nalazi u glavama dečaka a delom zato što je dobra knjiga jednostavno dobra knjiga. Ako je dobro napisana i pruža priliku za raspravu, zašto da ne?“
 
Njena prva knjiga sadrži citat Alis Letvin, nekadašnje predsednice organizacije Great Books Foundation: „Ponekad su deca zaključana u sopstvenoj stvarnosti. Mogu biti zarobljena sopstvenom percepcijom. Jedna od najpozitivnijih i oslobađajućih stvari u raspravi o dobroj priči, jeste mogućnost da se uvide različita gledišta koju ljudi u nju unose. To može izrazito motivisati dete, predstavljati neku vrstu otkrovenja za njega“.
 
U pravu je. Čitati nasamo jeste kreativan čin, ali kada vi i vaši prijatelji u istoj knjizi nađete različite stvari i o tome popričate, to prosvetljuje.
 
Autor: Majkl Kernan
Izvor:smithsonianmag.com
Prevod: Vladimir Martinović