Najveće zvezde među romanopiscima, poput Agate Kristi i Artura C. Klarka, imaju ponešto zajedničko: svi su priznati pisci popularnih žanrova koji su decenijama bili na udaru popularnih medija ali i književne kritike. Profesori engleske književnosti od Jejla do Univerziteta na Aljasci, dugo su omalovažavali tvrdokorne detektivske romane, naučnu fantastiku i fantastiku, ocenjujući njihove metafore i simbole kao odraz i obeležje određenog vremena – fatalne žene, preteran luksuz Orijent Ekspresa, ili raspevani kompjuter iz romana „2001: Odiseja u svemiru“.
Ono što nedostaje raspravi o popularnim žanrovima jeste ljubavna fikcija, njena evolucija i trenutno stanje. Reč je o ogromnom propustu, koji je Sara Franc Lajons do te mere rešena da ispravi: „Od osamdesetih godina sve se svodi na osnaživanje žena. Da li će ova rasprava osnažiti ili potlačiti žene?“ rekla je. „Potreban nam je novi pristup ljubavnim romanima.“
Sara Franc Lajons pripada novoj školi književne kritike koja je odlučila da razgrne teške zastore iza kojih su previše dugo sakrivani ljubavni romani (u današnje vreme, to su Kindlove kožne futrole) i posvetila se jednoj od najpopularnijih i najpotcenjenijih razbibriga ‒ žanru koji je toliko omiljen da se često navodi kao ono što održava izdavačku delatnost (popularni ljubavni romani predstavljaju više od polovine džepnih izdanja prodatih na tržištu SAD, na primer).
„Ako se vratimo u 18. vek i pogledamo reakcije na pojavu popularnih romana za žene, argumenti su potpuno isti kao i ovi koje imamo danas, 250 godina kasnije. U nekom trenutku ćemo morati da priznamo da je sve to smešno“, izjavila je Franc Lajons.
Franc Lajons je u saradnji sa profesorom Erikom Selindžerom pokrenula 2007. godine Međunarodno udruženje za proučavanje popularne ljubavne fikcije. Ovo udruženje je organizovalo konferencije širom sveta, a 2010. pokrenuli su i časopis „The Journal Of Popular Romance Studies“.
Njihova namera je da formiraju fond za finansiranje stipendija za doktorske studije i – što je za sada na dugom štapu – punopravni diplomski program. Udruženje je ovom žanru dalo legitimitet u očima akademskih institucija i ljubavna fikcija je danas tema o kojoj se razgovara i raspravlja u učionicama mnogih univerziteta, počev od Univerziteta Džordž Mejson do čuvenog Prinstona, na kojem postoji seminar o američkim bestselerima, sa Norom Roberts kao glavnom temom.
Ljubavna fikcija je jedan od poslednjih žanrova koji je pronašao svoje mesto u studijskim programima na koledžima i to u vremenu kada se čini da akademski krugovi ulaze u ozbiljna proučavanja gotovo svega – od „Čarobnjaka iz Oza“ do Bijonse i Majli Sajrus. I mada ne izostaju sva ona žestoka intelektualna sukobljavanja karakteristična za sve akademske discipline, učenjaci posvećeni ljubavnoj fikciji danas objavljuju post feminističke tekstove iz kojih je jasno da je završeno sa feminističkim talasom koji je bio protiv ljubavne fikcije (iz sedamdesetih i osamdesetih godina), kao i sa, za taj period karakterističnim, potcenjivanjem i omalovažavanjem tog žanra.
Činjenica da se jedini značajan osvrt akademeske zajednice pojavio pre više od četiri decenije predstavlja jaku motivaciju za današnje branitelje ljubavne fikcije.
„Proučavaćemo ove [ljubavne] knjige kao i bilo koji drugi književni tekst, kao proizvod kreativne imaginacije“, rekla je Sara Franc Lajons.
Za mnoge od učenih ljudi, srećan kraj bi podrazumevao da ljubavna fikcija bude predmet izučavanja u svim oblastima akademske zajednice. „Miruj, srce moje“, rekao je profesor Selindžer iz Međunarodnog udruženja za proučavanje popularne ljubavne fikcije komentarišući mogućnost da se formiraju studijski programi posvećeni ovom žanru. U idealnom svetu, kako ga zamišljaju u ovom Udruženju, ilustrovane korice ljubavnih romana sa svojim arhetipskim junacima, provokativno bi blistale sa stolova sociologa, feminista, istoričara, antropologa, filozofa i najokorelijih teoretičara književnosti.
Ovaj žanr postepeno postaje deo i drugih discplina: pojavljuju se profesori medicine koji proučavaju način na koji su lekari i medicinske sestre predstavljeni u ljubavnoj fikciji ili profesori sa studija bliskoistočne kulture, ljubitelji podžanra specifičnog po heroju-šeiku.
Ovakvo pandisciplinarno istraživanje u punom sjaju je bilo predstavljeno na nedavno održanoj konferenciji pod nazivom „Šta je ljubav?“ održanoj u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Na tribini na kojoj su učestvovali sociolozi, istoričari, psiholozi i antropolozi, diskusija se fokusirala na nedostatak srećnih završetaka u stvarnom životu. „Moram da primetim, nauka ne daje naročito srećnu sliku“, izjavila je Eli Finkel, profesorka sociološke psihologije na Univerzitetu Nortvestern, citirajući studije koje pokazuju da se sve manje ljubavi završava brakom. „Ali, s druge strane, nauka kaže da je alfa muškarac, pa, recimo, mnogo zgodan. Ispostavilo se da se svima dopada neko ko je zgodan i ambiciozan.“
Ali pre nego što šira akademska javnost bude bila u prilici da secira ljubavne romane pokušavajući da iz njih izvuče značajnije teme, jedna manja grupa teoretičara književnosti mora da se pomiri sa ogromnom popularnošću ovog žanra – kao i sa prezirom kome je izložen.
„Žene pišu i čitaju o junacima ljubavnih romana kako bi ispitale, analizirale, potkopavale, raspravljale, slavile i odbacivale patrijarhalnu koncepciju muževnosti“, kaže Sara Franc Lajons. „Nije reč da one samo obožavaju lance sopstvenog ropstva. One pokušavaju da otkriju ko su, da shvate kako da se uklope.“
„Ljubav je moja religija – mogao bih da umrem za nju“, napisao je jednom prilikom osvedočeni romantik Džon Kits. U ljubavnoj fikciji smrt ne dolazi u obzir, „Nama je potreban srećan kraj“, kaže profesor Selindžer. Savremeni teoretičari, kao i svi pravi romantici, pokušavaju da utvrde kako da ovaj žanr u kom ljubav pobeđuje sve, dobije svoj bajkovit srećan kraj.
Autor: Ema Pirs
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Maja Horvat