Zbog čega nam je potrebna erotika?

Uvek je bilo mnogo polemisanja kad je u pitanju erotika, a naročito erotika fokusirana na žensko pokoravanje. Feministkinje brinu da to podstiče štetnu dinamiku među polovima, dok se konzervativci zgražavaju zbog iskrenih opisa ženske seksualnosti. Intelektualci je najčešće odbacuju kao pornografiju. U međuvremenu je milioni ljudi – pretežno žena – gutaju. Finansijski uspeh filma „Pedeset nijansi: oslobođeni“, trećeg nastavka holivudske trilogije zasnovane na bestseler ljubavnom serijalu, autorke E. L. Džejms, samo je još jedan dokaz u prilog ovoj tvrdnji. Kako je moguće, pitaju se stručnjaci, da je baš ovaj film postao hit u vreme kad je pokret #MeToo dostigao svoj vrhunac? Zbog čega horde žena jure da gledaju film o bogatom, belom muškarcu koji dominira nad mnogo mlađom, mnogo slabijom ženom?



Ne postoji nijedan očigledan razlog zbog kojeg bi pokret protiv mizoginije, seksualnog napada i neželjenih seksualnih nasrtaja bio u neskladu sa fantazijama o dobrovoljnom, seksualnom pokoravanju. S jedne strane, fantazije o pokoravanju nisu isključivo ženski fenomen. Studija koju je sprovela psiholog Patricija Hauli, na Univerzitetu u Kanzasu, 2009. godine pokazala je da i muškarci i žene više vole da neko nad njima dominira, nego da oni domniraju nad nekom osobom. Zapravo, muškarcima se to dopada čak i više nego ženama. Kada se udruže pokret #MeToo i lako štivo, poput serijala „Pedeset nijansi“, obična seksualna fantazija i želja istog momenta prerastaju u patologiju i neurotičnost – kako to da žene žele i jedno i drugo istovremeno? Kako da odvojimo seksualno ispunjenje i slobode od neželjenih seksualnih nasrtaja?

Uspeh ovog filma, međutim, ne bi trebalo da nas iznenađuje – i to ne zato što trbušnjaci Džejmija Dornana imaju sopstvenu fan-stranicu (zapravo, nemaju, ali bi trebalo da imaju). Istorijski posmatrano, erotika koja se fokusira na žensko pokoravanje, pojavljuje se tačno u trenutku kada su žene počele da preispituju status quo. Revolucionarni roman „Povest o O“, autorke An Deklo (koja je objavljivala pod pseudonimom Polin Reaž), ocenjen kao vrhusko delo ovog žanra (BDSM erotika), objavljen je u Francuskoj 1954. u jeku borbe za emancipaciju žena, pet godina nakon što je Simon de Bovoar objavila „Drugi pol“. Roman „Emanuela“, erotska odiseja iz pera Emanuele Arsan, koja slavi seksualne slobode i pokoravanje postaje bestseler u Francuskoj 1967, godinu dana pre majskih protesta 1968, koji su s vremenom podstakli Pokret za oslobađenje žena (MLF – Mouvement de libération des femmes). U Sjedinjenim Državama je 1977. godine objavljena zbirka kratke proze autorke Anais Nin, „Venerina delta“, u kojoj su, između ostalog, opisane fantazije o seksualnom pokoravanju i dominaciji, i to se događa na vrhuncu seksualne revolucije, iste godine kada je održana prva Nacionalna konferencija žena. A onda se, 2011. na policama pojavio roman „Pedeset nijansi ‒ siva“, baš u trenutku kada je četvrti talas feminizma počeo da uzima maha.
 


Činjenica da su ova revolucionarna dela – sva potpisuju žene – ugledala svetlost dana na vrhuncu jačanja feminističkog pokreta ili neposredno pre, nije slučajnost. Zapravo, to je obrazac koji pokazuje na koje načine ovi feministički pokreti mogu da koegzistiraju sa erotskim tekstovima. Ispitujući stege patrijarhalnog društva, uključujući one koje su žene nesvesno prisvojile, i ostvarujući fantazije o muškoj dominaciji, ovi vidovi erotike nude punije, iznijansiranije razumevanje ženskog identiteta i seksualnosti. Ovo je značajan korak ka osnaživanju, ali istovremeno i način da se umanji anksioznost svojstvena odbacivanju uobičajenih rodnih uloga. Ukoliko erotiku posmatramo na ovaj način, nije nikakvo čudo što milioni žena žele da čitaju, ili gledaju, ženu koja se dobrovoljno pokorava muškarcu zbog zadovoljstva. U stvarnom svetu, muška dominacija mora da se istrpi.

Zapravo, čini se da muška dominacija, dok s pravom postaje sve manje prihvatljiva u društvenim i političkim sferama, postaje sve privlačnija kao fetiš. Kako je tvrdio Žorž Bataj u delu „Erotizam: smrt i senzualnost“, erotičnost je suštinski način na koji se muškarac i žena suočavaju sa sopstvenim ograničenjima, pod koje spada i individualna moralnost. Ljudi su, za razliku od životinja, zahvaljujući razumu spoznali sopstvenu moralnost, i jedino kada se ne pokoravamo razumu – kada u potpunosti izgubimo dodir sa razumom – možemo da dođemo blizu toga da „dodirnemo beskonačno“, da postignemo transcendenciju. Za vreme vrhunca, mnogi od nas ne znaju ni kako se zovu – da ne govorimo o tome koliko smo svesni velikih istina koje se tiču naše smrtnosti. Svako seksualno zadovoljenje ima potencijal da dovede do takve euforije – ali, po Bataju, fetiši, odnosno, postupci koji prkose seksualnim tabuima, predstavljaju naročito snažne kanale za transcendenciju, budući da, po definiciji imaju manje smisla od takozvanih mejnstrim preferencija. U Batajevom svetu, svi bi trebalo da se manemo meditacije i izaberemo neki fetiš, umesto toga. On zaista i piše: „Erotičnost, za razliku od obične seksualne aktivnosti, predstavlja psihološku potragu... erotičnost pristaje na život čak i u smrti.“

Kako žene postaju dominantnije unutar sfere razuma – u ekonomskim, društvenim i političkim sferama – želja da prevaziđu lične tabue postaje sve jača. Drugim rečima, sticanje moći može da vodi ka želji za uništenjem. Ova ideja, zapravo je podržana naučnim istraživanjem: studija iz 2009. objavljena u časopisu Journal of Sex Research, otkriva da je veća verovatnoća da društveno dominantne žene uživaju u fantazijama o pokoravanju, shvatajući ove fantazije kao izražavanje sopstvene neodoljive privlačnosti, pre nego kao sprovođenje sile.
 


Ovo bi moglo da objasni zbog čega više od polovine 25 najprodavanijih erotskih knjiga na Amazonu govore o muškoj dominaciji, počev od relativno banalne (kao što je zabranjena ljubav između studentkinje i profesora) do vrlo mračnih (kakve su fantazije o otmici). Širi kulturološki kontekst takođe može da objasni postojanje određenih podžanrova koji su se nedavno pojavili i postali veoma popularni u savremenoj erotici. Jedan od ovih erotskih podžanrova uključuje i „rasplod“, u kom muškarac dominira nad ženom sa osnovnom željom da je oplodi i primora da rađa njegovu decu. Kada je reč o reproduktivnim pravima, uprkos mnogim zabrinjavajućim zabranama koje i danas postoje – a moguće je da će ih biti i više – žene ipak imaju mnogo više izbora nego pre (odnosno, više nego što su imale u dugoj represivnoj reproduktivnoj istoriji), a postojanje izbora može da izazove anksioznost. Naravno, tekst koji bi mogao da im pomogne da se izbore sa tom anksioznošću, ne podrazumeva da bi žene želele da im se oduzmu ta prava – na isti način na koji uživanje u nekom hororu ne ukazuje na latentnu želju za umiranjem. Naprotiv, filmovi sa koljačima, kao i fantazije o rasplodu su načini na koje možemo da se suočimo sa najdubljim strahovima i brigama – da li ćemo imati decu, da li je moguće da ikad budemo bezbedni – boreći se i, nadajmo se, uspešno ih prevazilazeći, pa makar na kratko. Odenuto u klišee, šablonsko pisanje i korice sa žestokim lepotanima, ove knjige čini dobrim oruđem za društveno osnaživanje i seksualno oslobađanje.

Uzmimo za  primer „Povest o O“. U knjizi, O – čije samo ime asocira na rupu implicirajući i duhovnu prazninu, što je grub prikaz ženskog pola – započinje istraživanje kako bi razumela i dokazala odanost svom ljubavniku, Reneu, potpuno se pokoravajući svakom njegovom hiru, a kasnije i hirovima Ser Stivena kojem ju je Rene „dao“ kako bi „mogao da je koristi na koji god način poželi“. Na kraju, junakinjin poriv da se potčinjava vodi je putem potpunog uništenja koji kulminira, gotovo neizbežno, njenim samoubistvom. Poslednja rečenica u romanu glasi: „O, videvši da Ser Stiven ima nameru da je napusti, reče da bi radije umrla. Ser Stiven je dao svoj pristanak.“

Poriv da se postupci junaka poistovećuju sa moralnom perspektivom samog autora može biti veoma snažan, naročito kad je reč o delima ženskih autora. Stoga ne iznenađuje da su čak i feministički kritičari tvrdili da samoubistvo junakinje promoviše rodnu neravnopravnost i slavi mušku dominaciju. A opet, postoje i drugi načini na koje se može tumačiti ova priča, uključujući i njen kraj. Teško je poverovati da je autorka verovala da se junakinjina propast može iz bilo kog ugla tumačiti kao nešto pozitivno – pa, čak je ne bi trebalo uzimati ni doslovno. Zapravo, čini se da je verovatnije da ovaj tragični zaključak treba da posluži kao upozorenje o opasnostima potpunog potčinjavanja. Ako je dobrovoljno pokoravanje na neki način pokušaj prevazilaženja i samoponištavanja – što svakako jeste u božanskom ili religijskom kontekstu – zar nije smrt njeno prirodno krajnje ishodište koje dovodi do konačnog oslobođenja? Uprkos eksplicitnom seksualnom sadržaju, junakinjina potraga je u velikoj meri filozofsko istraživanje, dosta slično istraživanjima religioznih mistika. I zaista, uslovi u kojima se odigrava njena „obuka“, koja se odvija u jednom zabačenom zamku, može da se posmatra kao analogna inicijacijama monaha: rečeno joj je da se odrekne materijalne svojine, oduzet joj je identitet, izolovana je i podvrgnuta različitim fizičkim iskušenjima koji za cilj imaju da provere snagu njene volje i sposobnost dominacije nad telom. Tokom ovog procesa njene degradacije, O shvata da su je „lanci i tišina, koji je trebalo da je zarobe duboko unutar nje same, da je uguše, udave, naprotiv oslobodili od nje same.“ 

Nauka može da potkrepi ovakvu interpretaciju. Istraživanje iz 2009. godine psihologa Pamele H. Konoli pokazalo je da oni koji praktikuju BDSM seks imaju niži stepen depresivnosti, anksioznosti, post-traumatskog poremećaja, psihološkog sadizma, psihološkog mazohizma, graničnih patoloških poremećaja i paranoje. Ali, to nije sve, jedno kasnije istraživanje, objavljeno u časopisu Psychology of Consciousness: Theory, Research and Practise (2016), otkrilo je da i oni koji se pokoravaju i oni koji dominiraju ulaze u izmenjeno stanje svesti, što im, iako je reč o potpuno različitim iskustvima, donosi jednako zadovoljstvo. Dominantni ulaze u stanje „toka“ koje se dovodi u vezu sa usredsređenom pažnjom, gubitkom samosvesti i optimalnim izvođenjem zadataka. Podređeni, s druge strane, doživljavaju prolazni hipofrontalitet (smanjen dotok krvi u prefrontalni korteks). Ovaj termin je skovao dr Arn Ditrih da bi opisao osećaj koji prati intenzivnu fizičku aktivnost, odnosno, „trkačku opijenost“. Prolazni hipofrontalitet deluje na smanjenje bola, i može da izazove osećaj plutanja, osećanje smirenosti i osećanje prisutnosti – osećaj da smo ovde i sada. „Povest o O“ može da se čita kao najava ovih otkrića, način oslobađanja od mentalnih sveza koje nas inače sputavaju.

Bilo je očekivano da će mejnstrim književna i kulturna javnost odbacivati dela kao što su „Povest o O“ i „Pedeset nijansi ‒ siva“. Odri Lord je 1978. napisala esej pod naslovom „Uses of the Erotic: Erotic as Power“ („Upotrebe erotike: erotika kao moć“), u kojem opisuje paradoksalnu činjenicu da je ženska seksualnost često stavljana u okvire patološkog: „S jedne strane, površna erotika se ohrabruje kao znak ženske inferiornosti; s druge strane, žene su primorane da pate i da se istovremeno osećaju prezreno i potčinjeno samom njegovom postojanju.“ Prema rečima Odri Lord „suzbijanje erotičnosti, kao izvora moći i informacija“ u životima žena, predstavlja jedan od osnovnih razloga, i način ispoljavanja, rodne neravnopravnosti. Kada ignorišemo ili omalovažavamo dobrovoljnu BDSM erotiku, ili priče o seksualnom pokoravanju žena, mi neizbežno doprinosimo kulturološkom nasleđu koje rutinski osuđuje, patologizuje, omalovažava ženske seksualne želje.

Štaviše, ignorisanjem ovih dela, mi zapravo ućutkujemo ženske autore. U eseju „Smeh meduze“, autorke Elen Siksu (1975), kaže se da je kod žena čin pisanja u bliskoj vezi sa seksualnim zadovoljstvom i ličnim osećanjem moći – za ženu, pisanje uvek predstavlja nepriličnu radnju. Anais Nin, u gorepomenutoj knjizi „Venerina delta“, opisuje proces rada na projektu kao otvaranje „Pandorine kutije, koja sadrži misterije ženske senzualnosti, toliko različite od muške, zbog čega je muški jezik potpuno neadekvatan“. Shvatila je da otvaranjem Pandorine kutije oslobađa i demone i anđele. Ženska seksualnost, kao i muška, nema nikakve veze sa moralom ili politikom. Ona je zapravo, u mnoštvu svojih različitih i nepročišćenih oblika, izvor zadovoljstva koje najčešće prkosi takvim etičkim distinkcijama. Sve dok ne budemo smogli hrabrosti da se ovim bavimo bez predrasuda – bez pokušaja da stvari svrstavamo u okvire patologije ili da ih suprotstavljamo feminističkim pokretima – žene neće biti u stanju da postignu seksualno oslobađanje. Kao što je i Odri Lord zapazila: „Strah pred sopstvenim željama, pretvara ih u nešto sumnjivo i neobuzdano, nasumično, jer sputavanje bilo koje istine daje dodatnu snagu koja je gotovo neizdrživa. Strah da nećemo biti u stanju da prevaziđemo bilo koju izopačenost koju prepoznamo kao deo sebe čini nas pokornim i poslušnim, spolja određenim, i vodi nas prihvatanju raznih oblika ugnjetavanja.“

Erotika nije u sukobu sa savremenim feminizmom. Ako je to erotika koju su pisale žene, ako istražuje dubine zabranjenih fantazija, ako nam pomaže da promišljamo o zadovoljstvu, strahovima i nesigurnostima koje se vezuju za seks i moć – takva erotika obavlja posao feminista. Neprilične knjige ženskih autora ne donose samo uzbuđenje – one su važno sredstvo uz pomoć kojeg žene mogu da istražuju inače zabranjenu erotičnost. Ukoliko pronađemo način da poštujemo ova dela, umesto što ih omalovažavamo, možda ćemo otkriti još jedan vrlo zanimljiv – i prilično zabavan – put ka seksualnom i društvenom osnaženju.

Autor: Hejli Felan
Izvor: lareviewofbooks.org