Zbog čega ovaj članak treba čitati polako

U vreme kada svi strahujemo od poremećaja nedostatka pažnje, možda je pravi trenutak da prestanemo da prelećemo pogledom preko svojih ekrana i pokušamo da čitamo polako – bićemo bogato nagrađeni.


 
Da li smo u ovom digitalnom dobu osuđeni na rasejano čitanje? Čini se da tehnologija onemogućava sporo, udubljeno čitanje. Skrolovanje palcem preko neke veb stranice samo po sebi podrazumeva manji stepen pažnje od okretanja stranica neke knjige. Čitanje sa ekrana, a posebno sa ekrana mobilnog telefona, umara oči i otežava nam da se usredsredimo. Iz tog razloga su onlajn tekstovi često pregledniji i imaju formu spiskova, za razliku od štampanih tekstova. Već pri vrhu nekog internet članka, često dobijamo obaveštenje koliko će nam čitanje tog teksta oduzeti vremena, kao što je upozoravajuća formulacija da je pred nama „petnaestominutno štivo“. Na to može da usledi reakcija onlajn čitaoca SD;NP. Suviše dugačko; nisam pročitao.
 
Merijen Vulf, koja se bavi kognitivnom neurologijom, nedavno je izjavila da ovaj „novi vid“ letimičnog čitanja dovodi do „gotovo neprimetne, ali veoma značajne promene“ u načinu na koji čitaoci procesuiraju reči. Neuronske veze presudne za moždanu aktivnost povezanu sa čitanjem u današnje vreme više naginju ubrzanom unosu informacija nego veštinama koje se razvijaju putem posvećenog čitanja, kao što su kritička analiza i empatija.

Međutim, ne bi trebalo da preuveličavamo ove opasnosti. Svi čitaoci preleću preko teksta. Letimično čitanje je veština koju još kao deca počinjemo da razvijamo, dok usavršavamo čitanje. Već negde od devete godine naše oči počinju da lutaju preko stranica, pravilno čitajući tek oko četvrtine reči i popunjavajući praznine zaključivanjem. Jedna od prednosti čitanja u sebi je u tome što možemo veoma brzo da čitamo i istovremeno nečujno izgovaramo reči koje polovično čujemo u svojim glavama. Letimično čitanje je deo onoga što nas čini ljudima.
 
Osim toga, nema ničeg novog ni u ovim strahovima zbog smanjenog obima pažnje. Do sad su se sve te strepnje pokazale kao nepotrebne. „U poslednje vreme bilo je dosta kritičara koji su se brinuli zbog problema sa nedostatkom pažnje i koji su na pojavu kratkih priča gledali kao na kulturološki sunovrat – kratke priče su kao bombone za lenje čitaoce“, napisao je američki pisac Čarls Bakster, davne 1989, u uvodu za antologiju kratkih priča. „Niko nikada nije označio sonete ili haiku poeziju kao dokaz problema sa nedostatkom pažnje.“
 
Pa ipak, nema sumnje da je internet promenio način na koji čitamo. Za početak, mnogo je više štiva u ponudi, jer se i piše više nego ikad pre. Ako bismo se vratili kroz vreme samo dve ili tri decenije, bili bismo iznenađeni koliko se malo tada pisalo, naročito van učionica. Ne biste nailazili na ljude u kafićima koji koristeći dva prsta sumanuto lupkaju po tastaturama svojih laptopova, ili neprestano ažuriraju svoj status na društvenim mrežama najnovijim vestima iz svakodnevnog života. Možda biste naišli na poneku osobu koja potpisuje ček ili upisuje neki zakazani sastanak u svoju beležnicu. Ali pisanje je uglavnom poveravano profesionalcima i pojavljivalo se jedino u štampanoj formi.



U takozvanoj analognoj eri, publika je ono što je napisano čitala tek nakon nekog izvesnog vremena. Pisanje u digitalnoj eri podrazumeva momentalno objavljivanje i reakciju. Neki tekst ili objava na društvenim mrežama, kao što je Tviter, predstavlja ništa drugo do virtuelni razgovor sa prekidima. Svaki onlajn članak otvara prostor za komentare istog trenutka kada je objavljen. Ovakav način pisanja i čitanja nesporno je demokratičan, interaktivan i zabavan. Ali, zbog toga se nečije reči i stavovi shvataju olako, da ne upotrebimo neki grublji izraz. Počinje opšte nadvikivanje jer se svi upinju da ih drugi čuju.
 
„Pesma je prekid tišine, dok je proza neprekidna buka“, izjavio je jednom prilikom pesnik Bili Kolins. Pesnici i lirski nastrojeni prozni pisci na pisanu reč gledaju slično kao što kvekeri gledaju na izgovorenu reč: veruju da reč ima veću snagu ako izranja iz tišine i ako je od drugih reči odvojena tišinom. Dok pišemo i čitamo na internetu, borimo se da pronađemo ovu tišinu iz koje će se reči materijalizovati i otvoriti nam prostor za razmišljanje. Previše je govora i reakcija, a premalo slušanja i promišljanja.
 
Možda je potrebno da usporimo. Danas se mnogo priča o vraćanju izgubljenih vrednosti sporog načina života – kao na primer, odvajanju vremena da se snabdemo domaćim proizvodima iz okruženja i pripremimo obrok, ili da ostavimo decu da samostalno otkrivaju svet, onom brzinom koja njima odgovara. Ali kampanju za sporo čitanje tek treba da pokrenemo. Čitanje se neprestano promoviše kao društveno korisno i izvor ličnog zadovoljstva. Međutim, uvek se govori o „strastvenom“, „halapljivom“ ili „proždrljivom“ čitanju – nijedan od ovih prideva ne podrazumeva sporo, tiho upijanje.



U poslednje vreme pokušavam – i nije mi lako, jer sam po prirodi sklon letimičnom čitanju i prelistavanju – da čitam sporije. Prstom pratim svoj napredak na marginama teksta, kao kad sam učio da čitam, kako bih mogao da zastanem i razmislim o tome šta sam pročitao, a da ne izgubim red. Često čitam i naglas, ili makar nečujno izgovaram reči, čak i kad to izaziva neke začuđene poglede na javnim mestima. Čitanje naglas vas usporava i primorava da obratite pažnju na reči, da im pružite onu pažnju koju im je pružio i pisac. Tako bi  i sâm Šekspir učio da čita i piše u osnovnoj školi – učenje verbalnih ukrasa napamet, upoznavanje sa rečima i osećajem koji svaka od njih ostavlja u našim ustima, pre nego što se okamene u svom smislu i logici.
 
Onlajn pisanje se često svodi na brze lekcije ili lekcije za poneti, ili možda na lekciju koju treba opovrgnuti. Većina komentara u nastavku govori o tome da li se komentator slaže sa autorom ili ne. Retko kad se govori o tome kakav utisak je tekst ostavio na čitaoca.
 
Za nekoga ko čita sporo i posvećeno, tekst ne može da se gleda odvojeno od poruke koju ima nameru da prenese. Pisani tekst nije samo „pogled“ na nešto, već retorički ogled koji ima svoj tempo, ritam, ton, teksturu i glas. Nije ga moguće svesti na nekakav siže ili parafrazu. Jedini način da ga zaista razumemo je da uronimo u reči i da postepeno otkrivano njihovo značenje i tok misli. Posvećeni čitalac je kao plivač koji je prestao da broji koliko je puta preplivao bazen i jednostavno uživa u načinu na koje se njegovo telo kreće i oseća u vodi.
 
Sporo čitanje za mene predstavlja uzvišeniji, učeniji način čitanja – kao što je i slušanje uzvišeniji čin od govorenja, ali i zahtevniji. Sporim čitanjem vi zapravo nekome (piscu) poklanjate svoje vreme, ne očekujući nešto što vam je zauzvrat garantovano, i uz rizik da će vam biti dosadno, ili da ćete osetiti neprijatnost zbog neobičnosti ili složenosti nekog štiva. Sporo čitanje je postepeno upoznavanje sa nepokolebljivom različitošću uma neke druge osobe. Kao i svaki drugi susret trebalo bi ga prepustiti sopstvenom  toku i dovesti do prirodnog kraja.



Ljudska potreba za ovakvom vrstom udubljenog čitanja suviše je jaka da bi je neka nova tehnologija uništila. Često pretpostavljamo da se tehnološke promene odvijaju u jednom neumoljivom i nepromenljivom pravcu, tako da će mediji starije generacije, poput knjiga napravljenih od „mrtvog drveća“ biti zamenjene novijim, virtualnijim formama. U praksi se pokazalo da su starije tehnologije prilično otporne i da nastavljaju da koegzistiraju sa novim tehnologijama. Štampanje knjiga se nastavlja, uprkos Kindlu, na isti način na koji se nastavilo sa vožnjom bicikla, uprkos postojanju automobila.
 
Kada se pre 20 godina pojavila digitalna televizija, većina je verovala da će gledaoci brzo prelistavati stotine kanala i da će televizijski program morati da bude brz i glasan kako bi privukao njihovu pažnju. Zapravo, digitalna era je doprinela velikom uspehu dugotrajnih, kompleksnih, visokobudžetnih drama koje su zahtevale ozbiljnu intelektualnu i emocionalnu posvećenost gledalaca. Prema tome, glad prema posvećenom gledanju, ali i čitanju, ne jenjava. Još uvek čitamo komplikovane, zahtevne romane. I dalje tragamo za slojevitim, kontemplativnim štivom na internetu koje će odoleti pritisku da se svede na tečno formulisano mišljenje. Želimo da uživamo u osećaju koje u nama izazivaju natenane osmišljene ideje i pažljivo birane reči. Čak i u ovim brzim vremenima, ipak ima prostora za sporo čitanje.
 
Autor: Džo Moran
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat