„
Zamak“ je najlepši i, možda, najemotivniji
Kafkin roman. „
Proces“ i „
Preobražaj“ su puni dubine i komplikovane tuge, ali ne pogađaju srce sa istom dirljivošću kao poslednji, nedokučivi Kafkin roman. „Zamak“ je priča o K., koji tvrdi da je geometar, a koga je iz nepoznatih razloga nepoznata osoba poslala u zamak, koji je i sam po sebi nepoznanica. Inače, do samog kraja romana ne uspevamo da otkrijemo šta tačno K. treba tamo da postigne. Umesto narativa koji ide ka nekom suštinskom ostvarenju cilja, Kafka čitaocu predstavlja niz frustracija – K. iznova pokušava da napravi pomak, ali nikada ne uspeva da premaši snegom prekriveno okruženje zamka.
Roman počinje dolaskom glavnog junaka u selo koje se nalazi u podnožju zamka – i koje je, očito, pod njegovom upravom. Mesto je prekriveno dubokim snegom, a sam zamak obavijen maglom, tako da ni tračak svetlosti ne odaje njegovo prisustvo. Kafkini opisi tog mesta su tokom celog romana skoro pa nepodnošljivo opipljivi. Čitalac je doveden u negostoljubivu, skoro polarnu oblast, gde jedva ima svetlosti i gde skoro pa na sopstvenoj koži može osetiti fizički napor prilikom probijanja kroz mećavu. Najpogodnije vreme za čitanje ovog romana je usred zime – po hladnoći i mraku.
Atmosfera i raspoloženje u ovom romanu su ključni, ali ih je teško opisati. Sasvim će vam biti razumljivi, čak i ako, poput mene, ne budete mogli da ih u potpunosti sami opišete. Upravo to Kafka postiže: on nas destabilizuje tako što piše o poznatim stvarima, o banalnostima svakodnevnog postojanja, ali ih maskira tako da nam deluju kao čudan san ili bajka. Kada zatvorimo stranice knjige, vraćamo se u stvarnost svesni sveopšteg osećanja beznađa koje često zanemarujemo kako bismo mogli da nastavimo sa našim svakodnevnim životima. Kafka je kao špric koji izvlači krv iz svojih čitalaca, a potom i nalivpero koje tom istom krvlju piše.
„Zamak“ – baš kao ni njegovo delo „Proces“ – ne treba doživljavati kao roman koji se bavi birokratijom i nepravednim procesima. Takav način čitanja banalizuje Kafkin umetnički rad i u suštini ga pojednostavljuje, iako Kafka zaista piše o jednostavnim i važnim temama: samoći, bolu, čežnji za ljudskim društvom, potrebi da čovek bude poštovan i da ga drugi razumeju, seksu i poslovnim problemima.
Ovaj roman će vas rastužiti zbog svega onoga što vam u životu nedostaje jer primorava čitaoca da se suoči sa osnovnim ljudskim potrebama. Bićete svedoci K.-ove uzaludne borbe za priznanjem i poštovanjem. Zbog onih koji ne žele da prihvate činjenicu da on ima zadatak ili žele da mu uskrate pravo da bude u selu će njegovo celo biće biti uzdrmano do srži. K. traži društvo (neko vreme se zabavlja sa ženom koja ima veze sa upravom zamka), ali ne može da podnese prisustvo svojih pomoćnika, prema kojima ume da bude neprijatan.
„Zamak“ je možda ipak najbolje čitati tokom najmračnijih zimskih dana. Kafka vas tera da na neko vreme zaboravite na sopstveni život, sve stresne situacije i ispraznosti, da bi vas, nakon što vas rasturi u paramparčad, vratio u novu stvarnost u kojoj morate da se suočite sa onim istinama koje biste najradije zaboravili. Ovo je Kafkino najznačajnije delo i najbolje reflektuje njegovu maksimu da knjiga treba da bude sekira koja će razbiti zaleđeno more u nama.
Autor: Vilijam Barouz
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj