Zelda i F. Skot Ficdžerald su bili par koji je obeležio Doba džeza u Americi. Bili su neumorni, vedri, bogati, zabavni, inteligentni i mnogo su putovali.
Sveukupno, predstavljali su simbol moderne Amerike tokom dvadesetih godina prošlog veka.
Toliko su voleli svoj način života da su neprestano nastojali da svoja iskustva iznova proživljavaju kroz svoju umetnost, pre svega kroz romane, koristeći lične dnevnike, fotografije i pisma koja su razmenjivali. Živeli su jašući na talasima oluje koja ih je oboje udavila.
Zeldu Ficdžerald, divlju devojku koja je igrala po stolovima, vozila se na krovovima njujorških taksija i gola se kupala u fontanama, njen suprug Skot nazvao je „prvom američkom flaperkom“.
Rođena 1900. godine u Montogomeriju u Alabami, Zelda je bila poznata kao neustrašiva, smela, neposlušna i neumorna od kad je zašla u tinejdžerske godine. Pila je alkohol, pušila i iskradala se iz kuće svojih roditelja kako bi se zabavljala sa dečacima. Radila je sve što se smatralo skandaloznim za žene u to vreme. Ali niko nije imao dovoljno snage da discipluje njen bezbrižan duh.
Zelda je bila najmlađa kćer sudije Vrhovnog suda Alabame Entonija Sejra i Mini Mečen Sejr. Na žurci 1918. godine upoznala je Skota, mladog poručnika sa univerziteta Prinston koji je bio stacioniran u lokalnoj vojnoj bazi. Zelda je, sa jedva 18 napunjenih godina, obznanila porodici svoju ljubav, ali su je oni savetovali da od toga odustane.
Dok je Skot čekao da ga pošalju u Francusku da se bori u Prvom svetskom ratu, ponesen idejom da se možda neće vratiti živ, počeo je da piše svoj prvi roman. Srećom po poručnika Ficdžeralda, primirje je potpisano pre nego je poslat u rat. Taj roman, „Romantic Egotist“, nikada nije objavljen u prvobitnoj formi, ali je nakon rata Skot otišao za Njujork, i preradivši ga stvorio svoj debitantski hit „S ove strane raja“ koji mu je doneo bogatstvo i veliku slavu. I tako je devetnaestogodišnja Zelda napustila svoj dom u Alabami i udala se za Skota.
Prvo i jedino dete su dobili 1921. godine – Fransis Skot Ficdžerald. Ipak, ni Skot ni Zelda nisu bili puno zainteresovani za podizanje dece pa su unajmili dadilju da se brine o njihovoj kćerci.
Oboje su bili mladi, lepi, zaljubljeni, kreativni, puni života i svako je želeo da ih upozna. Skotova slava im je otvorila vrata ka visokom društvu Njujorka gde su dočekani sa dobrodošlicom. Zelda je oduvek želela da bude u centru pažnje i to joj je polazilo za rukom. Bila je očaravajuća, iznenađujuća, domišljata i zabavna. Nije bilo dobre zabave bez nje. Dvadesete su bile dobre godine, period u kome je uspeh Ficdžeraldovih cvetao.
Ali bez obzira što je njihova veza bila zasnovana na ljubavi, međusobnoj inspiraciji i ekstazi, vremenom je postaja toksična, ispunjena ljubomorom, prevrama i optužbama. Skot je postao ostvareni pisac, a Zelda je bila njegova muza i izvor inspiracije za njegova dela. A ona je imala potencijal da postane nešto više od divlje devojke, flaperke i inspiracije drugim umetnicima – možda čak i uspešnija od supruga.
Počela je da doživljava nervne slomove i već 1930. godine je primljena u psihijatrijsku ustanovu. Iako joj je tada dijagnostifikovana šizofrenija, ono od čega je zaista bolovala bile su oscilacije između depresije i manije što je danas dijagnoza bipolarnog poremećaja. Do 1940. godine, Zelda je veći deo vremena provela po bolnicama.
Tokom 1932. godine, dok je boravila u bolnici „Džon Hopkins“ u Baltimoru, Zelda je doživela kreativni procvat. Tokom svojih hospitalizacija vreme je provodila slikanjući i pišući, ali ovog puta je uspela da napiše i objavi svoj prvi i jedini roman „Save me the Waltz“. U to vreme, knjiga baš i nije doživela neku slavu.
Prodala je svega nekoliko primeraka i dobila prestroge kritike. Najgore od svega bilo je što ju je suprug Skot javno optužio za plagiranje i nazvao njene književne sposobnosti trećerazrednim. Iako je inspiraciju za sva svoja dela crpeo iz njihovog privatnog života, Skot je optužio Zeldu zbog korišćenja autobiografskih momenata iz njihovih života koje je on želeo da upotrebi za svoj roman „Blaga je noć“. Sve to slomilo je Zeldin duh. Poslednji put kada su se Zelda i Skot videli bilo je tokom putovanja na Kubu 1938. godine koje se katastrofalno završilo.
Zelda je nastavila da redovno odlazi u bolnicu „Hajlend“ u Ešvilu u Severnoj Karolini, ali joj nije bilo nimalo bolje. Radila je na svojim romanima. I tamo je dočekala svoj tragičan kraj.
10. marta 1948. godine izbio je požar u bolničkoj kuhinji. Brzo se proširio kroz zgradu od drveta i spašavanje onih koji su zarobljeni unutra postalo je nemoguće.
Zelda je navodno bila pod sedativima, zaključana u sobi te noći, ali niko nikada neće sa sigurnošću znati da li je to istina. Umrla je u tom požaru zajedno sa još osam žena. Imala je 47 godina.
Autor: Kejti Vernon
Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Dragan Matković