Zločin i kazna u „Noći arhangela“

Istine nisu za sve ljude, već samo za one koji je traže. Ipak, ponekad ostajemo zapanjeni kad pomislimo kako je mala korist od istine na ovom svetu. Možda baš između ove dve rečenice može da stane poruka najnovijeg romana Vlade Arsića, srpskog pisca i novinara, koja je u Domu vojske Srbije prošlog meseca predstavljena u Kraljevu, u organizaciji knjižare „Prozor“.



Delo je bazirano na istorisjkim podacima i narodnim predanjima koji su uobličeni elementima fikcije, a u osnovi radnje leži ubistvo Karađorđa u Radovanjskom lugu 26. jula 1817. godine. “Noć arhangela“ je istorijska drama koja, posredstvom sećanja jedne starice i vizija njene praunuke, opisuje najkobnije trenutke u životu vladara obe srpske dinastije – Karađorđevića i Obrenovića – i neznani rasplet njihovog sukoba. U rasponu od dva veka autor nas vešto vodi kroz najznačajnije događaje srpske povesti, pokazujući da gotovo svi događaji iz sadašnjosti imaju dalekosežne istorijske korene.



Naslov je knjiga dobila po „letnjem Aranđelovdanu“ (26. jul), danu na koji je Karađorđe ubijen.

- Manje je poznato da je knjaz Miloš Obrenović pune 43 godine, svake godine u noći uoči letnjeg Arhangela, imao strašne noćne more. Gde god da bi se zatekao: u Beogradu, Kragujevcu, Požarevcu ili Beču, događale su se neviđene oluje koje bi nosile sve pred sobom. Uvek je to tumačeno kao obično nevreme, ali je knjaz Miloš bio ubeđen da ga prati Karađorđeva glava koja traži osvetu. On je o tome ćutao, nadajući se da će vreme učiniti svoje, da će to jednog dana prestati i da će on svoju tajnu moći da odnese u grob, sve do 1859. godine, kada se ponovo vratio u Srbiju. Uoči letnjeg Aranelovdana kreće iz Beograda za Kragujevac, insistirajući da na put krene i tadašnji mitropolit Mihajlo Pavlović. Noć je knjaza i pratnju uhvatila u mestu Vrbica, gde su ostali da prespavaju. Šta se desilo oko ponoći mitropolit je kasnije pričao dvoroupravitelju Anastasu Jovanoviću. Taj događaj u svom delu „Bezdno“ autentično opisuje i Svetlana Velmar Janković. Pošto su zanoćili po kućama, uoči početka same oluje, na vrata kuće u kojoj je spavao mitropolit kuca momak iz knjaževe pratnje sa molbom da požuri do doma u kojem se nalazi knjaz Miloš. Celu noć su proveli na kolenima, moleći se Bogu da ih spasi od užasne oluje. Ujutru mitropolit kaže knjazu Milošu kako je to Božja volja, a knjaz odgovara: „Nije to Božja volja, već to mene Karađorđeva glava opseda i prati  već 43 godine, na isti dan uvek ovako. Tog jutra knjaz je, kažu, doneo odluku da se Vrbica preimenuje u Aranđelovac, dao je velika sredstva da se u tom gradu podigne veliki hram posvećen arhangelu Gavrilu, koji i danas postoji, ali je slutio da mu više ništa ne može pomoći i da će sledeća oluja odneti i njega – rekao je autor romana Vlada Arsić.



ČUDESAN SUSRET NA PROMOCIJI U REKOVCU

Naredne godine uoči Aranđelovdana knjaz je bio na lečenju u Sokobanji. Krenuo je ka Beogradu, ali ga je noć uhvatila u Brestovačkoj Banji, gde je odseo u najsolidnije građenoj kući u čitavoj tadašnjoj Negotinskoj krajini. Ta kuća je te noći – ostala bez krova. U Beograd su ga, kažu, doneli više živog, nego mrtvog.



- Sve do upokojenja o Krstovdanu (27. septembra) lebdeo je između života i smrti, znajući da ga glava njegovog kuma strpljivo čeka – podseća Arsić, čija knjiga „Noć arhangela“ prati i sudbinu potomaka Karađorđevog dželata Nikole Novakovića do 13. jula 1968. godine, kada je u eksploziji bombe u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ teško povređena Magdalena Novaković.



- Nikola Novaković bio je momak koji je zamahnuo sekirom i vožda lišio života, ali je manje poznato da je on bio, praktično, prvi zaštićeni svedok u modernoj Srbiji. Ili, bolje rečeno, prvi zaštićeni izvršilac prljavih državnih poslova. Nakon ubistva Karađorđa, njega je knjaz Miloš prebacio iz Jesenice u Oparić (Levač), promenio mu je ime i prezime i, kažu, za dve čizme pune dukata, kupio mu je veliko imanje. Rekao mu je da nikome ne spominje šta je uradio, niti da priznaje ko je. Meštani Oparića su saznali njegov pravi identitet tek kada je o tome progovorio knjaz Miloš. Potomke Nikole Novakovića pratila je zla kob, deca su se rađala sa telesnim ili mentalnim oštećenjima, ili su umirala još dok su bila sasvim mala – kaže Arsić, navodeći da je pre 20-tak godina u Šumadiji čuo predanje da je poslednji potomak porodice Nikole Novakovića stradao u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu, nakon što je u bioskop postavljena bomba ustaških ekstremista. Kaže da je odmah, u potrazi za „zločinom i kaznom“, požurio u sve arhive, tražio sve do čega je mogao da dođe iz 1968. godine. U tom napadu stradalo je između 80 i 90 ljudi koji su bili teže ili lakše povređeni, jedan 25-godišnji momak preminuo je zbog zadobijenih povreda.

- Shvatio sam da on nikako nije mogao biti u vezi sa porodicom Novaković i zaključio sam, možda olako, da je celo predanje koje sam čuo - malo nategnuto. Ipak, neki crv nije mi dao mira, Tri meseca kasnije ponovo sam se vratio u depo Narodne biblioteke Srbije, krenuo opet da istražujem novine koje su tada izlazile. Tada sam shvatio da nije u pitanju poginuli momak, već 19-godišnja studentkinja koja je preživela, ali koja je u toj eksploziji ostala bez obe noge ispod pojasa. To je bila Magdalena Novaković i ja sam duže od 10 godina pokušavao s njom da stupim u kontakt. Pretpostavljao sam da, ako je tada imala 19 godina, sada ima nešto manje od 70 i da postoji verovatnoća da je negde još uvek živa. Trebalo je samo da mi potvrdi ili da demantuje priču da je ona potomak Nikole Novakovića. Moja potraga bila je bezuspešna pa sam, ne želeći da mešam stvarne osobe sa fikcijama, odlučio da izmislim lik devojke tog doba, dao joj ime i prezime i namenio ulogu poslednjeg potomka Novakovića. Napisao sam knjigu i ona je otišla u štampu. Međutim, kako moje knjige, još dok su u rukopisu čitaju neki ljudi, a jedna od njih je direktorka biblioteke u Rekovcu Biljana Tomić, ona je pročitavši knjigu želela pošto-poto da se Dan biblioteke u Rekovcu obeleži baš ovom promocijom. Knjige još nije bilo nigde u prodaji. Odazvao sam se tom pozivu, uspeo da nabavim pet-šest probnih primeraka knjiga. Književno veče u Rekovcu bilo je vrlo uspešno, a po njegovom završetku dogodilo se nešto čudesno! Prišla mi je devojka koja se predstavila prezimenom moje izmišljene junakinje! Ispostavilo se da je ona dalja rođaka Magdalene Novaković koja je ostala bez nogu u Beogadu 1968. godine, ali je i dalje živa i stanuje par kilometara dalje, u selu Županjevac. Nismo se Magdalena i ja još sreli, ali hoćemo svakako, jer ona zaista jeste potomak Nikole Novakovića. Poslednja karika za kojom sam tragao deset godina pojavila se tek kada je knjiga izašla iz štampe! – začuđen je i sam autor.

IZMEĐU FAKATA I „BAPSKIH“ PRIČA

„Noć arhangela“ bila je prva knjiga koju je, pre 12 godina, Vlada Arsić počeo da piše nakon dugogodišnjeg rada u srpskim novinama i časopisima. U međuvremenu objavio je nekoliko drugih knjiga, a „Noć arhangela“ čekala je kraj Arsićeve potrage za sudbinom Magdalene Novaković. Knjiga je slojevita, jer sadrži paralelne radnje: jedna ide od 1817. godine ka našem dobu, druga kreće od događaja u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu 1968. godine i vraća se unazad. Kao i u drugim Arsićevim knjigama, sve te različite priče se u nekom trenutku spajaju i daju neku simboličnu i logičnu celinu.

- Kada me pitaju da li je sve to fikcija, ili su fakti u pitanju, ja moram da kažem da fikcije ima, jer mi uvek služi da poveže bitne istorijske događaje u priču, ali knjiga obiluje narodnim predanjima, ja bih rekao folklornom fantastikom. Često kažemo da su u pitanju „bapske priče“, a zaboravljamo da mnogi narodi u svetu celokupnu svoju istoriju prenose sa kolena na koleno. Zaboravljamo i da se mnoge od tih legendi jednom pokažu kao zaista tačne. U knjizi se, međutim, nalaze i mnogi istorijski fakti koji će iznenaditi čak i mnoge istoričare jer, ne samo da nisu poznati široj čitalačkoj publici, već su veoma često nepoznati i samim istoričarima. Nisu naši istoričari loši, već se u Srbiji događaji vrlo brzo smenjuju, pa se dešavalo da razne nesreće pretiču jedna drugu i zato nije čudo što je mnogo toga ostalo u nekim prašnjavim arhivama, zaboravljeno – kaže Arsić.

Arsić podseća i na činjenicu da je, ako izuzmemo kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je umro u Beogradu kao podstanar (dvor je tada renoviran, a danas je to Petrova kuća na Senjaku koja nikada nije bila u vlasništvu Karađorđevića), knjaz Miloš bio jedini vladar u modernoj istoriji Srbije koji je umro u svom krevetu. Svi drugi su ili ubijeni, ili su umrli daleko, proterani iz Srbije. To je sudbina vladara, sudbina dve zakrvljene porodice čiji sukob traje bezmalo dva veka.

Postojale su dve velike šanse da se Karađorđevići i Obrenovići izmire. Prvi slučaj je bio kada je knjaz Mihailo pokazivao neskrivene simpatije prema kćerki knjaza Aleksandra i kneginje Perside, princezi Kleopatri Karađorđević.
 

< allowfullscreen="" frameborder="0" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/RCGAmryPX5U" width="560">

- Kažu da je upravo njoj posvećena pesma „Što se bore misli moje“. Tu ljubav, naravno, ne bi dozvolio niko od Karađorđevića, jer je sećanje na sekiru u Radovanjskom lugu bilo sveže. Druga prilika bila je kada se knjaz Petar venčavao na Cetinju sa kneginjom Zorkom. Ideja i želja tasta – knjaza Nikole bila je da im kum na venčanju bude kralj Milan Obrenović. Nije to bilo slučajno, jer su Obrenovići i Petrovići takođe bili u kumovskim vezama. Predlog budućeg tasta prenerazio je Petra Karađorđevića, a i kralj Milan je odbio psujući mladence, knjaza Nikolu i  celokupne Petroviće – svedoči o propuštenim šansama da se ove dve dinastije izmire književnik Vlada Arsić.

„Noć arhangela“ je istorijska drama koja, posredstvom sećanja jedne starice i vizija njene praunuke, opisuje najkobnije trenutke u životu vladara obe srpske dinastije – Karađorđevića i Obrenovića – i neznani rasplet njihovog sukoba. U rasponu od dva veka autor nas vešto vodi kroz najznačajnije događaje srpske povesti, pokazujući da gotovo svi događaji iz sadašnjosti imaju dalekosežne istorijske korene.



- Dve dinastije, Karađorđevići i Obrenovići konačno su se izmirili na stranicama moje knjige na način na koji se to moglo ili moralo dogoditi – zaključuje Vlada Arsić u čijem romanu „Noć arhangela“ se nalaze i brojni drugi arhivski podaci iz građe koju je godinama „kopao“ i za njom tragao uveren da se istorija ponavlja, ali – svaki put sve više košta. Pisanje o istoriji, neko je to već primetio, liči na servis za pranje rublja – istorija se, kao i odeća iz servisa često vraća prljavija nego što je bila, a baš to je svojim pisanjem o istoriji Vlada Arsić želeo i čini se u tome sasvim uspeo - da promeni.

Autor:  M. M. Dabić
Izvor: krug.rs