Na današnji dan, pre tačno dvadeset godina, 8. oktobra 1998, Saramago je proglašen dobitnikom Nobelobe nagrade za književnost. Tim povodm, objavljujemo danas njegov govor koji je održan na banketu povodom uručenja nagrade.
Govor prenosimo u celosti:
„Veličanstva, Vaše kraljevsko visočanstvo, Dame i Gospodo,
Danas se navršilo tačno pedeset godina od potpisivanja Univerzalne deklaracije ljudskih prava. Srećom, nisu bile retke proslave ovog značajnog jubileja. Znajući, međutim, koliko je pažnja kratkog daha kada se nađe u uslovima koji joj nameću da se usredsredi na ozbiljnija pitanja, mislim da se ne bih prevario ako bih predvideo da će zanimanje publike za ovu temu od sutra već početi da jenjava. Svakako nemam ništa protiv ceremonija obeležavanja, čak sam i ja s nekoliko reči dao svoj skromni doprinos. A kada datum tako nalaže a prilika ne odmaže, dozvolite mi da prozborim ovde još koju.
Pošto se radi o deklaraciji načela, Univerzalna deklaracija ljudskih prava pravno ne obavezuje države potpisnice, osim ako njihovi ustavi ne nalažu da će se osnovna prava i slobode koje oni priznaju tumačiti u skladu sa Deklaracijom. Svi znamo, međutim, da to zvanično priznavanje na kraju može biti krivo tumačeno ili čak i negirano političkim činovima, privrednom politikom i društvenom stvarnošću. Ekonomski i politički vlastodršci Univerzalnu deklaraciju najčešće smatraju dokumentom čiji značaj ne prevazilazi nivo ispravne savesti koju nudi.
Stiče se utisak da u proteklih pedeset godina vlade nisu učinile za ljudska prava sve ono što im je bila moralna obaveza kada zakon to nije nalagao. Množe se nepravde u svetu, nejednakosti su sve veće, neznanje raste, siromaštvo se širi. Isto to šizofrenično čovečanstvo koje je u stanju da pošalje opremu na drugu planetu da proučava sastav njenog zemljišta, bezosećajno posmatra kako milioni ljudi umiru od gladi. U ovim vremenima bliži nam je Mars nego naši bližnji.
Neko ne ispunjava svoju dužnost. Ne ispunjavaju je vlade, bilo zato što ne znaju, bilo zato što ne mogu, bilo zato što ne žele. Ili zato što im ne dozvoljavaju oni koji zaista vladaju, multinacionalne i interkontinentalne kompanije čija je, krajnje nedemokratska moć svela na jednu šuplju ljušturu ono što je još preostalo od ideala demokratije. Ali ni mi nismo građani koji ispunjavaju svoje dužnosti. Predložena nam je Univerzalna deklaracija ljudskih prava i smatrali smo da smo time dobili sve, ne shvatajući da nikakva prava ne mogu postojati bez simetrije odgovarajućih dužnosti, čiji je prvi zahtev da se ta prava ne samo priznaju, već i da se poštuju i ispunjavaju. Ne možemo očekivati da će u narednih pedeset godina vlade učiniti ono što nisu učinile tokom proteklih pedeset koje slavimo. Hajde onda da mi, obični građani, preuzmemo reč i inicijativu. Sa istim žarom i istom snagom s kojom budemo zahtevali svoja prava, zahtevajmo takođe i ispunjenje sopstvenih dužnosti. Možda bi tako svet mogao da postane malo bolji.
Nisam zaboravio da se treba zahvaliti. U Frankfurtu, gde sam se zatekao 8. oktobra, prve reči koje sam izgovorio bile su reči zahvalnosti Švedskoj akademiji što su mi dodelili Nobelovu nagradu za književnost. Zahvalio sam se isto tako mojim izdavačima, mojim prevodiocima i mojim čitaocima. Ponovo se svima njima zahvaljujem. A ovom prilikom takođe želim da se zahvalim i portugalskim piscima i piscima koji pišu na portugalskom jeziku, onim prošlim i ovim sadašnjim: a da njih nije bilo ni naših književnosti ne bi bilo a ja sam samo još jedan njihov saputnik. I toga dana sam rekao, nisam ja rođen za ovo, ali to mi je dato. Svako dobro vam želim.“
Preveo: Jovan Tatić
Foto: Pedro M. Martínez Corada
U čast jednom od najplodnijih pisaca u svojoj zemlji, ambasada Portugala u saradnji sa Narodnom bibliotekom Srbije i izdavačkom kućom Laguna, obeležiće ovaj jubilej tribinom o Saramagovom delu, koja će se odžati sutra, u utorak 9. oktobra od u 18 časova u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije.