Овом књигом Вук обухвата један век и једну земљу, која се променила и територијално и називом кроз тај век. Кроз белешке главног јунака Видана и његове мисли и осећања ми осећамо цео народ и целу државу. Његова сновиђења и одласци у онострано делују реалистичније него стварност, дијалози које води са осталим ликовима делују као да немају везе са насловом романа али су у ствари јако битни и повезани са целом причом. А главна тема ове књиге је наша земља (некадашња и садашња), наша прошлост, садашњост и будућност. Крећући од Великог рата, преко Другог светског рата па све до онога шта може бити наша будућност Вук у овом роману приказује кроз стварност и машту главног лика. Све препоруке за ову књигу као и за сваку Вукову, јер кроз њих сазнајемо шта нам се дешавало у земљи и шта нас је довело до овога где смо сада.

Roman je kombinacija istorijskih činjenica i snoviđenja glavnog junaka Vidana Maksimovića. On sanja prošlost i budućnost. Vidi šta je bilo i šta će biti. Traga za pravdom i istinom a naleće samo na smrt i bol. Kao dečak je video smrt svog oca, a mnogo godina kasnije je svedok besmislene smrti svog sina. Istorija se ponavlja...Ovo je ujedno i simbolička priča o istoriji naše zemlje u poslednjih stotinu godina. Previše ratova, smrti, sahrana, obmana, samoobmana. Da li su ljudi ginuli uzalud? Ili nisu imali jasne ciljeve? Šta je pobeda, a šta slom? Šta je realnost, a šta košmar? Ratovi koje su Srbi vodili, istorijska podvajanja srpskog naroda se simbolišu kroz Vidanovu podeljenu ličnost. Natprirodne moći glavnog junaka, kosmičke sile koje kroje pravdu, paralelni univerzumi, neke paranormalne pojave, svet fantastike, onostranog, nemogućeg a mogućeg, daju izvesnu notu neuverljivosti ovom romanu... S obzirom na zvučan i pretenciozan naslov, očekivala sam više od pruženog.

Тамо далеко постоји нада. Тамо далеко постоји спас за нас који крваримо по Церу, бојимо црвено смарагдну Колубару и хранимо рибе по Јонском мору. Црних ли усуда дивне земље у којој цветају божури. У којој пасе мир на ливадама безбрижним и храни млеком и хлебом са девет кора. Куд нас носе лађе свемирске? Тамо далеко где постоје пријатељи који разумеју наш језик и наш бол. Пријатељи који пружају руку и виде јад у нашим очима. Тамо далеко где нема превртања векова као људских балвана на несрећном Виду. И двадесети век који нам се испреметао и разорио душе. Нама жељнима лепоте. И љубави за оца, брата, сина. За цвет непроцветали. За књигу ненасталу. За историју ненаписану. За неразум на Балкану.

Roman u kojem je vrlo koncizno i jasno opisan udes srpskog naroda od Prvog svetskog rata pa do danas, i put od države koju su svi poštovali i koja je svima bila saveznik pa do današnje pomalo mračne perpsektive.

Sa nestrpljenjem sam cekala novu knjigu mog omiljenog pisca i sa jos vecim uzivanjem je procitala. Cini mi se da Vuk Draskovic svakog od nas pojedinacno, poznaje bolje nego mi sami.